десно|мини|„Све је таштина” (All Is Vanity), дело Чарлса Алана Гилберта, које сугерише преплитање живота и смрти. Смрт се третира различито у културама широм света, а постоје и етичка питања повезана са смрћу, као што су мучеништво, самоубиство и еутаназија. Смрт се односи на трајни прекид животних процеса у организму, односно када сви биолошки системи људског бића престану да функционишу. О смрти и њеним духовним последицама расправља се на све могуће начине широм света. Већина цивилизација одлаже своје мртве уз ритуале развијене кроз духовне традиције.

Одлагање посмртних остатака

мини|десно|Коњска мртвачка кола са возачем, око 1900. године, Скрантон, Пенсилванија, САД. У већини култура, након што се обаве последњи обреди и пре почетка значајног распадања, рођаци или пријатељи организују ритуално одлагање тела, било уништавањем, очувањем или секундарном употребом. У САД-у ово најчешће значи или кремацију или полагање у гробницу.

Постоје различите методе уништавања људских остатака, у зависности од религијских или духовних уверења, као и из практичних разлога. Кремација је веома стар и прилично чест обичај. За неке људе, чин кремације представља хришћански концепт „прах праху”. С друге стране, у Индији је уобичајена кремација и бацање пепела у реку Ганг (коју многи у Индији, као и хиндуисти широм света сматрају светом). Други метод је небеска сахрана, која подразумева постављање тела преминулог на узвишење (планину) и остављање птицама грабљивицама да га поједу, као што је то случај на Тибету. У неким религијским схватањима, птице грабљивице су преносиоци душе на небеса. Оваква пракса је такође могла настати из прагматичних еколошких разлога, као што су услови у којима је терен (попут Тибета) превише каменит или тврд за копање, или тамо где има мало дрвећа за паљење ватре. Будући да локална религија будизма, у случају Тибета, верује да је тело након смрти само празна љуштура, постоје практичнији начини одлагања тела од сахрањивања, попут остављања животињама да га поједу. У неким рибарским или поморским заједницама, ожалошћени могу спустити тело у воду, што је познато као сахрана на мору. Неколико планинских села има традицију вешања мртвачких сандука по шумама.

Од давнина су у неким културама улагани напори да се успори или у великој мери заустави процес распадања тела пре сахране, као код мумификације или балсамовања. Овај процес се може обавити пре, током или након церемоније сахране. Многе културе имају локације на којима су гробови обично груписани на комаду земље који се назива гробље. Сахране могу организовати погребно предузеће, мртвачница, погребник или религијско тело као што је црква или добротворна заједница. Очувано или неочувано тело се затим може положити у гроб, крипту, сепулкру или костурницу, хумку или монументалну надземну структуру попут маузолеја (чији је пример Таџ Махал) или пирамиде (као што је Кеопсова пирамида). У неким случајевима може се сачувати део остатака; у раној античкој Грчкој, остаци су кремирани, али су кости чуване и сахрањиване.Bioarchaeology of the Near East, 1:35–57 (2007) The practice of cremation in the Roman-era cemetery at Kenchreai, Greece The perspective from archeology and forensic science. Даглас Х. Убелакер (Douglas H. Ubelaker), Џозеф Л. Рајф (Joseph L. Rife) http://www.anthropology.uw.edu.pl/01/bne-01-02.pdf

Недавне промене у култури и технологији довеле су до нових опција. Алтернатива са краја 20. века је еколошка сахрана. Ово је низ дубоког замрзавања, уситњавања вибрацијама, сушења замрзавањем, уклањања метала и сахрањивања добијеног праха, који чини 30% телесне масе. С друге стране, зелена сахрана није нов процес, већ веома стар, који укључује сахрањивање неочуваних остатака у дрвени ковчег или сандук који ће се природно распасти, и тако неће трајно заузимати земљиште.The History of Green Burial, 28. 8. 2020. https://www.cremation.green/the-history-of-green-burial/ Сасвим другачија опција од те је свемирска сахрана, која користи ракету да лансира кремиране остатке тела у орбиту. Ово је учињено најмање 150 пута. Међутим, већина ових остатака није потпуна, нити се трајно лансира у свемир, због високих трошкова. Две делимичне трајне свемирске сахране су оне астронома Јуџина Шумејкера, чији је део остатака лансиран на Месец, и Клајда Томбоа, астронома који је открио Плутон, чији део остатака путује са свемирском летелицом Нови хоризонти, која ће напустити Сунчев систем. Други остаци су лансирани само у Земљину орбиту, након чега су или извучени, или остављени да буду изгубљени.

