Валерије Максим (/вәˈлɪәриәс ˈмӕксɪмәс/) је римски

писац из 1. века и аутор збирке историјских анегдота: Фацторум ет дицторум меморабилиум либри („Девет књига незаборавних дела и изрека“, такође познатих као “Де фацтобилиис или изреке“). Живео је и стварао у време владавине цара Тиберија (14. до 37. године нове ере).

Током средњег века, Валерије Максим је био један од најпреписованијих аутора латинске прозе, одмах иза Присцијана. Као резултат тога, сачувано је више од 600 средњовековних рукописа његових књига.

Биографија Ништа се не зна о његовом животу осим да је његова породица била сиромашна и неугледна, и да је све дуговао Сексту Помпеју (конзулу 14. године нове ере), проконзулу Азије, кога је пратио на Исток 27. године. Помпеј је био центар књижевног круга којем је припадао Овидије; такође је био интиман пријатељ најкњижевнијег принца царске породице, Германика. Иако је делио исто име као и угледна породица Републике, Џон Бриско каже да је „изузетно мало вероватно“ да је Валерије Максим припадао патрицију Валерију Максиму. Уместо тога, он сугерише да је био или потомак плебејца Валерија Тапона или Тријарија, или је римско држављанство стекао захваљујући покровитељству Валерија из Републике.

Његов став према царском домаћинству је контроверзан: представљен је као подли ласкавац Тиберија, истог типа као и Марцијал. Чизхолм је 1911. године, међутим, тврдио да, ако се пажљиво прегледају референце на царску администрацију, видеће се да су екстравагантне ни по врсти ни по броју: мало ко ће сада замерити Тиберију, када се узме у обзир целокупно његово деловање као владара, титулу попут salutaris princeps, која се претходној генерацији чинила примером бестидног додворништва. Међутим, четврт века касније, Х. Џ. Роуз је тврдио да Валерије „не мари за историјску истину ако је занемарујући може да ласка Тиберију, што он чини на најпрецизнији начин“.

Чизхолм је такође тврдио да неколико алузија на Цезарове убице и на Августа тешко превазилази конвенционални стил писчевог времена; и да је једини одломак који се с правом може назвати препуним жестока реторичка тирада против Сејана.

Дело Стил Валеријевог писања изгледа указује на то да је био професионални реторичар; а његово писање представља реторичке тенденције сребрног латинског доба. Директно и једноставно исказовање се избегава, а новине се теже по сваку цену, стварајући неспретну нејасноћу. Речник је сличан песничком; употреба речи је напрегнута; метафоре се измишљају; постоје запањујући контрасти, алузије и епитети; варијације се играју на граматичким и реторичким фигурама говора.[

У свом предговору, Валерије наговештава да је његово дело замишљено као уобичајена књига историјских анегдота за употребу у школама реторике, где су ученици обучавани у уметности улепшавања говора позивањем на историју. Према рукописима, његов наслов је Factorum ac dictorum memorabilium libri IX (краћи наслов Facta et dicta memorabilia), „Девет књига незаборавних дела и изрека“. Приче су лабаво и неправилно распоређене, свака књига је подељена на одељке, а сваки одељак носи као наслов тему, најчешће неку врлину или порок, или неку заслугу или ману, коју приче у одељку треба да илуструју.

Већина прича је из римске историје, али сваки одељак има додатак који се састоји од одломака из анала других народа, првенствено Грка. Излагање снажно показује две струје осећања које се преплићу код скоро сваког римског писца Царства - осећај да су Римљани из времена писца дегенерисана створења када се суоче са својим републиканским претходницима и осећај да, колико год дегенерисани били, каснији Римљани и даље надмашују друге народе света, а посебно су морално супериорнији од Грка.

Главни извори аутора су Цицерон, Ливије, Салустије и Помпеј Трог, посебно прва два. Валеријев третман његовог материјала је непажљив и крајње нетачан; али упркос његовим забунама, контрадикцијама и анахронизмима, одломци су прикладне илустрације, са становишта реторичара, околности или квалитета који су требали да илуструју. Валерије је такође користио изворе који су сада изгубљени, сачувавши неке увиде у много дебатовану и веома несавршено забележену владавину Тиберија; као и неке фрагментарне информације о хеленистичкој уметности; и откривајући увид у рани царски консензус о потреби за уредном логиком и стабилношћу древне римске религије, у политички нестабилном свету.

Референце

Категорија:Римски историчари