мини|upright=1.2|Марш напретка („March of Progress”): Популарни приказ промена грађе тела током хоминизације мини|Извор за све касније низове био је овај цртеж гибона, орангутана, шимпанзе, гориле и човека у делу Evidence as to Man’s Place in Nature (1863) чији је аутор Томас Хенри Хаксли
Хоминизација (такође антропогенеза, ретко антропогенија) представља еволутивни развој скупа карактеристика које су специфичне за анатомски модерног човека (Homo sapiens).
Током хоминизације развиле су се како његове телесне особине, тако и његове менталне способности. Овде посебно спадају усправан ход, зубало са скраћеним, параболичним зубним луком и малим очњацима, као и касни улазак у полну зрелост; даље, повећање мозга и с тим повезане културне и друштвене способности које разликују данашње људе и њихове претке од осталих човеколиких мајмунова.
На основу пронађених фосила и молекуларно-биолошких датирања, почетак хоминизације смешта се у период од пре 7 до 5 милиона година, када се еволутивна линија шимпанзи одвојила од линије хоминина која води ка човеку.
Чак и у садашњости, еволуција човека није заустављена.Melinda C. Mills, Iain Mathieson: The challenge of detecting recent natural selection in human populations. У: PNAS. Т. 119, бр. 15, 2022, e2203237119, .John Hawks et al.: Recent acceleration of human adaptive evolution. У: PNAS. Т. 104, бр. 52, 2007, стр. 20753–20758, .Stephen C. Stearns et al.: Measuring selection in contemporary human populations. У: Nature Reviews Genetics. Т. 11, 2010, стр. 611–622, .Emmanuel Milot et al.: Evidence for evolution in response to natural selection in a contemporary human population. У: PNAS. Т. 108, бр. 41, 2011, стр. 17040–17045, . Jaleal S. Sanjak et al.: Evidence of directional and stabilizing selection in contemporary humans. У: PNAS. Т. 115, бр. 1, 2018, стр. 151–156, .Katherine M. Kirk et al.: Natural selection and quantitative genetics of life-history traits in western women: a twin study. У: Evolution. Т. 55, бр. 2, 2001, стр. 423–435, .Alexandre Courtiol et al.: Natural and sexual selection in a monogamous historical human population. У: PNAS. Т. 109, бр. 21, 2012, стр. 8044–8049, .Alexandre Courtiol et al.: The Demographic Transition Influences Variance in Fitness and Selection on Height and BMI in Rural Gambia. У: Current Biology. Т. 23, бр. 10, 2013, стр. 884–889, .Sandra Wild et al.: Direct evidence for positive selection of skin, hair, and eye pigmentation in Europeans during the last 5,000 y. У: PNAS. Т. 111, бр. 13, 2014, стр. 4832–4837, Starke positive Selektion hat Aussehen der Europäer in den letzten 5.000 Jahren verändert. На сајту: idw-online.de од 10. 3. 2014. Humans are still evolving – and we can watch it happen. На сајту: sciencemag.org од 17. 5. 2016.
Анатомске карактеристике и понашање Следеће карактеристике разликују, према америчком анатому С. Овену Лавџоју, анатомски модерног човека (Homo sapiens) од осталих врста човеколиких мајмуна: усправан ход, велики Неокортекс (део коре великог мозга), смањени секутићи и очњаци, јединствено сексуално и репродуктивно понашање, као и материјална култура.С. Овен Лавџој: The Origin of Man. У: Science. Т. 211, 1981, стр. 341–350, – „Five characters separate man from other hominoids – a large neocortex, bipedality, reduced anterior dentition with molar dominance, material culture, and unique sexual and reproductive behavior.” Крис Стринџер је такође указао на велику, заобљену лобању (услед јако заобљене темене кости), у најбољем случају веома мале надочне лукове и коштано испупчење (браду) на доњој вилици.Крис Стринџер: Evolution: What makes a modern human. У: Nature. Т. 485, 2012, стр. 33–35, .