Крионика је процес криопрезервације тела на температури течног азота како би се зауставили природни процеси распадања који настају након смрти. Они који практикују крионику надају се да ће будућа технологија омогућити да се правно мртва особа врати у живот када и ако наука буде у стању да излечи све болести, подмлади људе и поправи штету од самог процеса криопрезервације. Од 2007. године, било је преко 150 људи у неком облику криопрезервације у једној од две највеће крионичке организације, Фондација за продужење живота Алкор и Институт за крионику.

У неким земљама медицинске школе подстичу донације целих тела како би се користиле у медицинском образовању, сличној обуци и истраживању. У Сједињеним Америчким Државама, ови поклони, заједно са донацијама органа, регулисани су Јединственим законом о анатомским поклонима. Поред жеље да донесу корист другима, појединци могу изабрати да донирају своја тела како би избегли трошкове организовања сахране; међутим, програми донације тела често подстичу породице да направе алтернативне аранжмане за сахрану ако тело не буде прихваћено.Светска здравствена организација (WHO) GUIDING PRINCIPLES ON HUMAN CELL, TISSUE AND ORGAN TRANSPLANTATION, https://iris.who.int/bitstream/handle/10665/341814/WHO-HTP-EHT-CPR-2010.01-eng.pdf

Туга и ожалошћеност

мини|Сахрана током опсаде Сарајева 1992. године. мини|„Острво мртвих” (Арнолд Беклин, 1880).

Туга је вишеструки одговор на губитак. Иако је конвенционално фокусирана на емоционални одговор на губитак, она такође има физичке, когнитивне, бихејвиоралне, социјалне и филозофске димензије. Заједничка људском искуству је смрт вољене особе, било да је то пријатељ, члан породице или неко други. Иако се термини често користе наизменично, жалост се често односи на стање губитка, а туга на реакцију на губитак. Реакција на губитак је разноврсна и истраживачи су се удаљили од конвенционалних погледа на тугу (односно, да људи пролазе кроз уређен и предвидљив низ реакција на губитак) ка оном који узима у обзир широку лепезу одговора на које утичу личност, породица, култура, као и духовна и религијска уверења и праксе." Grief, Loss, and Bereavement: An Overview " Наџи Аби-Хашем (Naji Abi-Hashem), Baylor University (ISR) https://www.researchgate.net/publication/348869942_Grief_Loss_and_Bereavement_An_Overview

Жалост, иако нормалан део живота за већину људи, носи одређени степен ризика када је доступна ограничена подршка. Тешке реакције на губитак могу се пренети на породичне односе и изазвати трауму за децу, супружнике и све остале чланове породице. Питања личне вере и уверења такође се могу суочити са изазовом, јер ожалошћене особе преиспитују личне дефиниције суочене са великим болом. Иако многи који тугују могу самостално да преброде свој губитак, приступ додатној подршци од стране стручњака за жалост може подстаћи процес исцељења. Индивидуално саветовање, професионалне групе за подршку или едукативни часови, као и групе за подршку које воде вршњаци, основни су ресурси доступни ожалошћенима. У неким регионима локалне хоспис агенције могу бити важан први контакт за оне који траже подршку током жаловања.Аун, Самар М. (Aoun, Samar M); Брин, Лорен Џ. (Breen, Lauren J); Вајт, Ишта (White, Ishta); Рамболд, Брус (Rumbold, Bruce); Келихир, Алан (Kellehear, Allan) (9. 2018). "What sources of bereavement support are perceived helpful by bereaved people and why? Empirical evidence for the compassionate communities approach". Palliative Medicine.

