Медицинско мучење (или медицинска тортура) описује умешаност, или понекад подстицање од стране медицинског особља, у чинове мучења (тортуре), било да би се проценило шта жртве могу да издрже, да би се применили третмани који ће појачати мучење, или као сами мучитељи. Медицинско мучење се преклапа са медицинским испитивањем ако укључује употребу професионалне медицинске стручности да би се олакшало испитивање или телесно кажњавање, у спровођењу мучитељског експериментисања над људима или у пружању професионалне медицинске санкције и одобрења за мучење затвореника. Медицинско мучење такође покрива мучитељско научно (или псеудонаучно) експериментисање на невољним људским субјектима.
Медицинска етика и међународно право Медицинско мучење фундаментално крши медицинску етику, које би се сви медицински радници требали придржавати. Хипократова заклетва јасно говори против намерног наношења штете која није у најбољем интересу пацијента. Ове изјаве се често преводе као „прописиваћу лечење на корист својих пацијената у складу са својим способностима и расуђивањем” и „никоме нећу намерно нанети штету, нити за туђи интерес.” (Напомена: ове изјаве су формулације етичких принципа доброчинства и ненаношења штете.) Као одговор на нацистичка експериментисања над људима на затвореницима током Другог светског рата, која су на Нирнбершким процесима после Другог светског рата проглашена за „злочине против човечности”, Светско медицинско удружење развило је Женевску декларацију да би заменило застарелу Хипократову заклетву. Женевска декларација захтева од медицинских радника да изјаве „[Ја, медицински радник] ћу задржати највеће поштовање према људском животу од његовог почетка чак и под претњом и нећу користити своје медицинско знање супротно законима човечности.” Нирнбершки процеси су такође довели до појаве Нирнбершког кодекса који експлицитно оцртава границе прихватљивог медицинског експериментисања. Додатно, као одговор на нацистичке злочине, Женевске конвенције из 1949. потпуно забрањују мучење ратних заробљеника и других заштићених небораца. Светског медицинског удружења Декларација из Токија (1975) даје низ специфичних изјава против мучења, укључујући „Лекар неће одобравати, опраштати нити учествовати у пракси мучења”. Такође, Конвенција УН против тортуре, која се примењује на медицинско особље поред службеника за спровођење закона, војног особља, политичара и других лица која делују у службеном својству, забрањује употребу мучења под било којим околностима. У члану 2(2) Конвенције стоји да се „Никакве изузетне околности, било да је реч о стању рата или претњи ратом, унутрашњој политичкој нестабилности или било којој другој јавној опасности, не могу призивати као оправдање за мучење.” Принципи медицинске етике УН релевантни за улогу здравственог особља, посебно лекара, у заштити затвореника и притвореника од мучења и другог окрутног, нехуманог или понижавајућег третмана или кажњавања (UN.1982) примењују се специфично на медицинске и друге здравствене раднике, али немају механизам за имплементацију који би осигурао спровођење. На државним, покрајинским и националним телима је да спроводе стандарде из документа. Развој командне одговорности успоставио је кривичну одговорност за све људе, укључујући лекаре, умешане у злочине против човечности.
Постоје празнине у регулативи у вези са медицинским мучењем у многим земљама. Од здравствених радника се очекује виши стандард понашања, а ипак Принципи медицинске етике УН нису применљиви када су владе саучеснице у кршењима. Овај виши стандард се огледа у принципима доброчинства, ненаношења штете (пре свега не нашкодити), аутономије, правде, достојанства и информисаног пристанка, а они нису свеобухватно покривени Конвенцијом УН против тортуре.
Примери Између 1937. и 1945. године, јапанско медицинско особље које је било део Јединице 731 учествовало је у мучењу и убиству чак 10.000 кинеских, руских, корејских, америчких и других затвореника, као и савезничких ратних заробљеника током Другог кинеско-јапанског рата. Током Другог светског рата, затвореници у нацистичким концентрационим логорима били су подвргнути медицинским експериментима. Јозеф Менгеле је био најозлоглашенији починилац, што му је донело надимак „Анђео смрти”. Неки лекари су се такође побринули да затвореници буду болно погубљени. На пример, Херман Фишер-Хилштрунг, који је играо улогу у погубљењу познатих затвореника као што је Дитрих Бонхефер, „имао је задатак да оживљава политичке затворенике након што су били обешени док нису били скоро мртви, како би се продужила агонија њиховог умирања.” Између 1970. и 1971. године, британске снаге безбедности користиле су пет техника против бројних притвореника у Северној Ирској током Сукоба у Северној Ирској. Након што је ово дошло до пажње Владе Ирске, поднели су случај Европској комисији за људска права, која је пресудила да употреба пет техника представља мучење. Међутим, Европски суд за људска права је касније пресудио да употреба пет техника не представља мучење, већ се и даље квалификује као окрутно, нехумано или понижавајуће поступање. У совјетским менталним болницама које су коришћене за затварање политичких затвореника, дисиденти су присилно лечени психотропним лековима, укључујући високе дозе неуролептика, који су коришћени као средство казне и контроле уместо у терапеутске сврхе. Совјетски психијатри су користили концепте „споре шизофреније”, што је омогућило да се политичко неслагање и други облици неконформизма дефинишу као ментална болест и искористе за оправдање неодређеног психијатријског притварања. Године 1978. медицинско особље Црвених Кмера у безбедносном затвору Туол Сленг у Пном Пену извршило је „pisaot menuh” („експерименти на људима”) на најмање седамнаест притвореника, бележећи процедуре и исходе у свеску коју су касније пронашли истражитељи. „Пројекат аверзије” је документовао да су геј регрути у Јужноафричким одбрамбеним снагама током ере апартхејда били приморани да се подвргну „лечењу” своје хомосексуалности, укључујући аверзивну терапију електрошоковима и, у неким случајевима, присилне процедуре промене пола које су се спроводиле у војним болницама. Различити коментатори су тврдили да су електроконвулзивна терапија и префронтална лоботомија понекад коришћене не у најбољем интересу пацијента, већ као казна или да би се олакшало управљање пацијентима. Често цитиран пример је одељење за децу и адолесценте у болници Лејк Алис на Новом Зеланду, где је Краљевска истражна комисија открила да је многа од 362 деце и младих примљених између 1972. и 1978, често без икакве дијагностиковане менталне болести, била подвргнута немодификованој електроконвулзивној терапији и инјекцијама паралдехида које су коришћене као казна и за уливање страха, што је представљало мучење. Влада Новог Зеланда је успоставила посебан систем обештећења за преживеле жртве ових злостављања. Смернице Светске здравствене организације о закону о менталном здрављу наводе да не постоје индикације за немодификовану ЕКТ и да се она не сме користити, као и да се електроконвулзивна терапија не препоручује за децу и требало би је забранити законом. Године 2016. група од 71 британског лекара затражила је да се Израелу укине чланство у Светском медицинском удружењу, тврдећи да су израелски лекари спроводили државно подржано „медицинско мучење” над Палестинцима. Међутим, званичан захтев за искључење никада није поднет.