Лесли Ајело је 2014. године навела следеће карактеристике: „велик, усправан труп, издужене ноге, велики мозак, смањени полни диморфизам, повећана конзумација меса, јединствене особине животне историје (нпр. продужена ембрионална и фетална фаза као и дуговечност), затим израда алата и повећана друштвена сарадња.”Дословно: „large, linear bodies, elongated legs, large brain sizes, reduced sexual dimorphism, increased carnivory, and unique life history traits (e.g., extended ontogeny and longevity) as well as toolmaking and increased social cooperation.” Цитирано из: Susan C. Antón, Richard Potts, Leslie C. Aiello: Evolution of early Homo: An integrated biological perspective. У: Science. Т. 345, бр. 6192, 2014, . Велике генетске и морфолошке разлике у поређењу са шимпанзама такође показује кожа.Нина Г. Џаблонски: Human Skin Pigmentation as an Example of Adaptive Evolution. У: Т. 156, бр. 1, 2012,
Једна од најстаријих човеколиких анатомских карактеристика је облик наковња у средњем уву, која је већ документована код врста Australopithecus africanus и Paranthropus robustus, а облик наковња се вероватно разликовао од оног код шимпанзи још код њиховог последњег заједничког претка.Rolf M. Quam et al.: Early hominin auditory ossicles from South Africa. У: PNAS. Т. 110, бр. 22, 2013, стр. 8847–8851, . Грудни део кичме је већ код 3,3 милиона година старог фосила DIK 1-1, младог припадника врсте Australopithecus afarensis, као и код већине каснијих хоминина имао 12 пршљенова, а не 13 као код већине шимпанзи.Carol V. Warda et al.: Thoracic vertebral count and thoracolumbar transition in Australopithecus afarensis. У: PNAS. Т. 114, бр. 23, 2017, стр. 6000–6004, .
Поређење скелетних остатака раног рода Homo из различитих региона Африке и Грузије – без обзира на њихово сврставање у одређене врсте – указало је на значајне регионалне разлике у висини и тежини (види табелу).Manuel Will, Jay T. Stock: Spatial and temporal variation of body size among early Homo. У: Journal of Human Evolution. Т. 82, 2015, стр. 15–33, .
Налазиште и старост Висина Тежина Коби Фора, млађе од 1,7 mya 157 – 178 cm 60 – 81 kg Јужноафричке пећине, 1,8 до 1,4 mya 136 – 159 cm 32 – 62 kg Олдувајска клисура, 1,75 mya 134 – 162 cm 38 – 65 kg Дманиси, 1,8 mya 147 – 153 cm 46 – 53 kg Коби Фора, старије од 1,8 mya 148 – 168 cm 39 – 68 kg
До сада остаје неразјашњено питање зашто се развојна линија која води ка човеку одвојила од оне која води ка шимпанзама. Пољски хумани биолог Богуслав Павловски назвао је ово „једном од највећих мистерија људске еволуције”.Богуслав Павловски: У: Winfried Henke, Ian Tattersall (ур.): Т. 3, Springer, Berlin / Heidelberg / New York 2007, , поглавље 3,
Усправан ход мини|Упоређивање отисака стопала: зелене линије спајају тачке истог притиска.лево: Australopithecus (старост 3,6 мил. година)средина: Homo erectus (старост 1,5 мил. година)десно: анатомски модеран човек
На основу скелетних карактеристика бројних пронађених фосила доказано је да се усправан ход на две ноге (бипедализам) у породици човеколиких мајмуна развио знатно раније од снажног повећања мозга.За преглед види: W. E. H. Harcourt-Smith, Leslie C. Aiello: Fossils, feet and the evolution of human bipedal locomotion. У: Journal of Anatomy. Т. 204, бр. 5, 2004, стр. 403–416, . С. Овен Лавџој је 1988. године прелазак на усправан ход назвао најочигледнијом променом у анатомији која је до тада доказана у целокупној еволуционој биологији. 11. 1988,
Према Ричарду Ликију, ова промена је толико јединствена „да имамо право да све врсте двоножних човеколиких мајмуна назовемо људским [human]”.Ричард Лики: Phoenix, a division of Orion Books Ltd., Овако широко дефинисање је, међутим, спорно у стручним круговима, јер се не могу сви фосилни налази барем повремено усправно ходајућих јединки сличних мајмунима убројати у директну лозу предака човекаThe Transforming Leap, from Four Legs to Two. Public Broadcasting Service, 9. 1995. и чини се да се усправан ход развио више пута независно један од другог унутар групе човеколиких мајмуна.
