мини|Овако је изгледао чувени београдски „црвени киоск”, у коме су се продавале виршле у земички мини|У граду Калишу у Пољској овај црвени киоск и даље се користи за припрему и продају виршли Виршле у земички биле су прва брза храна која се појавила у Београду. На тржиште их је пласирао Пољопривредни комбинат Београд (ПКБ) средином 1956. године. Виршле у земичци, преливене сенфом продавале су се у једнообразним киосцима широм града и врло брзо постале веома популарне. У новије време често се помиње као јединствена домаћа претеча хот–дога.

У почетку су то били плаво–бели дрвени киосци, а касније су се појавили чувени „црвени киосци”. И киоск и виршле врло брзо су постали симбол Београда. Сматра се да је тиме Београд добио свој први „ланац брзе хране”.

Историја Пре Другог светског рата у Београду није постојала брза храна, односно неки кувани оброк који би се на брзину могао купити и појести на улици. Нешто налик брзој храни једино се могло купити у пекарама, или код уличних продаваца који су на својим колицима најчешће продавали сладолед, семенке или бозу. Било какав озбиљнији оброк могао се појести само код куће или у кафанама.

50-те Пољопривредни комбинат Београд био је највеће предузеће социјалистичког доба, са огромним производним и прехрамбеним капацитетима. Десетак година по завршетку рата, половином 1956. године, челници предузећа дошли су на идеју продаје хране на улицама. На београдске улице постављају киоске у којима су се могле купити барене виршле преливене сенфом. Ови први киосци били су плаво–беле боје, направљени од дрвета и не пуно већи од данашњих, у којима се продаје штампа.

60-те У прво време на читавој територији Београда било их је тек неколико, а најпознатији је био у парку преко пута хотела Москва, на Теразијској тераси. Како су виршле постајале све популарније, тако је растао и број постављених киоска, па су се почетком 60-их могли видети и на Ташмајдану, код трамвајске окретнице, на Тргу републике, у близини места где се данас налази споменик Браниславу Нушићу, на Савском тргу преко пута некадашње Главне железничке станице, код Студентски град на Новом Београду и на другим популарним окупљалиштима Београђана.

70-те и 80-те Права револуција наступила је 70-их година, са појавом данас легендарног црвеног киоска. Током 70-их и 80-их година ово су постала култна места у граду. Били су јарко црвене боје, а на њима је белим словима било исписано само „Виршле у земички“. Једном када је кренула продаја, друга реклама није била потребна. У то време осим виршли у црвеном киоску било је могуће купити и кобасице благо љутог укуса. Ови киосци могли су се видети, стратешки распоређени, у свим деловима града, чиме је Београд добио свој први „ланац брзе хране“. Готово да не постоји особа која је у овом периоду живела у Београду, а да макар једном није појела виршлу у земички купљену у црвеном киоску. Ово задовољство је Београђане 1975. године коштало 6 динара и обично су се продавале у пару. Само неколико година касније цена је порасла на 35 динара. Виршле су могле да се плате и ЈТО боновима (југословенски топли оброк).

90-те Киосци су били присутни на улицама београда све до средине 80-их година, али не постоје тачни подаци о томе када су, заједно са чувеним виршлама у земички, престали да постоје. Може се предпоставити да их је временом истиснула конкуренција и све већи избор брзе хране која се могла купити на улици. Њихов дефинитивни крај сигурно се догодио током 90-их, када је и држава чији су на неки начин били симбол престала да постоји.

Црвени киосци

Године 1967. расписан је конкурс за „Београдски киоск“ – мали објекат који би радио као продајно место. На конкурсу је победио млади словеначки дизајнер Саша Мехтиг са својим пројектом „К67“ (К – киоск, 67 – година када је пројектован). Киоск по његовом пројекту патентиран је исте године. Ускоро је постао један од симбола Југославије. Дизајн се сматрао толико револуционарним, да је био изложен и у Музеју модерне уметности у Њујорку – МОМА. Њих је било могуће поставити самостално или као удружену композицију и предложени су у више боја попут плаве, беле, жуте и црвене. Пољопривредни комбинат Београд решио је да у ове киоске смести своју „храну за понети“.

