десно|600px|мини|Слева надесно: формирање мехура; спора експанзија; брза и нагла контракција; наводни догађај фузије. Мехураста фузија је нетехнички назив за реакцију нуклеарне фузије за коју се претпоставља да се дешава унутар изузетно великих мехурова гаса који се урушавају, а настају у течности током акустичне кавитације. Стручнији назив је сонофузија.
Термин је скован 2002. године објављивањем извештаја Русија Талејархана и сарадника који су тврдили да су приметили доказе сонофузије. Тврдња је убрзо постала контроверзна, укључујући оптужбе које су се кретале од експерименталне грешке до академске преваре. Накнадне публикације које су тврдиле да пружају независну потврду сонофузије такође су биле веома контроверзне.
На крају, истрага Универзитета Пердју открила је да је Талејархан фалсификовао независну потврду и да је укључио студента као аутора на раду иако овај није учествовао у истраживању. Након тога му је одузета професура. Један од његових финансијера, Канцеларија за поморска истраживања, прегледала је извештај Пердјуа и забранила му приступ савезним средствима на 28 месеци.
Првобитни експерименти мини|десно|300px|Уређај за сонофузију који је користио Руси Талејархан. 1. Вакуум пумпа 2. Течни сцинтилатор 3. Извор неутрона 4. Генератор акустичних таласа 5. Испитна комора са течношћу 6. Микрофон 7. Фотомултипликаторска цев 8. Два атома деутеријума се сударају 8a. Могући фузиони догађај ствара хелијум и неутрон 8b. Могући фузиони догађај ствара трицијум и протон Амерички патент 4.333.796, који је 1978. године поднео Хју Флин, чини се да је најранија документована референца на реакцију типа сонофузије.
У издању рецензираног часописа Science од 8. марта 2002, Руси П. Талејархан и колеге из Националне лабораторије Оук Риџ (ОРНЛ) известили су да су експерименти акустичне кавитације спроведени са деутерисаним ацетоном () показали мерења трицијума и неутронског излаза у складу са појавом фузије. Такође је објављено да се емисија неутрона поклапа са пулсом сонолуминесценције, што је кључни показатељ да је њен извор фузија изазвана топлотом и притиском унутар мехурова који се урушавају.
Неуспела репликација у Оук Риџу Резултати су били толико запањујући да је Национална лабораторија Оук Риџ затражила од два независна истраживача, Д. Шапире и М. Џ. Солтмарша, да понове експеримент користећи софистициранију опрему за детекцију неутрона. Они су известили да је ослобађање неутрона било у складу са случајном коинциденцијом. Одговор Талејархана и других аутора оригиналног извештаја тврдио је да извештај Шапире и Солтмарша није узео у обзир значајне разлике у експерименталној поставци, укључујући преко један инч заштите између детектора неутрона и сонолуминисцентног ацетона. Према Талејархану и сарадницима, када се те разлике правилно узму у обзир, резултати су били у складу са фузијом.
Још 2002. године, док је експериментални рад још био у току, Арон Галански са Државног универзитета Мичигена, у писму часопису Science изразио је сумњу у тврдњу коју је изнео Талејарханов тим. По Галанскијевом мишљењу, примећени неутрони су имали превисоку енергију да би потицали од реакције фузије деутеријума-деутеријума (d-d). У свом одговору (објављеном на истој страни), Талејарханов тим је пружио детаљне контрааргументе и закључио да је енергија била „разумно близу“ оној која се очекивала од фузионе реакције.
У фебруару 2005, документарна серија Хоризонт ангажовала је два водећа истраживача сонолуминесценције, Сета Патермана, лична страница Сета Патермана. и Кенета С. Сазлика, да репродукују Талејарханов рад. Користећи сличне акустичне параметре, деутерисани ацетон, сличну нуклеацију мехурова и много софистициранији уређај за детекцију неутрона, истраживачи нису могли да пронађу никакав доказ фузионе реакције.
Накнадни извештаји о репликацији Године 2004, Талејарханова група објавила је нове извештаје о мехурастој фузији, тврдећи да су резултати претходних експеримената реплицирани под строжијим експерименталним условима. Ови резултати су се разликовали од оригиналних по томе што се тврдило да се фузија дешава у дужем временском периоду него што је раније објављено. Оригинални извештај тврдио је да се емисија неутрона дешава само при почетном урушавању мехура након нуклеације мехура, док је овај извештај тврдио да се емисија неутрона дешава много акустичних циклуса касније.
У јулу 2005, двоје Талејарханових студената са Универзитета Пердју објавило је доказе који потврђују претходни резултат. Користили су исту акустичну комору, исту течност деутерисаног ацетона и сличан систем нуклеације мехурова. У овом извештају, није покушана коинциденција неутрона и сонолуминесценције. Чланак у Nature покренуо је питања о валидности истраживања и жалбе његових колега са Пердјуа (погледајте целу анализу другде на овој страници). Подигнуте су оптужбе за неетично понашање, а Универзитет Пердју отворио је истрагу. Она је 2008. године закључила да је Талејарханово име требало да се појави на листи аутора због његове дубоке укључености у многе кораке истраживања, да је додао једног аутора који заправо није учествовао у раду само да би превазишао критику једног рецензента, и да је ово био део покушаја „напора да се фалсификује научни запис тврдњом о независној потврди“. Истрага се није бавила валидношћу експерименталних резултата.
