мини|Пољска заманица на походу, слика из 19. века. Заманичка војска, облик опште мобилизације у средњовековној Србији, забележен у 15. веку. Слична установа у Угарској и Хрватској звала се народни устанак (, ), а у Пољској општи покрет ().

Заманица у Србији

Дефиниција Заманичка војска подизала се само у крајњој нужди, у случају велике опасности за државу. Иако је потврђена у изворима тек за прву половину 15. века, оваква војна обавеза је сигурно постојала и за време Немањића. Постоји само једно, и то посредно, сведочанство о заманичкој војсци из времена Немањића и то у повељи краља Драгутина у којој је прописан да су нека села, део метоха манастира Хиландара, ослобођена војне обавезе сем у случају опште опасности која би запретила земљи. Обзиром да се у повељи краља Стефана Томаша која помиње заманичку војску (1458) користи мађарска реч за државу ("русаг"), могуће је да је читав концепт заманичке војске усвојен од Угарске, која је увела општу војну обавезу (, народни устанак) 1435. године. При томе је искоришћена старија реч заманица, која је означавала обавезни рад себара без изузетка.

Обвезници Израз заманичка војска први пут се среће у повељи босанског краља Стефана Томаша српском властелину и логотету Стефану Ратковићу од 14. октобра 1458. године којом су његови поседи ослобођени сваке војне обавезе "изузев, када господство ми пође нашом главом на неку војску, тада да и он буде поред нас са својим слугама. Када ли је заманична војска по русагу, што осталој држави нашој, то и његовим селима."

Према наведеној одредби заманичка војска се окупља општом мобилизацијом, односно ко може оружје држати, без изузетка. Иако се назив заманичка војска среће тек 1458, вероватно је постојала већ у време деспота Стефана Лазаревића (1389-1427), а скоро сигурно за Ђурђа Бранковића (1427-1456). Пошто је читав 15. век био испуњен нападима Турака, српска држава је често била у опасности, а деспоти су као угарски вазали (са поседима у Угарској) морали били упознати са угарском установом народног устанка, који је званично уведен 1435. године. Ово посредно потврђује и повеља Стефана Лазаревића дата Лаври светог Атанасија: манастирски људи нису били ослобођени војне обавезе када деспот лично предводи војску у походу, а нису били ослобођени ни крајишке војске и потечице. Може се закључити да су у време српске деспотовине постојала три облика заманичке војске: на нивоу целе државе, на граници (крајишка војска) и на локалном нивоу (потечица). Из посредних извора може се закључити да је обим заманице зависио од процене владара или властелина крајишника: могао се позвати на оружје сваки способан мушкарац, затим један мушкарац из сваке куће или један мушкарац на пет кућа (петник). По свој прилици заманичка војска се одржавала о сопственом трошку, односно сваки војник је из свог домаћинства носио храну и ратну опрему коју је имао.

Под Турцима Основни елементи заманичке војске били су преузети и од стране Османског царства након освајања Србије када су сличне обавезе имали власи северне Србије, односно Смедеревског санџака док је овај био османско крајиште.

Сличне установе у другим земљама

Енглеска милиција Енглеска је до норманског освајања (1066) имала општу војну обавезу за све слободне људе, која се звала фирд. Општа војна обавеза за све слободне људе обновљена је у 12. веку увођењем окружне милиције и обучених чета (16. век).

Општи покрет (Пољска) Пољско-литванска унија је од 15. до краја 18. века имала општу војну обавезу за све племиће, која се звала општи покрет (, - покретање рата). Општи позив окупљан је само у крајњој опасности, као последња одбрана. Сиромашнији племићи ишли су у рат сами, као лаки коњаници, док су имућнија властела и великаши имали своје одреде, састављене од наоружаних слугу и кметова. Преводиоци историјских романа Огњем и мачем и Потоп пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича превели су пољски термин за општи позив () српском речју заманица.

Инсурекција (Угарска и Хрватска) Краљевина Угарска и Хрватска (као њен део) имале су облик опште војне обавезе назван инсурекција (, ) од 15. до 19. века. По ратном уставу краља Жигмунда (, Закон о масовном подизању народа на оружје) из 1435, сви велики земљопоседници, са њима и црквени, били су дужни да наоружају своју бандерију, према величини поседа. У случају велике опасности за државу, проглашаван је народни устанак, и сви племићи били су дужни да на свака 33 кмета опреме по једног коњаника: тако су Угарска и Хрватска могле да подигну око 80.000 коњаника. Овај закон остао је на снази у Угарској и Хрватској све до 19. века.

Позив (Аустрија) У аустријским земљама (Аустрија, Чешка, Словенија) прву народну војску, предвиђену само за одбрану земље, уредио Фердинанд I Хабсбуршки (1503-1564) после турске опсаде Беча (1529). Ова војска, такозвани позив (), састојала се од наоружаних грађана опремљених о трошку државе у случају опасности. По закону из 1552. све занатлије и радници у градовима били су обавезни да у случају опасности служе у војсци за пристојну плату, а под претњом новчаних казни и изгнанства у случају неодазивања.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Српска војска Категорија:Војна терминологија Категорија:Српска деспотовина