Мишићна атрофија је губитак масе скелетних мишића. Може бити узрокована непокретношћу, старењем, неухрањености, лековима или широким спектром повреда или болести које утичу на мишићно-скелетни или нервни систем. Мишићна атрофија доводи до слабости мишића и узрокује инвалидитет.
Некоришћење изазива брзу мишићну атрофију и често се јавља током повреде или болести која захтева имобилизацију екстремитета или мировање у кревету. У зависности од трајања некоришћења и здравља појединца, ово се може у потпуности преокренути физичком активношћу. Неухрањеност прво изазива губитак масти, али може прерасти у мишићну атрофију услед продуженог гладовања, што се може преокренути нутритивном терапијом. Насупрот томе, кахексија је синдром пропадања узрокован основном болешћу, попут рака, који изазива драматичну мишићну атрофију и не може се у потпуности преокренути нутритивном терапијом. Саркопенија је мишићна атрофија повезана са старењем и може се успорити вежбањем. Коначно, болести мишића попут мишићне дистрофије или миопатија могу изазвати атрофију, као и оштећења нервног система као код повреда кичмене мождине или можданог удара. Дакле, мишићна атрофија је обично налаз (знак или симптом) болести, а не болест сама по себи. Међутим, неки синдроми мишићне атрофије се класификују као спектри болести или ентитети болести, а не само као клинички синдроми, као што су различите спиналне мишићне атрофије.
Мишићна атрофија је резултат неравнотеже између синтезе и разградње протеина, иако су механизми непотпуно схваћени и варирају у зависности од узрока. Губитак мишића може се квантификовати напредним имиџинг студијама, али се то не ради често. Лечење зависи од основног узрока, али често укључује вежбање и адекватну исхрану. Анаболички агенси могу имати одређену ефикасност, али се не користе често због нежељених ефеката. Више третмана и суплемената је у фази истраживања, али тренутно постоје ограничене опције лечења у клиничкој пракси. С обзиром на последице мишићне атрофије и ограничене могућности лечења, минимизирање непокретности је кључно код повреда или болести.
Знаци и симптоми Карактеристичан знак мишићне атрофије је губитак чисте мишићне масе. Ову промену може бити тешко открити због гојазности, промена у масној маси или едема. Промене у тежини, обиму екстремитета или струка нису поуздани показатељи промена мишићне масе.
Преовлађујући симптом је повећана слабост која може резултирати потешкоћама или немогућношћу обављања физичких задатака у зависности од тога који су мишићи захваћени. Атрофија мишића трупа или ногу може изазвати потешкоће при устајању из седећег положаја, ходању или пењању уз степенице, те може узроковати повећану учесталост падова. Атрофија мишића грла може изазвати потешкоће при гутању, а атрофија дијафрагме потешкоће са дисањем. Мишићна атрофија може бити асимптоматска и проћи неопажено све док се не изгуби значајна количина мишића.
Узроци мини|Мишићна атрофија услед „неразвијености” Скелетни мишићи служе као складиште за аминокиселине, креатин, миоглобин и аденозин трифосфат, који се могу користити за производњу енергије када су захтеви велики или су залихе ниске. Ако метаболички захтеви остану већи од синтезе протеина, мишићна маса се губи. Многе болести и стања могу довести до ове неравнотеже, било кроз саму болест или промене апетита повезане са болешћу, као што је губитак укуса услед ковида 19 (Ковид 19). Узроци мишићне атрофије укључују непокретност, старење, неухрањеност, одређене системске болести (рак, срчана инсуфицијенција; хронична опструктивна болест плућа; сида, обољење јетре итд.), денервацију, унутрашње болести мишића или лекове (попут глукокортикоида).
Непокретност Некоришћење је чест узрок мишићне атрофије и може бити локално (због повреде или гипса) или опште (мировање у кревету). Стопа мишићне атрофије услед некоришћења (10–42 дана) износи приближно 0,5–0,6% укупне мишићне масе дневно, иако постоје значајне варијације међу људима. Старије особе су најрањивије на драматичан губитак мишића при непокретности. Већи део досадашњих истраживања испитивао је продужено некоришћење (>10 дана), при чему је мишић угрожен првенствено падом стопе синтезе мишићних протеина, а не променама у разградњи мишићних протеина. Постоје докази који указују на то да може доћи до активније разградње протеина током краткотрајне имобилизације (<10 дана). Истраживања су показала да имобилизација изазива анаболичку резистенцију у скелетним мишићима, смањујући њихов одговор на анаболичке стимулусе попут инсулина и агониста β₂-адренергичких рецептора као што је салбутамол.
Кахексија Одређене болести могу изазвати сложени синдром пропадања мишића познат као кахексија. Обично се виђа код рака, конгенстивне срчане инсуфицијенције, хроничне опструктивне болести плућа, хроничне болести бубрега и сиде, иако је повезана са многим процесима болести, обично са значајном инфламаторном компонентом. Кахексија изазива континуирани губитак мишића који се не може у потпуности преокренути нутритивном терапијом. Патофизиологија није у потпуности разјашњена, али се сматра да инфламаторни цитокини играју централну улогу. За разлику од губитка тежине услед неадекватног уноса калорија, кахексија изазива претежно губитак мишића уместо масти и није толико реактивна на нутритивне интервенције. Кахексија може значајно угрозити квалитет живота и функционални статус, те је повезана са лошим исходима.
