Поход Црног Принца 1356. године био је велики коњички препад () англо-гаскоњских снага под командом Едварда Црног Принца, који се одиграо између 4. августа и 2. октобра 1356. године као део Стогодишњег рата. Рат је избио 1337, али су примирје у Калеу и разарања изазвана Црном смрћу ограничили обим борби од 1347. године. У 1355. години, француски краљ Жан II одлучио је да настави рат у пуном обиму. Те јесени, док је Едвард III од Енглеске претио северној Француској, његов син Едвард од Вудстока, касније познат као Црни Принц, извео је разоран коњички препад. Англо-гаскоњска војска је марширала од енглеског поседа Гаскоње око 1.086 km до Нарбона и назад. Французи су одбијали отворену битку, упркос томе што су претрпели огромну економску штету.
Године 1356, Црни Принц је намеравао да спроведе сличан препад, овог пута као део веће стратешке операције чији је циљ био да се Француска нападне из више праваца истовремено. Дана 4. августа, 6.000 англо-гаскоњских војника кренуло је на север из Бержерака ка Буржу, пустошећи широк појас француске територије и пљачкајући многе француске градове успут. План је био да се споје са две енглеске војске у близини реке Лоаре, али су до почетка септембра Англо-Гаскоњци били приморани да се сами суоче са знатно већом француском краљевском војском. Црни Принц се повукао према Гаскоњи; био је спреман да прихвати битку, али само ако је могао да се бори у тактичкој дефанзиви на терену по свом избору. Краљ Жан је био одлучан да се бори, пре свега пресецањем линија снабдевања Англо-Гаскоњаца, како би их приморао да га нападну на његовим припремљеним позицијама. У стварности, Французи су успели да опколе принчеву војску, али су потом ипак одлучили да је нападну на њеној припремљеној одбрамбеној позицији, делом из страха да би могла да им умакне, али углавном због питања части. Ово је резултирало битком код Поатјеа.
Између 14.000 и 16.000 француских војника, укључујући најмање 10.000 оклопника, напало је ујутро 19. септембра у четири одвојена таласа. Англо-Гаскоњци су их поразили један по један током дуготрајне битке. Делимично су опколили последњи француски напад и заробили француског краља и једног од његових синова. Укупно је убијено 5.800 Француза, а од 2.000 до 3.000 оклопника је заробљено. Преживели Французи су се разбежали, док су Англо-Гаскоњци наставили повлачење ка Гаскоњи. Следећег пролећа склопљено је двогодишње примирје, а Црни Принц је отпратио Жана у Лондон. Преговори о окончању рата и Жановом откупу су се одужили, па је Едвард 1359. године покренуо нову кампању. Током ње обе стране су направиле компромис, те је договорен Споразум у Бретињију којим су огромна подручја Француске препуштена Енглеској, под личном управом Црног Принца, док је Жанов откуп износио три милиона златних екија. У то време се чинило да је ово окончало рат, али су Французи обновили непријатељства 1369. и повратили већину изгубљене територије. Рат се завршио тек 1453. године француском победом.
Позадина
Од норманског освајања 1066. године, енглески монарси су носили титуле и поседовали земљу у Француској, чије их је поседовање чинило вазалима француских краљева. Након низа неслагања између Филипа VI (вл. 1328—1350) и Едварда III (вл. 1327—1377), Филипов Велики савет у Паризу донео је 24. маја 1337. одлуку да земља коју је Едвард III држао у Француској буде враћена Филипу уз образложење да је Едвард III прекршио своје вазалне обавезе. Ово је означило почетак Стогодишњег рата, који ће трајати 116 година.
мини|центар|Француска 1330. године. Гаскоња, уз неколико мањих територија, остала је под енглеском круном.
