мини|Тврђава Сисак. Друга сисачка буна, устанак хрватских кметова који су тражили права и статус крајишника 1653-1659. године.
Позадина Сисачко властелинство припадало је од средњег века вишем свештенству загребачке бискупије (каноницима) са седиштем на Каптолу. Након напредовања Османлија у првој половини 16. века, Сисак се нашао на граници према Турцима, па је 1550. радом локалних кметова изграђена модерна тврђава за одбрану тог краја, која је постала главни одбрамбени положај читаве Славоније. Док су области источно и јужно од Сиска у то време организоване у Славонску и Хрватску војну крајину, које су биле поседнуте царском војском (најамницима) и насељене слободним сељацима-крајишницима, Сисак је остао приватни феудални посед загребачке бискупије и део краљевине Славоније. Одбрану Сиска 1552. чинило је свега неколико (по царским извештајима 5-9, а по извештајима Каптола до 30) плаћених војника и 80 наоружаних кметова. Тако су сисачки кметови, за разлику од осталих крајишника, имали двоструку обавезу, војну и феудалну, која је обухватала сва кметовска давања у новцу, натури (производима) и раду (работа). Смањење турске опасности почетком 17. века навело је загребачке канонике да разоружају већину сисачких кметова и повећају њихове феудалне обавезе, што је довело до немира и отпора међу сељацима.
Буна Друга сисачка буна избила је 1653. под утицајем буне кметова Емерика Ердедија око Новиграда на Сави. Кметови су тражили од загребачке бискупије старе правице и да се ослободе свих давања осим десетине. Наоружани, под својом заставом, стигли су у Загреб, али нису пуштени у Каптол. Било им је обећано испуњење захтева. Хрватски бан Никола Зрински покушао је да буну смири обећањима, како је не би искористили Турци. На преговорима кметови су тражили да их прогласе слободњацима и ослободе радова на тврђави. На челу буне били су Петар Цесар, Скофач из Греде и "мужки краљ" Матија Чулиг. Устаници су разделили властелинску земљу и онемогућили снабдевање сисачке тврђаве. Краљ је 1654. наредио да бан и карловачки генерал угуше буну. Поново је дошло до преговора са устаницима, који су упорно тражили статус крајишника. Пошто га нису добили почели су са отвореним отпором. Убили су сисачког кастелана, приморали већину становника да им се придруже и опсели тврђаву. Устаници су се повезали са Посавцима и поново тражили повластице. Њихове делегације ишле су бану и краљу. Почетком 1656. дошло је до договора са Каптолом, којим се кметови добили неке олакшице. Између осталог, радови на утврђивању Сиска и Крајине урачунати су у работу. Устаници су 1657. образовали своју владу на властелинству. Међутим, незадовољни свим тачкама погодбе, наоружали су се и утврдили у центру побуне у селу Греди. Гушење буне кметова у Посавини 1659. било је одлучујуће и за сисачку буну која се смирила и без војне интервенције. Бановим посредовањем дошло је 20. априла 1659. до погодбе са Каптолом, којом су устаници морали прихватити и оне обавезе које су раније одбијали, уз неке олакшице.
Види још
Прва сисачка буна Штибреначке буне Посавачке буне
Референце
Литература
Категорија:Историја Хрватске под Хабзбуршком монархијом Категорија:1653.