Ово је било могуће зато што је већ у средњем миоцену – пре око 10 милиона година – код предака човеколиких мајмуна дотадашњи начин кретања (нагнут напред и ходање на четири ноге преко грана) прешао у суспензорни начин кретања (висећи испод грана), што је захтевало постепено преобликовање руку, ногу и скелета трупа. Ово преобликовање, које се може доказати код многих врста примата из миоцена, сматра се важном предаптацијом за каснији прелазак на двоножни, усправни начин кретања по тлу.Winfried Henke, Hartmut Rothe: Springer Verlag, Berlin Најупечатљивије промене на стопалу тицале су се грађе и интеракције прстију и метатарзалних костију, које су првобитно биле орган за хватање.Peter J. Fernández, Carrie S. Mongle, Louise Leakey et al.: Evolution and function of the hominin forefoot. У: PNAS. Т. 115, бр. 35, 2028, стр. 8746–8751, . Карактеристике унутрашњег ува рода Lufengpithecus (L. lufengensis) – раног човеколиког мајмуна – такође су 2024. године протумачене као доказ да су последњи заједнички преци данашњих човеколиких мајмуна пре око 8 милиона година могли и да се пењу по дрвећу, и да се крећу висећи на рукама испод грана, као и да двоножно стоје на дрвећу, те да су се бар повремено могли кретати четвороношке по тлу.Yinan Zhang et al.: Lufengpithecus inner ear provides evidence of a common locomotor repertoire ancestral to human bipedalism. У: The Innovation. Објављено 14. 2. 2024, .How did humans learn to walk? New evolutionary study offers an earful. На сајту: eurekalert.org од 29. 1. 2024.
Из грађе костију фосила као што су „Мало стопало” и „Луси” могло се закључити да су већ јединке рода Australopithecus могле да ходају усправно на већим удаљеностима. Ово тумачење је потврђено 1979. године, када су у Лаетолију откривени 3,6 милиона година стари фосилни отисци стопала врсте Australopithecus afarensis,Mary Leakey et al.: Pliocene footprints in the Laetoli beds at Laetoli, northern Tanzania. У: Nature. Т. 278, 1979, стр. 317–323, . који су сачували њихов двоножни начин кретања. Међутим, остало је спорно да ли је Australopithecus afarensis ходао са стално савијеним зглобом колена и зглобом кука – слично шимпанзи – или са испруженим коленом, енергетски повољније, попут анатомски модерног човека. Тек 2010. године један биомеханички експеримент пружио је доказ да су окамењени отисци стопала задржали профил који углавном одговара оном код данашњих људи: приликом усправног ходања дубина отиска прстију и пете је приближно иста; код ходања карактеристичног за шимпанзе, прсти се утискују дубље у тло од пете.David A. Raichlen et al.: Laetoli footprints preserve earliest direct evidence of human-like bipedal biomechanics. У: PLoS ONE. Т. 5, бр. 3: e9769. 2010; .Vormensch mit durchgedrücktem Kreuz. На сајту: wissenschaft.de од 20. 3. 2010.Robin H. Crompton et al.: Human-like external function of the foot, and fully upright gait, confirmed in the 3.66 million year old Laetoli hominin footprints by topographic statistics, experimental footprint-formation and computer simulation. У: Journal of the Royal Society Interface. Т. 9, бр. 69, 2011, стр. 707–719, . Према томе, у погледу кретања и енергетске ефикасности, човеку сличан усправан ход развио се дуго пре настанка рода Homo; ипак, индивидуална онтогенетска прилагођавања стопала као резултат честог пењања још увек се могу доказати и код анатомски модерног човека.Vivek V. Venkataraman et al.: Tree climbing and human evolution. У: PNAS. Т. 110, бр. 4, 2013, стр. 1237–1242, .Did Lucy walk, climb, or both? Australopithecine ancestors – arboreal versus terrestrial habitat and locomotion. На сајту: eurekalert.org од 31. 12. 2012. Пре око два милиона година у Јужној Африци поред усправно ходајућих врста постојале су и блиско сродне врсте чија коштана структура превасходно показује прилагођеност пењању.Leoni Georgiou et al.: Evidence for habitual climbing in a Pleistocene hominin in South Africa. У: PNAS. Т. 117, бр. 15, 2020, стр. 8416–8423, . Evidence of fossil hominin locomotion. На сајту: eurekalert.org од 30. 3. 2020.