Тако су црвени киосци почетком 70-их преплавили Београд. Иако су се касније појавили и у другим бојама, Мехтигова основна идеја је била да буду црвени „да би били видљиви издалека“.

Понуда на киосцима мини|Реплика чувене београдске брзе хране, припремљена по сећању и од расположивих састојака Виршле су се кувале у великим лонцима, у води која је током читавог дана само додавана када уври и просипана тек увече. Верује се да је управо то била тајна њиховог препознатљивог укуса. За већину Београђана виршле су биле нова врста хране, коју до тада нису јели, као и сенф, који је већина њих тада први пут пробала. Тај чувени сенф, чији тајни састојак још увек нико није открио до краја, био је веома редак и лако је цурио из земичке, али то ником није кварило угођај.

Понуда на ПКБ киосцима временом је постајала све богатија. Виршле су се у прво време служиле између две четвртасте кришке хлеба, некој врсти претече данашњег хлеба за припрему тоста. Већ половином 60-их хлеб је замењен земичкама. Оне су засецане по средини, у њих се стављаo пар виршли и преливао сенфом. Од прилике у исто време у понуди се појавио и чувени „јогурт у тетрапаку”.

Прича се да је онима који нису имали довољно новца да купе виршле, а то су најчешће била деца, нуђен „хлеб у масти“ – окрајци хлеба, који се нису употребљавали и који би се умочили у воду у којој су се бариле виршле. На површини воде би се, после целодневног кувања, сакупила маст. Ова јединствена ужина није имала цену, већ је коштала „дај колико имаш“. Ови окрајци су нестали са појавом земички.

Касније су се појавили црвени киосци, што је донело нови моменат уживања у овим чувеним виршлама. Са предње стане га је красило велико стакло кроз које се могло гледати како се спрема овај омиљени оброк. Унутра су радиле две раднице у светлоплавим радним блузама са белим капицама на глави, обувене у чувене Боросане тегет боје. Испред њих је стајао решо на ком је цео дан врила вода у две велике шерпе од ростфраја. У једој су се кувале виршле, а у другој кобасице. Кроз излог киоска увек се могла видети и велика провидна врећа пуна земички. Процес служења је био следећи: Радница, од милоште звана „Тета”, расече земичку на пола, металним хватаљкама извади врелу виршлу из лонца, брижљиво је стави у земичку, поспе разређеним сенфом и умота у танки папир са одштампан логом ПКБ-а.

Момо Капор, врсни хроничар Београда, о виршлама у земички записао је:

Неке од најпосећенијих локација црвених киоска Најпопуларнији црвени киосци у којима су се продавале виршле у земички налазили су се на следећим локацијама: на Ташмајдану, на окретници трамваја бр. 6, на Тргу републике, на месту чувеног Стакленца, у Кнез Михаиловој, код Библиотеке града Београда, у Булевару деспота Стефана, тада Улици 29. новембра, код ресторана „Банија” на Карабурми, у Улици Маријане Грегоран, поред биоскопа „Славица” прекопута биоскопа Балкан, на Новом Београду, на месту данашње Фонтане на некадашњој железничкој станици Београд – Дунав, познатој као Дунав станица, у близини Панчевачког моста.

Виршле и црвени киоск у савременој култури Многи Београђани и данас се сећају црвених киоска и виршли у земички, а све чешће се на београдским улицама поново могу видети црвени киосци са натписом „Виршле у земички”. Киоск је исти и последњих година поново је у фокусу јавности, али виршле нису. На овај начин угоститељи покушавају да привуку муштерије будећи код њих носталгију за протеклим временима. Један такав киоск постављен је испред тржног центра Рајићева. Они креативнији чак су осмислили и „виршломобил”, специјализована возила налик киоску, такође црвене боје. Музеј града Београда поседује један овакав киоск и он се повремено, као туристичка атракција, може видети на београдским улицама.

Референце

Спољашњи извори

Категорија:Београдски кулинарски специјалитети Категорија:Култура у Београду Категорија:Југоносталгија