Једини важан француски посед који су Енглези још увек држали у Француској била је Гаскоња на југозападу. Међутим, Гаскоња је била непропорционално важна: царина коју је енглеска круна наплаћивала на вино из Гаскоње била је већа од свих осталих енглеских царинских прихода заједно и далеко највећи извор државних прихода. Бордо, престоница Гаскоње, имао је више од 50.000 становника, више него Лондон, и вероватно је био богатији од њега. Иако је Гаскоња била узрок рата, Едвард III је могао да издвоји врло мало ресурса за њену одбрану. Током већине ратних сезона Гаскоњци су морали да се ослањају на сопствене снаге и били су под великим притиском Француза. Типично, Гаскоњци су могли да окупе 3.000–6.000 људи, углавном пешадије, мада би до две трећине њих било везано за гарнизоне у својим утврђењима. У годинама 1345. и 1346, Хенри, гроф од Ланкастера, водио је серију успешних кампања у Аквитанији, а комбиноване енглеске и гаскоњске снаге, или Англо-Гаскоњци, успеле су да потисну тежиште борби даље од срца Гаскоње.
Француска лука Кале пала је у руке Енглеза у августу 1347. након кампање код Кресија, а убрзо затим потписано је Примирје у Калеу. Ово је делимично био резултат финансијске исцрпљености обе земље. Исте године Црна смрт је стигла у северну Француску и јужну Енглеску, убивши велики проценат становништва западне Европе, уз још већу стопу смртности у Енглеској. Ова катастрофа, која је трајала до 1350. године, привремено је зауставила сукобе. Споразум је више пута продужаван током година; то ипак није зауставило поморске сукобе, нити мање окршаје — који су били посебно жестоки у југозападној Француској — као ни повремене борбе већих размера.
Споразум о окончању рата преговаран је у Гину и потписан 6. априла 1354. Међутим, француски краљ, сада Жан II (вл. 1350—1364), одлучио је да га не ратификује и он није ступио на снагу. Постало је јасно да ће од лета 1355. обе стране бити посвећене рату у пуном обиму. У априлу 1355, Едвард и његов савет, са државном благајном у необично повољној финансијској ситуацији, одлучили су да те године покрену офанзиве како у северној Француској тако и у Гаскоњи. Жан је покушао да постави јаке гарнизоне у својим северним градовима и утврђењима против очекиваног напада Едварда III, док је истовремено окупљао теренску војску; у томе није успео, углавном због недостатка новца.
Долазак Црног Принца мини|upright=0.8|алт=Слика брадатог мушкарца у касносредњовековној одећи, са круном.|центар|Едвард Црни Принц
Едвардов најстарији син, Едвард од Вудстока, касније познат као Црни Принц, добио је команду над Гаскоњом и почео да окупља људство, бродове и залихе. Стигао је у Бордо 20. септембра 1355. у пратњи 2.200 енглеских војника. Већ следећег дана формално је признат за краљевог намесника у Гаскоњи, са пуномоћјем. Гаскоњско племство га је појачало на 5.000 до 6.000 војника и обезбедило понтонску опрему и значајан караван са залихама.
Едвард је 5. октобра кренуо у велики коњички препад. Англо-гаскоњске снаге су марширале од Бордоа око 480 km до Нарбона и назад до Гаскоње, разарајући широк појас француске територије. Жан, гроф Армањака, који је командовао локалним француским снагама, избегавао је битку, па је било мало директних окршаја. Иако територија није заузета, Француској је нанета огромна економска штета; модерни историчар Клифорд Џ. Роџерс закључио је да се „важност економског исцрпљивања у овом препаду тешко може преувеличати.” Експедиција се вратила у Гаскоњу 2. децембра након марша дугог око 1.100 km.
Енглеске снаге су након Божића наставиле офанзиву са великим успехом, заузевши више од 50 француских градова или утврђења током наредна четири месеца, укључујући стратешки важне градове близу граница Гаскоње, као и неке удаљене више од 130 km. Локални француски команданти нису предузели никакве противмере. Неколико припадника локалног француског племства прешло је на енглеску страну; Црни Принц је 24. априла 1356. примио њихову заклетву на верност.
