мини|200px|Сумо гјођи (), , у пуној традиционалној ношњи.
Гјођи () је судија запослен у Јапанској сумо асоцијацији, одговоран за разне активности које се тичу организације спорта уопште и суђења на мечевима, као и за очување културе професионалног сума, која је дубоко укорењена у шинтоистичким традицијама. Подложни истој строгој хијерархији и традиционалном изгледу као и остале професије које гравитирају око професионалног сума, гјођи су једна од најистакнутијих професија на турнирима (хонбашо), будући да су трећа особа у дохјоу (борилишту) и понекад се дефинишу као „суштински део сумо спектакла”.
Наслеђен из традиције суђења која датира из Хејан периода, гјођи нису преузели своју тренутну улогу све до Теншо ере крајем 16. века. Од краја 18. века, њима су поверене религијске функције, које обављају током освештавања борилишта, пре турнира или у сумо школама (хеја) којима припадају. Одговорности гјођија такође укључују израду банзукеа, документа који дефинише унапређење или деградацију рвача, као и надгледање избора мечева које врше тошијори (старешине) сваког турнирског дана.
Историја
Улога судије у суму почела је много пре него што је поверена гјођију. Током Хејан периода, улога судије на мечевима још увек није била дефинисана, а поред рвача, постојао је и низ званичника одговорних за надгледање мечева. Ове улоге биле су додељене царским чуварима који су носили титулу тачиавасе (), што је ранг који носи исти канђи као и правопис за тачи-ај. Ови званичници, обучени као стрелци који су носили лукове и тоболце, били су у пратњи заменика, казусашија (), који су били обучени на исти начин и били одговорни за вођење књиге резултата. Један званичник, Шига-но-Сеирин (понекад писан Шигано Сеирин или називан Шига Сеирин), именован је од стране цара Шомуа и основао је једну од првих наследних линија судија, а такође му се приписује утврђивање оригиналних четрдесет осам сумо техника. Током истог периода, појавио се и термин „гјођи”, али је улога особља које је носило ову титулу, а који су сви били дворани шестог ранга, била ограничена на административну организацију и разне задатке повезане са дворском церемонијом уз сумо турнире. Почетком Камакура шогуната, гјођи још увек нису судили мечеве, већ је та улога припадала сумо магистратима (). Током Муромачи периода, термин је почео да се примењује на судије самурајског ранга, који су били укључени у привремено суђење мечева између рвача.
Међутим, 1570. године (Генки ера), Ода Нобунага је именовао два ратника из своје пратње на улогу гјођија и дао им задатак да организују сумо турнире шогуната. Током Токугава шогуната, сумо је постао популаран, али је шогун, у настојању да морализује друштво, забранио традиционалне турнире који су се организовали у оквиру фестивала. Како је спорт почео да добија покровитељство локалних господара (Даимјо), и како би се елиминисали сукоби који би довели до тога да шогунат забрани сумо, породице судија су подучавале сумо бонтону, правилима и техникама професионалне рваче (рикиши) у разним доменима. Са увођењем шинтоистичких елемената у сумо традиције током Токугава шогуната, улога гјођија добила је још већи значај, појављујући се као замена за свештенике. Као резултат тога, захтевање лиценци за вршење улоге судије постало је изузетно вредно, а до почетка 18. века две породице су се истакле у правној контроли над гјођијима: кућа Јошида Цукаса и , обе потичући из дуге традиције локалних господара који су именовали сопствене званичнике да тренирају рваче спонзорисане од стране њиховог домена.
Пре националне стандардизације сумо организација, спортски пејзаж био је подељен између неколико удружења раштрканих по земљи, од којих су се највећа развила у Еду, Кјоту и Осаки. Крајем 18. века, око 1780. године, сумо асоцијација са седиштем у Еду започела је дуг период доминације на националној сумо сцени. Јошида Цукаса, клан који је контролисао поштовање бонтона у Еду, искористио је овај пораст популарности да учврсти свој ауторитет над осталим наследним линијама судија, што је довело до јединог признања судијских традиција наслеђених од ове породице, које се наставља и данас. Током средњег Едо периода, улога гјођија се учврстила и почела да поприма свој садашњи облик, уз употребу гунбаја (ратног вентилатора) и ношење церемонијалног кимона.
