Неосхоластика, такође и познат као неотомизам, због великог утицаја списа Томе Аквинског на тај покрет, представља обнову и развој средњовековне схоластике у католичкој теологији и схоластичкој филозофији, који је започео у другој половини 19. века.
Порекло Током средњег века, схоластика је постала стандардно прихваћена метода филозофије и теологије. Схоластичка метода је опадала појавом хуманизма у 15. и 16. веку, након чега су је неки почели сматрати као крута и формалистичка. „Схоластичка филозофија, међутим, није потпуно нестала. Важан покрет схоластичког препорода одиграо се током 16. и 17. века и обогатио је схоластичку књижевност многим еминентним доприносима, поред тога што је прилагодио схоластичку мисао модерним проблемима и синтетизовао струје мишљења различитих аутора средњовековне схоластике, као што су томизам, скотизам или номинализам. Франсиско де Виторија (1483–1546), Томас де Вио Кајетан (1469–1534), Габријел Васкез (1551–1604), Франсиско де Толедо (1532–1596), Педро да Фонсека (1528–1599), а посебно Франсиско Суарез (1548–1617) били су дубоки мислиоци, достојни великих мајстора чије су принципе усвојили.“Joseph Louis Perrier, The Revival of Scholastic Philosophy in the Nineteenth Century, "Chapter VIII: "Chapter VIII: Forerunners of the Neo-Scholastic Revival," Accessed 30 October 2025. Штавише, како Ј. А. Вајшајпл наглашава да је унутар Доминиканског реда томистичка схоластика континуирана још од времена Аквинског: „Томизам је увек био жив у Доминиканском реду, колико год мали био након разарања Реформације, Француске револуције и Наполеонове окупације. Поновљено законодавство Генералних капитула, почевши од смрти Светог Томе, као и Конституције Реда, захтевало је од свих доминиканаца да предају доктрину Светог Томе и у филозофији и у теологији.“ "The Revival of Thomism: An Historical Survey", James Weisheipl, 1962.
Средином 19. века, интересовање за схоластичку мисао поново је почело да цвета, углавном као реакција против модернистичке струје инспирисане мислиоцима попут Ренеа Декарта, Имануела Канта и Георга Хегела, чији су принципи сматрани сукобљеним са хришћанском догмом.Fergus Kerr, , (Blackwell, ), Теолошки модернизам се никада није сјединио у ауторитативну доктрину; можда га је најјасније дефинисао Пије X 1907. године, када га је осудио као „синтезу свих јереси“. Међутим, најдоследније нити модернистичке мисли укључују:
(1) веровање да откровење траје до данас и да није престало после апостола; (2) веровање да догме нису непроменљиве и да се њихове формуле могу мењати и у тумачењу и у садржају; (3) употребу историјско-критичке методе у библијској егзегези.See Jürgen Mettepenningen, , (London: T&T Clark, ),
За многе мислиоце, опасности модернизма могле су се превазићи само потпуном рестаурацијом схоластичке теологије која је кулминирала код Томе Аквинског. Његови списи су све више сматрани врхунским изразом ортодоксне филозофије и теологије, којој сва католичка мисао мора остати верна.Сам овакав приступ Томи био је схоластички по свом надахнућу. Схоластици су као основну литературу за наставу користили дело неког угледног учењака, називаног *auctor*. Пажљивим и критичким читањем тог дела, ученици су учили да критички и самоуверено сагледавају теорије самог аутора, а тиме и проблематику читаве дисциплине. Стога схоластичка дела често попримају облик дугачког низа „фуснота” уз проучавана дела, не успевајући да се афирмишу као самосталне теорије.