Новац и ентузијазам за рат брзо су нестајали у Француској. Модерни историчар Џонатан Сампшон описује како се француска државна управа „распала у љубоморној огорчености и међусобним оптужбама”. Савремени хроничар забележио је да је „краљ Француске био жестоко омражен у сопственом краљевству”. Град Арас се побунио и убио лојалисте, док су главни племићи Нормандије одбијали да плаћају порезе. Дана 5. априла 1356, Жан је ухапсио озлоглашеног превртљивца Карла II, краља Наваре, једног од највећих земљопоседника у Француској, као и девет његових најгласнијих критичара; четворица су по кратком поступку погубљена. Неколико норманских племића тада се обратило Едварду за помоћ.
Увидевши прилику, Едвард је преусмерио експедицију планирану за Бретању под Ланкастеровом командом ка Нормандији крајем јуна. Ланкастер је кренуо са 2.300 људи и пљачкајући и палећи прошао источно кроз Нормандију из правца Котентина. Краљ Жан се преселио у Руан са знатно јачом војском, надајући се да ће пресретнути Ланкастера. Након што су ослободили опсаде и снабдели два блокирана утврђења, Енглези су јуришем заузели и опљачкали важан град Вернеј. Жан их је прогонио, али је пропустио неколико прилика да увуче Енглезе у битку, те су они успели да побегну. За само три недеље, експедиција је прикупила огроман плен, укључујући многе коње, нанела велику штету француској економији и угледу, учврстила нове савезе, претрпела мало жртава и успешно одвратила пажњу француског краља са енглеских припрема за још већи препад из југозападне Француске.
Увод у кампању мини|upright=0.78|алт=Брадати мушкарац са дугом црвеном косом.|центар|Савремени приказ Жана II
Французи су објавили општи ратни позив 14. маја. Одзив је био слаб, па је позив поновљен крајем маја и поново почетком јуна. Французи су били толико без новца да нису могли да исплаћују плате људима који су се одазвали. Француска војска је имала и друге урођене слабости: састојала се од хиљада веома малих контингената који нису били навикнути на међусобну сарадњу, нису познавали своје команданте и били су различитог здравственог стања, обучености и опремљености. Жанов петнаестогодишњи син Жан, гроф од Поатјеа, добио је команду над војском у Лангдоку, како би спречио Црног Принца да понови прошлогодишње успехе.
Црни Принц је примио појачање у људству; познато је да је Едвард наредио да се у Енглеској регрутује 600 додатних стрелаца са дугим луком специјално за Гаскоњу. Током пролећа стигли су и коњи, храна и опрема. Ралф, гроф од Стафорда, стигао је половином јуна 1356. са додатним појачањима и залихама, доносећи и Едвардова наређења. Црни Принц је сазвао велику скупштину гаскоњског племства и представника градова, правећи се да тражи њихов савет, а када је постало јасно да постоји консензус за рат, затражио је средства за његово вођење. Под утиском његових недавних успеха, одобрен му је порез од једне петнаестине свих покретних добара у Гаскоњи. Принц се захвалио скупштини и одржао ватрени говор подстичући масован одзив за предстојећу кампању.
Зборно место за англо-гаскоњску војску био је Бержерак; град је имао добре речне везе за снабдевање из Бордоа, а одатле је Принц могао да нападне у више праваца. Нада била је да ће ово приморати Французе да поделе своје снаге у покушају да покрију све путеве напада. У ствари, већ је постојао шири план: три енглеске војске требало је да се састану негде на Лоари. Едвард би марширао на југозапад из Калеа, Ланкастер би ударио на југ из Бретање, а Црни Принц би се кретао на север из Бержерака.
У Нормандији, Жан је са својом војском обновио опсаду Бретеја 12. јула; Бретеј је био последње утврђење које му се опирало у источној Нормандији. Краљевска војска привукла је велике похвале савременика због своје раскоши и високог статуса многих учесника. Ипак, опсада је слабо напредовала, јер је Бретеј имао јак гарнизон, а Ланкастер га је снабдео храном за годину дана. Жан је покушао да минира зидине, али без успеха.
Поход Марш на север мини|upright=1.3|алт=Мапа|центар|Мапа која приказује руте англо-гаскоњских и француских снага