Саркопенија Саркопенија је дегенеративни губитак масе, квалитета и снаге скелетних мишића повезан са старењем. Ово укључује мишићну атрофију, смањење броја мишићних влакана и померање ка „спороконтрахујућим” или скелетним мишићним влакнима типа I у односу на „брзоконтрахујућа” или влакна типа II. Стопа губитка мишића зависи од нивоа физичке активности, коморбидитета, исхране и других фактора. Постоји много предложених механизама саркопеније, као што су смањен капацитет за оксидативну фосфорилацију, ћелијско старење или измењена сигнализација путева који регулишу синтезу протеина, а сматра се и да је резултат промена у сигналним путевима за синтезу мишића и постепеног отказивања сателитских ћелија које помажу у регенерацији влакана скелетних мишића, посебно у „брзоконтрахујућим” миовлакнима.
Саркопенија може довести до смањења функционалног статуса и изазвати значајан инвалидитет, али је различито стање од кахексије, иако могу коегзистирати. Године 2016. објављен је МКБ код за саркопенију, што је допринело њеном прихватању као ентитета болести.
Унутрашње болести мишића мини|Мишићна атрофија услед унутрашње болести код 18-годишње жене, тежине 12,2 kg alt=Фотографија пацијента|мини|Мишићна атрофија услед унутрашње болести код 17-годишње девојке са хроничним реуматизмом Болести мишића, као што су мишићна дистрофија, амиотрофична латерална склероза (АЛС) или миозитис попут миозитиса инклузионих тела, могу изазвати мишићну атрофију.
Оштећење централног нервног система Оштећење неурона у мозгу или кичменој мождини може изазвати изражену мишићну атрофију. То може бити локализована мишићна атрофија и слабост или парализа, као код можданог удара или повреде кичмене мождине. Распрострањеније оштећење, као код трауматске повреде мозга или церебралне парализе, може изазвати генерализовану мишићну атрофију.
Оштећење периферног нервног система Повреде или болести периферних нерава који снабдевају одређене мишиће такође могу изазвати мишићну атрофију. Ово се виђа код повреда нерава услед трауме или хируршких компликација, укљештења нерава или наследних болести попут Шарко-Мари-Тутове болести.
Лекови Познато је да неки лекови изазивају мишићну атрофију, обично због директног утицаја на мишиће. То укључује глукокортикоиде који изазивају глукокортикоидну миопатију или лекове токсичне за мишиће као што је доксорубицин.
Ендокринопатије Познато је да поремећаји ендокриног система попут Кушингове болести или хипотиреозе изазивају мишићну атрофију.
Патофизиологија Мишићна атрофија настаје услед нарушавања нормалне равнотеже између синтезе и разградње протеина. Ово укључује сложену ћелијску сигнализацију која је непотпуно схваћена, а мишићна атрофија је вероватно резултат више доприносећих механизама.
Митохондријска функција је кључна за здравље скелетних мишића, а штетне промене на нивоу митохондрија могу допринети мишићној атрофији. Пад густине и квалитета митохондрија се конзистентно уочава код мишићне атрофије услед некоришћења.
АТП-зависни убиквитин/протеазом пут је један од механизама којим се протеини разграђују у мишићима. То подразумева да су специфични протеини означени за уништење малим пептидом званим убиквитин, што омогућава протеазому да их препозна и разгради.
Дијагноза Скрининг на мишићну атрофију ограничен је недостатком утврђених дијагностичких критеријума, иако су многи предложени. Могу се користити дијагностички критеријуми за друга стања као што су саркопенија или кахексија. Ови синдроми се такође могу идентификовати помоћу упитника за скрининг.
Мишићна маса и промене могу се квантификовати на имиџинг студијама као што су ЦТ скенирање или магнетна резонанца (МРИ). Биомаркери као што је уреа у урину могу се користити за грубу процену губитка мишића током околности брзог губитка мишића. Други биомаркери се тренутно истражују, али се не користе у клиничкој пракси.
Лечење Мишићна атрофија се може одложити, спречити, а понекад и преокренути лечењем. Приступи лечењу укључују утицај на сигналне путеве који индукују мишићну хипертрофију или успоравају разградњу мишића, као и оптимизацију нутритивног статуса.
Физичка активност пружа значајан анаболички мишићни стимулус и кључна је компонента за успоравање или преокрет мишићне атрофије. Још увек је непознато која је идеална „доза” вежбања. Показало се да су вежбе отпора корисне у смањењу мишићне атрофије код старијих одраслих особа. Код пацијената који не могу да вежбају због физичких ограничења као што је параплегија, може се користити функционална електрична стимулација за екстерну стимулацију мишића.
Адекватан унос калорија и протеина је кључан за спречавање мишићне атрофије. Потребе за протеинима могу драматично варирати у зависности од метаболичких фактора и стања болести, тако да суплементација са високим садржајем протеина може бити корисна. Суплементација протеинима или аминокиселинама разгранатог ланца, посебно леуцином, може пружити стимуланс за синтезу мишића и инхибирати разградњу протеина, а проучавана је код мишићне атрофије због саркопеније и кахексије. β-Хидрокси β-метилбутират (ХМБ), метаболит леуцина који се продаје као дијететски суплемент, показао је ефикасност у спречавању губитка мишићне масе у неколико стања пропадања мишића код људи, посебно код саркопеније. На основу мета-анализе седам насумично контролисаних испитивања објављене 2015. године, суплементација ХМБ-ом је ефикасна као третман за очување чисте мишићне масе код старијих одраслих особа. Потребно је више истраживања како би се утврдили прецизни ефекти ХМБ-а на снагу и функцију мишића у различитим популацијама.
У тешким случајевима мишићне атрофије, пацијентима се као потенцијални третман може дати анаболички стероид као што је метандиенон, иако је употреба ограничена нежељеним ефектима. Нова класа лекова, названа селективни модулатори андрогених рецептора, истражује се са обећавајућим резултатима. Они би имали мање нежељених ефеката, док би и даље промовисали раст и регенерацију мишићног и коштаног ткива. Ови ефекти тек треба да се потврде у већим клиничким испитивањима.
Исходи