Југословенска филозофија прати еволуцију филозофије у Европи, као што све европске земље уопште тврде. Па ипак, југословенска филозофија се прво ослањала на сопствени хришћански етос и логос да би се одржала током векова турских, млетачких, мађарских и аустријских инвазија, затим на шире токове европске филозофије, и заузврат допринела њиховом расту.
Историја Модерна филозофија на југословенским територијама започела је формирањем Универзитета у Београду почетком 19. века као либерална дворска филозофија, реплицирајући теорије Џона Стјуарта Мила, Херберта Спенсера и других западних филозофа. Они су углавном писали уџбеничке теорије о ширим темама као што су логика, психологија и педагогија, а најистакнутија личност овог периода био је Алимпије Васиљевић.
Крајем 19. века, ову школу је по популарности надмашио Бранислав Петронијевић, водећи филозоф Краљевине Југославије. Његов идеалистички рационалистички метафизички систем био је познат као „хиперметафизика“, а његова три главна филозофска дела била су „Принципи метафизике“, „О вредности живота“ и „Историја новије филозофије“. Петронијевић је имао много ученика и следбеника, између осталих и Ксенију Атанасијевић, прву велику југословенску филозофкињу, која је склизнула ка мистичнијим теоријама нове схоластике.
Након Шестојануарске диктатуре, југословенска филозофија у целини се померила ка политичкој десници, а мислиоци попут Владимира Дворниковића добили су позиције у влади. Дворниковић је био истакнути заговорник југословенског интегралног национализма, а његово најпознатије дело било је „Карактерологија Југословена“. Постојала је и јака ирационалистичка струја са Албертом Базалом, који је постао ректор Универзитета у Загребу 1932. године. У то време, универзитети су били под јаким религиозним утицајем, а најистакнутији мислилац ове школе био је Словенац Алеш Ушеничник, филозоф неотомизма.
Паралелно са тим, социјалдемократски покрет је имао своје истакнуте теоретичаре попут Димитрија Туцовића и Симе Марковића, који је касније убијен у Великој чистци. Након Другог светског рата, социјалисти су преузели власт и одбацили сву дотадашњу филозофију као идеалистичку и буржоаску. Уведен је дијалектички материјализам, са револуционарним филозофима попут Бориса Зихерла или Душана Недељковића.
Ова теорија се касније развила ка марксистичком хуманизму са Праксис школом, која је настала у Загребу и Београду током 1960-их. Међу истакнутим личностима међу оснивачима школе су Гајо Петровић, Милан Кангрга, Михаило Марковић и Предраг Враницки. Од 1964. до 1974. године издавали су часопис Праксис, који је био познат као један од водећих међународних часописа у марксистичкој теорији.
Поред Праксиса, југословенска филозофија је била посебно јака у СР Словенији са марксистом Божидаром Дебењаком и феноменолошком школом Тинета Хрибара. Седамдесетих година, Љубљанску лакановску школу са часописом Проблеми основали су млади следбеници теорија француског психоаналитичара Жака Лакана. Специфична карактеристика Љубљанске школе била је повезивање марксистичке и хегелијанске традиције са лакановском психоанализом и структурализмом, а њен најпознатији филозоф био је Славој Жижек.
Након распада Југославије, новоформиране државе су наставиле своју филозофску традицију у различитим правцима, али су углавном напустиле принципе марксизма.
Референце
Категорија:Југословенска филозофија