Ово је у почетку било посебно снажно у Италији. „Директни покретач неосхоластичког покрета у Италији био је Гаетано Сансеверино (1811–1865), каноник у Напуљу.“Joseph Louis Perrier, The Revival of Scholastic Philosophy in the Nineteenth Century, "Chapter IX: The Neo-Scholastic Revival in Italy", Утицајни немачки језуита Јозеф Клеутген (1811–83), који је предавао у Риму, тврдио је да посткартезијанска филозофија поткопава католичку теологију и да је њен лек аристотелов научни метод Томе Аквинског.Fergus Kerr, ‘Thomism’, in (Cambridge, ), Од 1874. до 1891, Академија Сан Томасо објављивала је часопис La Scienza Italiana . Бројна дела написали су Ђовани Марија Корнолди (1822–92), Ђузепе Печи, Томазо Марија Зиљара (1833–93), Сатоли (1839–1909), Матео Либераторе (1810–92), Барберис (1847–96), Скифини (1841–1906), де Марија, Таламо, Лоренцели, Балерини, Матијуси и други. Италијански писци су у почетку посебно наглашавали метафизику схоластике, а мање емпиријске науке или историју филозофије.
Папска подршка таквим трендовима започела је за време папе Пија IX, који је тај покрет похвалио у више наврата у својим писмима. Догма о Безгрешном зачећу (1854), Силабус заблуда (1864) и проглашење папске непогрешивости (1870) наговестили су удаљавање од модернистичких идеја.Jürgen Mettepenningen, , (London: T&T Clark, ),
Најодлучнији подстицај била је енциклика папе Лава XIII „Aeterni Patris“ од 4. августа 1879. године, која је изложила и снажно подржала принципе неосхоластицизма, позивајући на „обнову хришћанске филозофије у складу са духом Светог Томе“.
Кључни принципи мини|Тома Аквински „Неосхоластику карактерише систематско истраживање, аналитичка строгост, јасна терминологија и аргументација која полази од првих принципа, међу којима је главни да је објективна истина и стварна и спознатљива.“Iovino, James. "Can Neo-Scholasticism Make a Comeback?", New Oxford Review, January-February 2018 Неосхоластика је настојала да обнови фундаменталне доктрине отелотворене у схоластици 13. века, које се могу сумирати на следећи начин:
1. Бог је чиста стварност и апсолутно савршенство, суштински различит од сваке коначне ствари. Само Он може створити и одржати сва бића осим Себе. Његово бесконачно знање обухвата све што је било, јесте или ће бити, и све што је могуће.
2. Што се тиче нашег сазнања о материјалном свету: све што постоји јесте оно што јесте – неподељива, појединачна супстанција. Језгру самостално постојеће стварности – на пример, храсту-придодају се друге стварности (акциденције): величина, облик, храпавост и тако даље. Сви храстови су истоветни у погледу одређених конститутивних елемената. Узимајући у обзир ту сличност, па чак и истоветност, људски разум их сврстава у једну врсту, а затим, полазећи од њихових заједничких својстава, различите врсте обједињује у један род. Такво је аристотеловско решење проблем универзалија. Свака супстанција је по својој природи непроменљива и одређена; стога схоластика одбацује теорију еволуције која би чак и суштине ствари сматрала производима промене.
Али ова статична концепција захтева као свој додатак умерен динамизам, који пружају централни концепти дела и потенције. Све што се мења је, управо због тога, ограничено. Храст пролази кроз процес раста, постајања: оно што је заправо у њему сада, потенцијално је било у њему од почетка. Његове виталне функције се непрестано настављају (случајна промена); али само дрво ће умрети, а из његовог трулог дебла ће изаћи друге супстанце (суштинска промена). Теорија материје и облика је једноставно тумачење суштинских промена које тела пролазе. Јединство материје и облика чини суштину конкретног бића, а та суштина је обдарена постојањем. Кроз сваку промену и постајање тече ритам коначности; активности безбројних супстанци универзума конвергирају ка крају који је познат Богу; коначност укључује оптимизам.
3. Човек, спој тела (материје) и душе (форме), испољава активности вишег реда - знање и вољу. Кроз своја чула он опажа конкретне објекте, нпр. овај храст; кроз свој интелект он познаје апстрактно и универзално (храст). Сва наша интелектуална активност почива на чулној функцији; али кроз активни интелект (intellectus agens) пружа се апстрактна представа чулног објекта за интелектуалну могућност. Отуда карактеристика идеје, њена нематеријалност, и на томе се заснива главни аргумент за духовност и бесмртност душе. Овде је такође темељ логике и теорије сазнања, оправдање наших судова и силогизама.
Након сазнања следи процес апетита, чулни или интелектуални, у зависности од врсте сазнања. Воља (appetitus intellectualis) је у одређеним условима слободна, и захваљујући тој слободи човек је господар своје судбине. Као и сва друга бића, имамо циљ који треба да постигнемо и морално смо обавезни, иако не и приморани, да га постигнемо.
Природна срећа би произашла из пуног развоја наших моћи сазнања и вољења. Требало би да пронађемо и поседујемо Бога у овом свету, јер је телесни свет прави предмет наше интелигенције. Али изнад природе је поредак благодати и наша натприродна срећа ће се састојати у директној интуицији Бога, блаженој визији. Овде се филозофија завршава, а теологија почиње.
Ширење крајем 19. века У периоду од објављивања дела „Aeterni Patris“ 1879. године до 1920-их, неосхоластика се постепено етаблирала као искључива и свепрожимајућа.Jürgen Mettepenningen, , (London: T&T Clark, ),
Дана 15. октобра 1879. године, Лав XIII је основао Папску академију Светог Томе Аквинског и наредио објављивање критичког „Лавског издања“, Аквинских комплетних дела.Previous critical editions of Thomas’s work had been published before, at Parma in 1852–73, and in Paris in 1871–80, but the Leonine edition, produced under the guidance of Tommaso Maria Zigliara, professor of theology at the Collegium Divi Thomae de Urbe (the future Pontifical University of Saint Thomas Aquinas, Angelicum), superseded both of these. Папа је проширио томистичке студије у Collegium Divi Thomae de Urbe (будући Папски универзитет Светог Томе Аквинског, Ангеликум), основавши његов Филозофски факултет 1882. године и Факултет канонског права 1896. године.
Мисао Томе Аквинског стекла је папску превласт над свим осталим „модерним“ системима мишљења. Посебно је аристотелизам Томе био префериран од Кантове мисли. Други „модерни“ облици мишљења, укључујући онтологизам, традиционализам, дуализам Антона Гинтера и Декартову мисао, такође су сматрани мањкавима у поређењу са томизмом.
Покрет се проширио ван Италије, проналазећи присталице у Немачкој,Such as Kleutgen (1811–83) and Stöckl (1823–95), and the authors of the "Philosophia Lacensis" published at Maria Laach by the Jesuits (Pesch, Hontheim, Cathrein), Gutberlet, Commer, Willmann, Kaufmann, Glossner, Grabmann and Schneid. Шпанији,Such as Gonzalez (1831–92), Orti y Lara, Urráburu, and Gómez Izquierdo Холандији,Such as de Groot Белгији,Such as de San (1832–1904), Dupont and Lepidi Енглеској,Clarke, Maher, John Rickaby, Joseph Rickaby, Boedder (Stonyhurst Series) Швајцарској,Such as Mandonnet at Freiburg Француској,Such as Farges, Dormet de Vorges (1910), Vallet, Gardair, Fonsegrive and Piat Мађарској,Kiss and Pécsi. Сједињеним Државама,Such as Coppens, Poland, Brother Chrysostom, and the professors at the Catholic University (Shanahan, Turner, and Pace). Аргентини,Julio Meinvielle and Nimio de Anquín Мексику, Бразилу и Аустралији. У Левену у Белгији (тада још увек франкофоном универзитету), Лав XIII је 1891. године основао Институт за филозофију како би предавао доктрину Томе Аквинског заједно са историјом и природним наукама.The Institute was placed in charge of Désiré-Joseph Mercier whose "Cours de philosophie" was translated into many major European languages. Подржала су га четири католичка конгреса: Париз (1891), Брисел (1895), Фрајбург (1897) и Минхен (1900).
Развој почетком 20. века Почетком 20. века, неотомизам је постао званична католичка доктрина и све више се дефинисао као супротстављен модернизму.