Ожалошћеност је процес и пракса око туге повезане са смрћу. Ова реч се такође користи да опише културни комплекс понашања у којима ожалошћени учествују или се очекује да учествују. Обичаји варирају између различитих култура и еволуирају током времена, иако многа кључна понашања остају константна. Ношење тамне, суморне одеће је пракса која се прати у многим земљама, мада се виђају и други облици облачења. Они који су највише погођени губитком вољене особе често поштују период туговања, обележен повлачењем са друштвених догађаја и тихим, поштовања вредним понашањем. Људи такође могу следити одређене религијске традиције за такве прилике.Волтер, Тони (Walter, Tony) (7. 2010). "Grief and culture: A checklist". Bereavement Care. 29 (2): 5–9.

Може се оплакивати датум или годишњица смрти важне особе као што је локални лидер, монарх или религијска личност. Државна жалост може наступити у таквој прилици. Неке традиције су уступиле место мање строгим праксама, иако се многи обичаји и традиције и даље поштују.

Губитак животиње Губитак животиње је губитак кућног љубимца или нељудске животиње са којом се особа емотивно везала. Иако га понекад тривијализују они који га сами нису искусили, то може бити интензиван губитак, у зависности од тога колико је особа била блиска са животињом.

Правни аспекти

Решавање статуса правног субјекта

Осим физичког одлагања леша, мора се решити и имовина особе. Ово укључује сва законска права и обавезе те особе, попут средстава и дугова. У зависности од јурисдикције, закони о наслеђивању без тестамента или сам тестамент могу одредити коначно располагање имовином. Правни процес, попут оставинске расправе, водиће ове поступке.

У енглеском праву, управљање заоставштином након смрти настаје ако је преминули правно без тестамента. У закону Сједињених Држава користи се термин управљање заоставштином. Када особа умре остављајући тестамент којим именује извршиоца, и тај извршилац валидно располаже имовином преминулог, тада ће имовина ићи на оставинску расправу. Међутим, ако тестамент није остављен, или је тестамент на неки начин неважећи или непотпун, онда се морају именовати администратори. Они обављају сличну улогу као извршилац тестамента, али, тамо где нема упутстава у тестаменту, администратори морају расподелити имовину преминулог према правилима утврђеним статутом и обичајним правом.

Смртна казна

мини|лево|Бакропис вешања, аутор Франсиско Гоја. Смртна казна је убијање осуђеног криминалца од стране државе као казна за злочине познате као капитални злочини или капитални преступи. Историјски гледано, погубљење криминалаца и политичких противника користила су готово сва друштва — како би казнила злочин, тако и да би сузбила политичко неслагање. Међу демократским земљама широм света, све европске (осим Белорусије) и латиноамеричке државе, многе државе пацифичког подручја (укључујући Аустралију, Нови Зеланд и Источни Тимор), као и Канада, укинуле су смртну казну, док је већина Сједињених Држава, Гватемала и већина Кариба, као и неке демократије у Азији (нпр. Јапан и Индија) и Африци (нпр. Боцвана и Замбија) задржавају. Међу недемократским земљама, употреба смртне казне је уобичајена, али не и универзална.

На већини места где се данас практикује смртна казна, она је резервисана као казна за убиство с предумишљајем, шпијунажу, издају или као део војне правде. У неким земљама, сексуални злочини, попут прељубе и содомије, носе смртну казну, као и религијски злочини попут апостазије, формалног одрицања од нечије религије. У многим земљама које су је задржале, трговина дрогом је такође капитални преступ. У Кини се трговина људима и тешки случајеви политичке корупције такође кажњавају смртном казном. У војскама широм света војни судови су изрицали смртне казне за преступе попут кукавичлука, дезертерства, непослушности и побуне.