Каријера и рангирање Имена у рингу Попут рвача и већине других професија укључених у професионални сумо, гјођи не раде под својим правим именом, већ под псеудонимом сличним шикони, или имену у рингу, које користе рвачи. У модерно доба, сви гјођи узимају презиме Кимура () или Шикимори () као своје професионално име, у зависности од традиције којој се регрути придружују. Унутар ове две породице, имена два највише рангирана члана се никада не мењају, а два главна гјођија се увек зову Шикимори Иносуке (), млађи тате-гјођи, и Кимура Шоносуке (), његов старији колега.
Са порастом значаја и популарности сума током Едо периода, многе наследне линије судија постале су кодификоване, а неке су тражиле покровитељство куће Јошида Цукаса. Око 1770. године, неколико лоза је постојало истовремено и судило широм Јапана под утицајем Јошида, као што су Иваи Саума у Кјоту, Шакуши Ичигаку у Осаки, Хатори Шикиемон у Хигу и Суминое Шикикуро у Нагасакију. Између 1726. и 1729. године, судије по имену Кимура Шоносуке и Шикимори Годају () тражиле су покровитељство од Јошида и почеле да раде као судије у асоцијацији са седиштем у Еду. Према генеалошком стаблу које је направио 6. Шоносуке током Меива ере, име Кимура Шоносуке првобитно је усвојено током Кан'еи ере од стране Накадачи Узаемона, вазала клана Санада, који је био поглавар треће генерације наследне линије судија. Шикимори, међутим, потичу из другачије лозе, коју је основао бивши рвач који је постао старешина под именом Исеноуми Годају. Касније је променио име у Шикимори Годају и покренуо своју линију судија. Између 1765. и 1774. године, један од његових потомака, по имену Шикимори Иносуке, етаблирао се као истакнута фигура и именован је за једног од највиших судија, одмах иза Кимуре Шоносукеа; чиме је де факто преузео вођство у својој лози.
Данас је лоза судија углавном изумрла, са изузетком породица Кимура и Шикимори, што су имена две најмоћније линије судија које су оставиле свој траг од средине 18. века. Данашњи гјођи морају да изаберу да припадају једној од ове две линије.
Презимена гјођија могу бити под утицајем традиција сумо школа. Ове две породице нису једнаке; њихови поглавари, на пример, немају сасвим исти ранг, при чему се Кимура и даље сматра старијим у поређењу са Шикиморијем. Породица Кимура је такође много већа, са скоро двоструко више чланова од Шикиморија. Некада је још увек постојала крвна веза између чланова ових породица, али данас је однос између породица превенствено хијерархијски, при чему гјођи прелазе између породица како бивају унапређени кроз рангове, посебно када стигну на врх хијерархије. Тако ће судија по имену Шикимори Иносуке, поглавар Шикиморија, узети име Кимура Шоносуке, и стога ће променити породицу, ако се овај други повуче. Други примери унапређења у другу породицу укључивали су нарочито онај који је прешао из породице Кимура у породицу Шикимори када је одустао од свог имена Кимура Ваичиро () да би постао једанаести Шикимори Кандају () након свог унапређења у рангове санјакуа 2012. године. био је са породицом Кимура од свог дебија као гјођи у септембру 1979. године до свог унапређења у тате-гјођија у јануару 2025. године.
Како се гјођи уздижу кроз рангове и почињу да суде у вишим дивизијама, могу променити своје име у име прошлог гјођија, чиме преузимају престижније име, често део дуге традиције. На пример, име Шикимори Кандају преноси се већ више од двеста година. Друге традиције могу, напротив, охрабрити судију да задржи своје име или да му се да јединствено име повезано са његовом школом.