У јануару 2006, рад објављен у часопису Physical Review Letters од стране Талејархана у сарадњи са истраживачима са Политехничког института Ренселер известио је о статистички значајним доказима фузије. „...Експеримент је посебно осмишљен да одговори на фундаментално истраживачко питање, а не да направи уређај способан за производњу енергије, каже Блок... Да би потврдили присуство фузије, истраживачи су користили три независна детектора неутрона и један детектор гама зрака. Сва четири детектора произвела су исти резултат: статистички значајно повећање количине нуклеарних емисија услед сонофузије у поређењу са позадинским нивоима...“
У новембру 2006, усред оптужби у вези са Талејархановим истраживачким стандардима, два различита научника посетила су лабораторију за истраживање метастабилних флуида на Универзитету Пердју да би мерили неутроне, користећи Талејарханову опрему. Др Едвард Р. Форинџер и студенти основних студија Дејвид Робинс и Џонатан Мартин са Универзитета ЛеТурно представили су два рада на Зимском састанку Америчког нуклеарног друштва у којима је објављена репликација емисије неутрона. Њихова експериментална поставка била је слична претходним експериментима по томе што је користила мешавину деутерисаног ацетона, деутерисаног бензена, тетрахлороетилена и уранил нитрата. Међутим, значајно је да је радила без спољног извора неутрона и користила је два типа детектора неутрона. Тврдили су да је детектор са течним сцинтилатором измерио нивое неутрона на 8 стандардних девијација изнад нивоа позадине, док су пластични детектори измерили нивое на 3,8 стандардних девијација изнад позадине. Када је исти експеримент изведен са недеутерисаном контролном течношћу, мерења су била унутар једне стандардне девијације од позадине, што указује да се производња неутрона дешавала само током кавитације деутерисане течности."Мехурасту фузију потврдило истраживање ЛЕТУ-а" LeTourneau University News (www.letu.edu/opencms/opencms/events/Bubble_Fusion_Confirmed_by_LETU_Research.html) линк неактиван од 10. 5. 2008. (потврда презентације) Вилијам М. Баг, професор физике у емеритусу на Универзитету Тенесија такође је отпутовао у Талејарханову лабораторију да понови експеримент са његовом опремом. Такође је известио о емисији неутрона, користећи пластичне детекторе неутрона."Истраживање мехурасте фузије под лупом", IEEE Spectrum, мај 2006. Талејархан је тврдио да се ове посете рачунају као независне репликације од стране стручњака, али је Форинџер касније признао да није био стручњак, а Баг је касније рекао да је Талејархан изводио експерименте, а он је само посматрао.
Извештај у часопису Nature У марту 2006. Nature је објавио специјални извештај који је довео у питање валидност резултата експеримената са Пердјуа. Извештај цитира Брајана Наранха са Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу како каже да енергетски спектар неутрона пријављен у раду Талејархана и сарадника из 2006. године статистички није био у складу са неутронима произведеним предложеном фузионом реакцијом, већ је у великој мери био у складу са неутронима насталим радиоактивним распадом Калифорнијума 252, изотопа који се обично користи као лабораторијски извор неутрона.
Одговор Талејархана и сарадника, објављен у Physical Review Letters, покушава да оповргне Наранхову хипотезу о узроку детектованих неутрона.
Цукалас, шеф Школе за нуклеарни инжењеринг на Пердјуу, и неколико његових колега са Пердјуа, убедили су Талејархана да пређе на Пердју и покуша заједничку репликацију. У извештају Nature-а из 2006. године они износе неколико забрињавајућих питања приликом покушаја сарадње са Талејарханом. Он је пријавио позитивне резултате из одређеног скупа сирових података, али су и његове колеге такође прегледале тај скуп и он је садржао само негативне резултате. Никада није показао колегама сирове податке који одговарају позитивним резултатима, упркос неколико захтева. Преместио је опрему из заједничке лабораторије у своју, чиме је спречио колеге да изврше увид, и није дао никакво претходно упозорење или објашњење за то премештање. Талејархан је убедио своје колеге да не би требало да објављују рад са својим негативним резултатима. Затим је инсистирао да универзитетско саопштење за штампу представи његов експеримент као „рецензиран“ и „независан“, иако су коаутори радили у његовој лабораторији под његовим надзором, а његовим колегама на факултету није било дозвољено да прегледају податке. Укратко, Талејарханове колеге са Пердјуа рекле су да је постављао препреке стручној ревизији својих експеримената, и имали су озбиљне сумње у валидност истраживања.
Nature је такође открио да процес анонимне рецензије није испоштован, и да часопис Nuclear Engineering and Design није био независан од аутора. Талејархан је био коуредник часописа, а рад је рецензирао само његов коуредник, уз Талејарханово знање.
Године 2002, Талејархан је поднео патентну пријаву у име Министарства енергетике Сједињених Држава, док је радио у Оук Риџу. Nature је известио да је патент одбијен 2005. године од стране Америчког завода за патенте. Испитивач је експеримент назвао варијацијом дискредитоване хладне фузије, утврдио да нема „веродостојних доказа у запису који би подржали било какве тврдње или наводе да је изум способан да ради како је назначено“, и утврдио да нема довољно детаља да би други могли да реплицирају изум. Поље фузије патило је од многих погрешних тврдњи, па је испитивач тражио додатни доказ да је зрачење генерисано фузијом, а не из других извора. Жалба није уложена јер је Министарство енергетике одустало од захтева у децембру 2005.
Сумње подстичу истрагу Сумње међу професорима Нуклеарног инжењеринга Универзитета Пердју у погледу истинитости позитивних резултата експеримената сонофузије који су тамо спроведени, подстакле су универзитет да покрене ревизију истраживања, коју је спровела Канцеларија потпредседника за истраживање Пердјуа. У чланку од 9. марта 2006. под насловом „Докази за мехурасту фузију доведени у питање“, Nature је интервјуисао неколико Талејарханових колега који су сумњали да нешто није у реду.