мини|Казимиров законик Казимиров законик такође познат као Судебник из 1468. године, био је правни законик који је усвојио велики кнез Литваније и краљ Пољске Казимир IV Јагелончић уз одобрење Литванског савета господара. То је био први покушај кодификације закона Велике кнежевине Литваније. Законик је прописивао казне за имовинске злочине и ограничавао судске поступке. Велики део правног система је остао некодифициран и регулисан је обичајима.
Рукопис се сада налази у Државном историјском музеју у Москви, као MS Uvar. 702-4°.
Контекст Датум или околности када је законик усвојен нису познати. Историчари су претпоставили да је највероватнији датум фебруар 1468. године када се Сејм Великог кнежевства Литваније састао у Виљнусу. Законик се разликовао од привилегија које је претходно издао велики кнез јер законик није давао нова права племству. Судећи по садржају, законик је био намењен племству и земљопоседницима, који су 1447. године добили Казимирову привилегију да суде велдамајима, класи зависних људи који су на крају постали кметови. Законик је покушао да наметне извесну доследност у третману велдамаја. Документ такође није прецизирао датум ступања на снагу или територију. Историчари верују да је законик био на снази у целој Литванији до првог Статута Литваније из 1529. године, иако нису познати судски случајеви који су се позивали на законик.
Написан на русинском језику, оригинални документ није сачуван, али је познато неколико примерака са краја 15. и почетка 16. века. Документ је први пут објављен 1826. године од стране Игнација Даниловича, професора права на Универзитету у Виљнусу. Документ није имао право име и савремени историчари су га назвали Казимиров законик или Казимирова статута. Оригинални законик није био подељен на чланове; савремени историчари су идентификовали 25 чланова.
Садржај Закон је прописивао разне казне за преступе и неке судске поступке. Бавио се само преступима против имовине (крађа и пљачка). Закон се првенствено бавио обичним лоповима, али се бавио и злочинима литванског племства (као што су сеча шумског дрвећа без дозволе или намамљивање велдамаја од другог племића). Племству је требало да суди и изриче пресуду велики кнез и Савет господара. Грађанске спорове између племића требало је да решавају судије треће стране. Сељацима зависним од великог кнеза требало је да суде тијунаи (високи надзорници краљевских имања), док су онима зависним од других војвода и племића судили сами племићи или њихови именовани службеници.
Преступник је прво морао да надокнади жртви материјалне губитке (украдени предмет обично није враћан жртви, већ је преношен суду). Законик је посветио посебну пажњу овом питању. Затим је злочинац био подложан стварној казни. Постојале су четири врсте казни: украдени предмет је конфискован у корист суда; Ако предмет није био доступан, замењиван је другом надокнадом једнаке вредности; бичевање и стављање у кладе; вешање. Смртна казна била је ограничена на поновљене преступнике, крађе крава и коња и друге злочине који су прелазили одређени новчани лимит. Одговорност за злочине није се протезала на чланове породице, осим ако нису знали за крађу или су учествовали у њој.
Референце
Категорија:Историја Литваније у средњем веку Категорија:Историја Белорусије у средњем веку Категорија:Законици