Наводно медицинско или професионално саучесништво
Сједињене Америчке Државе Према кампањи Центра за уставна права под називом When Healers Harm (Када исцелитељи наносе штету), здравствени радници су били саучесници у мучењу и злостављању притвореника током „рата против тероризма” председника САД Џорџа В. Буша. Здравствени радници, укључујући лекаре, психијатре, судске вештаке, психологе и медицинске сестре, умешани су у мучење и злостављање затвореника у тајним затворима ЦИА-е и војним притворним центрима, као што су они у Гвантанаму, Авганистану и Ираку.
Здравствени радници се оптужују за: осмишљавање насилних тактика и њихово лажно легитимисање; саветовање испитивача о методама злостављања које би искористиле рањивости затвореника; коришћење медицинских процедура за наношење штете затвореницима; процену бола и праћење испитивања која су ризиковала да затвореницима буде потребно лечење; прегледање затвореника како би се потврдило да су способни да преживе додатно злостављање; условљавање медицинског или психолошког третмана сарадњом током испитивања; дељење поверљивих информација о пацијентима које су коришћене за наношење штете пацијентима; прикривање доказа о мучењу и злостављању; и жмурење на окрутно поступање.
До данас, ниједан државни одбор за лиценцирање или професионално удружење није истражило – нити признало, у неким случајевима – насилничко понашање појединих чланова њихових професија. Године 2009, након година порицања, Америчко психолошко удружење је коначно признало да су психолози учествовали у мучењу. Међутим, Америчко психолошко удружење није признало да су психолози били укључени у политику мучења Бушове администрације. Неки критикују АПУ због неуспеха да одговори на оптужбе о „дослуху између званичника АПУ и националног безбедносног апарата у пружању етичког покрића за учешће психолога у злостављању притвореника.”
Иако је Америчко медицинско удружење јасно ставило до знања да лекари не би требало да буду укључени у било каква испитивања, оно наставља да инсистира на томе да нема „никаква специфична сазнања о умешаности лекара у злостављање или мучење”, упркос доказима који говоре супротно, укључујући владине документе и меморандуме Канцеларије правног саветника, извештај Међународног комитета Црвеног крста и бројна сведочанства преживелих.
Израел Британски лекари и медицински часописи су у више наврата оптуживали и документовали учешће израелског медицинског особља у мучењу. Прве оптужбе појавиле су се 1993. године, где су лекари у војној служби као и у болницама били умешани. Гуландова оптужба да су израелски лекари „умешани у мучење, било директно или индиректно” поновљена је 2013. од стране Фореста и Деви.
Године 2024. директор болнице Ал-Шифа у граду Газа, педијатар Мохамед Абу Салмија известио је да су израелски лекари и медицинске сестре учествовали у пребијању и мучењу затвореника у озлоглашеном логору Сде Тејман.
Документарац Gaza: Doctors Under Attack приказао је израелског медицинског радника који је сведочио како израелско медицинско особље изводи болну процедуру без анестезије као облик освете, и то је „препознао као намерно мучење”.
Други извештаји Неки други извештаји о медицинском или професионалном саучесништву у мучењу укључују: Главни психолог програма СЕРЕ („Преживљавање, избегавање, отпор и бекство”), пуковник Морган Бенкс, издао је смернице почетком 2003. за „консултанте за бихејвиоралне науке” који су помогли у осмишљавању стратегије испитивања у Гвантанаму, иако је он енергично негирао да је заговарао употребу техника СЕРЕ за разбијање отпора притвореника. Часопис Њујоркер напомиње да је у новембру 2001. Бенкс био распоређен у Авганистан, где је провео четири месеца у ваздухопловној бази Баграм, „подржавајући борбене операције против Ал Каиде и талибанских бораца”. Поверљиви медицински картони затвореника у Гвантанаму коришћени су за идентификацију физичких и психолошких слабости које би се могле искористити током насилног испитивања. Извештај организације Хјуман рајтс воч из 2005. сугерисао је да је мучење било рутина под именованом ирачком владом. Др Џ. К. Каротерс, британски колонијални кенијски психијатар, био је умешан од стране неких новијих академских историчара у осмишљавање испитивања затвореника из побуне Мау Мау. Његове савете је кенијска влада објавила као Психологија Мау Мауа 1954. године.За расправу о Каротерсовој умешаности у Мау Мау у Кенији 1950-их: