Поправни дом Медомсли () био је затвор за младе мушке преступнике у селу Медомсли, близу Консета у Дараму, Енглеска, од 1961. до касних 1980-их.
Више од 1.800 живих бивших затвореника пријавило је сексуално и физичко злостављање од стране особља. Полиција верује да су многи чланови особља припадали ланцу за сексуално злостављање деце. Седам бивших службеника је затворено због злостављања притвореника, добивши казне које укупно износе скоро 34 године. Двојица су осуђена за сексуалне преступе 1990, 2003. и 2005. године, док је осталих пет затворено због физичког злостављања 2019. године.
Контекст Изграђен 1960. године на месту некадашњег викторијанског сиротишта, Поправним домом Медомсли управљало је Министарство унутрашњих послова (Хоум офис). Отворен је у фебруару 1961. и затворен касних 1980-их. Могао је да прими до 130 притвореника, иако их је обично било око 70. Већина њих била је из северне Енглеске, уз неколико из Шкотске. Затвореници су били мушкарци старости од 17 до 21 године, и обично су тамо боравили због свог првог прекршаја и мањих кривичних дела, за која би касније казна била алтернативна санкција у заједници (без затвора). Притвор је обично трајао од шест до осам недеља.
Медомсли је био један од неколико затвора намењених одвајању младих од старијих криминалаца. Бивши затвореници су касније пријавили сексуално, физичко и емоционално злостављање, што је код многих довело до зависности и самоубистава.
Локација је поново отворена као приватни Центар за сигурносну обуку Хасокфилд од 1999. до 2015. године. У јуну 2019. предложени су планови за преуређење локације за становање.
Политика „кратког, оштрог шока” Политика је подразумевала затварање дечака осуђених за мање прекршаје у оно што је касније описано као „садистички, брутални концентрациони логори”, где су затвореници рутински понижавани и насилно сексуално нападани. Затвореници су рутински физички нападани јер се нису обраћали чувару са „господине” и често су били приморани да дуго стоје голи, видљиви чуварима. Влада Маргарет Тачер је тврдила да ће ова политика одвратити од даљег криминала.
Дејвид Гринвуд, представник жртава злостављања деце у поправним домовима, рекао је да су притвореници постали грађани који поштују закон само у мањини случајева за које он зна и да „већина има животе послате на другу страну оваквим третманом, посебно уз сексуално злостављање”. Године 2014, посланица северозападног Дарама, Пат Глас, критиковала је фразу „кратак, оштар шок” јер је створила „културу у којој се група људи сматра нижом од осталих”, што је тренутак када „ствари почињу да иду по злу”. Рекла је да се злостављање у Медомслију „није могло догађати у изолацији” и да је било део шире културе злостављања. Детектив Адријан Грин, који је водио Операцију Сибрук, рекао је да је строга политика „кратког, оштрог шока” Маргарет Тачер за кажњавање младих преступника можда коришћена као параван за злостављање од стране службеника Медомслија.
Један ожалошћени рођак, чији се брат Марк окренуо хероину и умро од предозирања након што је затворен за злочин који није починио, у једном таквом центру у Кенту, где су затвореници „увек били пребијани”, рекао је да су насилни затворски чувари „имали утисак да је ово одобрила Меги Тачер, као да су имали директна наређења од премијерке да спроводе ово злостављање”. Марк је „кажњен” због покушаја жалбе чак и након што је прави кривац признао. Био је приморан да стоји го више од 24 сата док су други, укључујући особље, пролазили. Верује се да је био сексуално злостављан.
Затвореници у Иствуд парку у Глостерширу били су константно изложени „таласима вербалног и физичког злостављања”. Затвореници су рутински лишавани сна „сталним звуцима ударања”, чуварима који су говорили преко разгласа и „гласним ударањем врата ћелије”. Током дана, чувари су насумично псовали затворенике, шутирали их и ударали шакама из безначајних разлога, попут недовољно засуканих рукава или наводно неочешљане косе. „Непријатни и застрашујући” чувари гледали су затворенике док се туширају. Једна жртва се присећа да је по доласку била приморана да стоји гола са још двојицом „оно што је деловало као сати”, док су чувари зурили у њих и вербално их злостављали. Више од 30 година касније, и даље је имао „емоционалне ожиљке” који ће „остати са мном заувек”.
Затвореници у Поправном дому Кирклевингтон, Северни Јоркшир, „физички су злостављани свакодневно” од стране службеника који су „били једноставно садисти и изгледа уживали у злостављању младих дечака”. Сви затвореници били су изложени свакодневном насиљу и били су лишени хране и смисленог контакта са породицама, а садржај писама кући диктиран је затвореницима. Једна жртва, која је била затворена у Кирклевингтону као 14-годишњи дечак, плашила се за свој живот и изашла је као „антиауторитарни криминалац”, од тада посматрајући власт „као непријатеља”. Рекао је: „Већи део свог живота провео сам по затворима.”
Поправни дом Вотон у Нотингемширу описан је као „застрашујућ за све”. Бивши затвореник Џејмс Каре-Рајс „упао је у спиралу насиља” и више пута понављао кривична дела по изласку. Петнаестогодишњак је одмах по доласку ударен шаком у лице јер се службенику није обратио са „господине”. Унутра су чувари константно рушили самопоштовање затвореника вербалним злостављањем и вређањем, а сви су били „претучени, кажњени, понижени”. Каре-Рајс се присећао деце која су плакала током ноћи. Његов пријатељ је тешко претучен због плеса у ходнику, а мање од месец дана након што је пуштен, обесио се.
Злостављање Затвореници у Медомслију су сексуално и физички злостављани током целог постојања поправног дома. Физичко злостављање је понекад резултирало хоспитализацијама због тешких повреда, укључујући преломе костију, ране и губитак свести. Многе затворенике је силовало особље.
Широк спектар инцидената физичког злостављања и понижавања укључивао је извлачење притвореника из тоалета полуголих јер нису довољно брзо завршили- или јер нису брзо припремали храну, вучење за косу током премлаћивања, присилно храњење сољу због говора током оброка, ударање шакама јер нису рекли „господине” службеницима, умало дављење док су закључани у кутији напуњеној водом слично вотербордингу, обарање са висине од 6 метара након чега су били приморани да ходају са сломљеном кичмом, као и шутирање, гажење и гађање тешким предметима.
Једна жртва је рекла да су затворски чувари такође оркестрирали насиље од стране других затвореника, приметивши да је док су га „шутирали, ударали шакама и шамарали”, „видео затворског чувара на вратима како се смешка”. Рекао је: „Говорили су вам да сте безвредни, да сте зато ту, да нисте добри, да вас нико не жели.”
Полиција верује да су многи чланови особља припадали „организованом педофилском ланцу”. Године 1970, Невил Хасбанд, кувар а касније црквени свештеник, преселио се у Медомсли где је свакодневно силовао затворенике током 15 година.
Локална посланица Лора Пидкок описала је центар као „пакао на земљи”.-
Прикривање Јавност је на разне начине спречавана да сазна за злостављање. Жртве силовања су ућуткиване претњама смрћу и батинама. Најмање 14 жртава полиција је игнорисала када су покушали да пријаве злостављање по изласку на слободу, при чему је жртва силовања Кевин Јанг ућуткиван претњама да ће бити враћен у Медомсли. Тони Скилен, коме је насилни затворски чувар разбио лобању, био је приморан да болничком особљу лаже да је повреда била случајна. Рођаци Дејвида Колдвела, који је боловао од хроничне астме, верују да је његова истрага игнорисала улогу екстремних физичких тренинга, на које су га приморавали насилни чувари, у изазивању његовог фаталног напада астме. Министарство унутрашњих послова одбацило је и негирало бројне извештаје о злостављању.
Серијски силоватељ Невил Хасбанд користио је кухињску оставу као спаваћу собу која је садржала сексуалне реквизите, где је сваке ноћи присиљавао дечака да спава. Свакодневна силовања прикривао је забрањујући особљу да претражује кухињски простор. Један службеник је сведочио: „Знали смо да се нешто дешава, он – Хасбанд – је ноћу задржавао дечака у кухињи, увек нам је било жао тог дечака.”
Године 2019, главни истражитељ Операције Сибрук, детектив Адријан Грин, открио је да је „вероватно” друго особље у Медомслију било свесно „да се догађа физичко и потенцијално сексуално злостављање” и да су „ћутали о томе”. Додао је: „Требало је да интервенишу” и „срам их било”. Детектив Грин је упозорио: „Уколико добијем било какве доказе који сугеришу случајеве заташкавања, тражићу да их процесуирам.”
Истраге Две полицијске истраге довеле су до тога да је седам бивших службеника који су злостављали притворенике у Медомслију осуђено на укупно близу 34 године затвора.
Операција Холтер довела је до тога да је серијски силоватељ Невил Хасбанд затворен 2003. године, а након њега и Лесли Џонсон 2005. године, обојица због сексуалног злостављања. Њихове казне су укупно износиле 16 година.
Операција Сибрук резултирала је затварањем пет бивших службеника Медомслија 2019. године, сви због физичког злостављања, са казнама које укупно износе скоро 18 година.
У новембру 2025. године, Омбудсман за затворе и условну слободу закључио је Операцију Дирнес — њихову истрагу о злостављању у поправном дому. Њихов извештај открио је системске пропусте власти и резултирао јавним извињењем владе.
Операција Холтер Операција Холтер (енгл. ) била је полицијска истрага о сексуалном злостављању младих затвореника у Поправном дому Медомсли, што је резултирало тиме да је службеник Медомслија Невил Хасбанд осуђен 2003. године због сексуалног злостављања пет младих затвореника. У фебруару 2003. због тога је осуђен на осам година затвора, а у септембру 2003. поново је затворен на још две године због сексуалног напада на још четири затвореника. Службеник Медомслија Лесли Џонсон касније је осуђен на шест година 2005. године.
Главни истражитељ детектив Сајмон Ортон рекао је 2003: „Могло би бити много више [жртава Невила Хасбанда]. Али претпостављам да има људи који су то оставили иза себе и једноставно би желели да тако и остане. Мораћемо то да поштујемо.” Детектив Ортон је додао: „Могу само да нагађам колико је још људи прошло кроз његове канџе.”
Операција Сибрук Дана 14. августа 2013, полиција је поново отворила истраге о историјском злостављању младих затвореника у Медомслију, назвавши ову нову истражну фазу Операција Сибрук (енгл. ). Имала је три циља – да пружи подршку жртвама „како би биле на бољем месту”, да у потпуности разуме злостављање у Медомслију и да прикупи доказе против и процесуира живе злостављаче. У марту 2019, Операција Сибрук резултирала је затварањем пет бивших службеника Медомслија због физичког злостављања притвореника. Њих петорица – Кристофер Онслоу, Џон Макги, Брајан Џонсон Гринвел, Алан Брамли и Кевин Блејкли – добили су затворске казне у укупном трајању од 17 година и 11 месеци.
Истрагу је спровело 70 детектива из Полиције Дарама. Сваки детектив је интервјуисао и прикупио изјаве од различите групе жртава. Њен вођа, детектив супервизор Пол Гаундри, рекао је да су то „искусни детективи” при чему су многи од њих „посебно обучени да се баве жртвама сексуалног злостављања”.
Покрећући истрагу, детектив Гаундри је рекао да ће детективи „отићи да виде наше жртве лично, где год да су, одговориће на све упите које могу имати и усмерити их ка одговарајућим саветодавним службама ако им затребају. Ово ће бити дуг процес, али сам уверен да имамо успостављене ресурсе.” Жртвама је понуђено саветовање у „The Meadows”, оближњем Рефералном центру за сексуалне нападе. Детектив Гаундри је обећао да ће „ставити жртве у центар истраге” и затражио „нове информације о Медомслију и било каквом злостављању које се догодило унутар или када су затвореници одведени ван локације”.
Рекао је да ће Операција Сибрук „ићи тамо где докази воде” и да ће „свака авенија бити истражена и даћемо све од себе да починиоце приведемо правди.” Упозорио је да ће сви „службеници који су игнорисали доказе о педофилском ланцу бити праћени и истражени.”