Свака лоза судија има своје сопствене традиције, а једна од највидљивијих је руковање гунбајем када је он усмерен у једном правцу да би се одредио победник: судије Кимура држе надланицу шаке према горе, док судије Шикимори имају длан окренут према горе.
Систем унапређења Максималан број гјођија дозвољен у Јапанској сумо асоцијацији је 45. Од јануара 2024. године, постоје 43 гјођија унутар Сумо асоцијације. Попут јобидашија, гјођи су директно запослени у Јапанској сумо асоцијацији, али су повезани са сумо школама као и рвачи. Нови регрути не морају да испуњавају захтеве у вези са висином или тежином, а чак се и имплицира да је мали гјођи пожељнији из естетских разлога, јер ствара већи контраст са вишим и крупнијим рвачима. Многи гјођи су бивши рвачи који нису могли да напредују у професионалном свету и одлучили су да промене свој пут. Пре 1972. године, гјођи су почињали своју обуку у доби од шест или седам година, пре него што би постали судије у стварним ситуацијама између тринаесте и четрнаесте године, док су истовремено стицали нормално образовање. Регрути сада започињу своју каријеру око петнаесте или шеснаесте године, након што заврше нижу средњу школу. Гјођи затим напредују на лествици каријере на основу професионалних сумо дивизија до свог пензионисања у 65. години. Тренутни систем рангирања састоји се од следећих осам рангова, наведених у опадајућем редоследу:
тате-гјођи () санјаку-гјођи () макучи-гјођи () џурјо-гјођи () макушита-гјођи () санданме-гјођи () ђонидан-гјођи () ђонокучи-гјођи ()
Унапређења се одлучују једном годишње на састанку за организацију банзукеа (рангирања) који се одржава након септембарског турнира и примењују се тек од наредног јануара. Унапређења су се углавном базирала на стажу, али се од 1972. године почела придавати већа пажња личним квалитетима судија, као што су њихова способност суђења, тон и снага гласа, али и њихова радна етика. Други квалитети се такође узимају у обзир, као што су калиграфске вештине, брзина и агилност у рингу, те лидерство показано приликом доношења тешких одлука. С друге стране, превише поништених судијских одлука може ометати унапређење. Међутим, ова казна је највећа последица коју гјођи може да претрпи, пошто гјођи не могу бити деградирани. Максималан број гјођија са рангом секиторија (џурјо и виши) је између 20 и 22. До 1960. године није постојала обавезна старосна граница за пензионисање и највише рангирани гјођи су обично служили до смрти, болести или сенилности. Ланац унапређења био је стога блокиран до те мере да је кружила упорна гласина да су се млађи гјођи радовали смрти својих старијих колега исто колико су је и оплакивали. Данашња унапређења су спора, али готово сигурна, а неки гјођи могу бити популарни колико и неки рвачи.
Млађи гјођи се развијају под туторством својих старијих колега. За разлику од рвача, гјођи немају школу за почетну обуку, већ уче све од мајстора под којим су постављени. Обично је гјођију потребно 15 година да буде унапређен у џурјо рангове. Потребно је још 15 година да буде унапређен како би судио макучи мечеве. Тате-гјођи (два главна гјођија) обично имају од 40 до 50 година искуства. Постоје изузеци, посебно 27. Кимура Шоносуке који је унапређен у Шикиморија Иносукеа у доби од 48 година 1973. године, што га је учинило најмлађим тате-гјођијем у историји овог спорта. Како се судије унапређују, број мечева које могу да суде се смањује. Млади гјођи могу судити до десет мечева у једном дану, док њихови старији могу судити највише два. На врху хијерархије, оба тате-гјођија обично суде само по један меч. Међутим, ово правило може бити доведено у питање у случају плеј-офа последњег дана турнира. У том случају, тате-гјођи који је судио последњи меч пре плеј-офа уступа место судији који седи у подножју ринга, чак и ако је овај већ судио претпоследњи меч дана. Двојица тате-гјођија се организују тако да не морају да суде неколико турнирских плеј-офова заредом.