Теорије империјализма нуде низ теоријских приступа разумевању (на пример) експанзије капитализма у нова подручја, неједнаког економског развоја различитих земаља и економских система који могу довести до доминације неких земаља над другима. Ове теорије се сматрају другачијим од других употреба речи „империјализам” које се односе на општу тенденцију империја кроз историју да траже моћ и територијалну експанзију. Иако су неке теорије империјализма развили немарксисти, друге теорије проистичу из марксистичке економије. Многе теорије империјализма, уз значајан изузетак ултраимперијализма, сматрају да империјалистичка експлоатација доводи до ратова, колонизације и међународне неједнакости.
Теорије Хобсон
мини|Као и код многих либерала, Хобсоново противљење империјализму било је појачано његовим згражавањем над неравнотежом моћи у Бурском рату. Џон А. Хобсон био је енглески либерални економиста најбоље запамћен по свом делу Империјализам: Студија, објављеном 1902. године, које је повезивало империјализам са растом монополског капитала и каснијом кризом потпотрошње. Хобсон је тврдио да раст монопола унутар капиталистичких земаља тежи да концентрише капитал у мање руку, што доводи до повећања штедње и одговарајућег пада инвестиција. Ова прекомерна штедња у односу на инвестиције доводи до хроничног недостатка потражње, који се може ублажити било проналажењем нових територија за инвестирање, било проналажењем нових тржишта са већом потражњом за робом. Ове две тежње резултују потребом да се заштите стране инвестиције монопола или да се разбију постојеће протекционистичке мере како би се боље продрло на страна тржишта, што повећава притисак за анексију страних земаља.
Теорије Хобсон
мини|Као и код многих либерала, Хобсоново противљење империјализму било је појачано његовим згражавањем над неравнотежом моћи у Бурском рату. Џон А. Хобсон био је енглески либерални економиста најбоље запамћен по свом делу Империјализам: Студија, објављеном 1902. године, које је повезивало империјализам са растом монополског капитала и каснијом кризом потпотрошње. Хобсон је тврдио да раст монопола унутар капиталистичких земаља тежи да концентрише капитал у мање руку, што доводи до повећања штедње и одговарајућег пада инвестиција. Ова прекомерна штедња у односу на инвестиције доводи до хроничног недостатка потражње, који се може ублажити било проналажењем нових територија за инвестирање, било проналажењем нових тржишта са већом потражњом за робом. Ове две тежње резултују потребом да се заштите стране инвестиције монопола или да се разбију постојеће протекционистичке мере како би се боље продрло на страна тржишта, што повећава притисак за анексију страних земаља.
Хобсоново противљење империјализму било је обликовано њековим либерализмом, посебно радикалним либерализмом Ричарда Кобдена и Херберта Спенсера. Тврдио је да је империјализам лош посао због високог ризика и високих трошкова, као и због тога што је лош по демократију и што је морално за осуду. Тврдио је да империјализам користи само одабраној мањини појединаца, а не већини британских грађана, па чак ни већини британских капиталиста. Као алтернативу, предложио је прото-кејнзијанско решење стимулисања агрегатне потражње кроз делимичну прерасподелу прихода и богатства унутар домаћих тржишта.
Хобсонове идеје биле су изузетно утицајне, а већина каснијих теорија империјализма на неки начин је обликована његовим аргументима. Историчари Питер Дигнан и Луис Х. Ган тврде да је Хобсон имао огроман утицај почетком 20. века међу људима широм света:
До 1911. године, Хобсон је у великој мери променио свој став о империјализму, пошто су га убедили аргументи његових колега радикалних либерала Јозефа Шумпетера, Торстена Веблена и Нормана Ејнџела, који су тврдили да је империјализам сам по себи обострано користан за сва укључена друштва, под условом да га не спроводи сила са фундаментално аристократским, милитаристичким карактером. Ова разлика између доброћудног „индустријског империјализма” и штетног „милитаристичког империјализма” била је слична ранијим Спенсеровим идејама и показаће се као темељна за касније немарксистичке историје империјализма. Хобсонова теорија империјализма била је изузетно утицајна међу марксистичким економистима, посебно на Владимира Лењина, Пола Барана и Пола Свизија.
Ране марксистичке теорије
Маркс мини|усправно|Карл Маркс није директно писао о империјализму, али је инспирисао многе касније теорије. Иако се већина теорија империјализма повезује са марксизмом, Карл Маркс никада није користио термин империјализам, нити је писао о било којим сличним теоријама. Међутим, многи писци су сугерисали да су идеје саставни део каснијих теорија империјализма биле присутне у Марксовим делима. На пример, Френк Ричардс је 1979. године приметио да је Маркс већ у Основама „антиципирао империјалистичку епоху”.Revisionism, Imperialism and the State in Revolutionary Communist Papers, Number Four, February 1979 Junius London. (Rough Draft) Penguin Лусија Прадела је тврдила да је у Марксовим необјављеним студијама о светској економији већ постојала иманентна теорија империјализма.Lucia Pradella Globalisation and the Critique of Political Economy: New insights from Marx's writings Routledge.Lucia Pradella ‘Marx ahead of Lenin: The current relevance of Marx's theory of imperialism’, presentation to 2016 IIPPE Imperialism Today Workshop at SOAS, London.Pradella, Lucia 'Marx and the Global South: Connecting History and Value Theory' in Sociology 2017, Vol. 51(1)
Марксова теорија тенденције пада профитне стопе сматрана је посебно важном за касније теоретичаре империјализма, јер се чинило да објашњава зашто капиталистичка предузећа константно захтевају области веће профитабилности у које би се проширила. Маркс је такође приметио потребу да се капиталистички начин производње као целина непрестано шири у нова подручја, пишући да „Потреба за сталним проширивањем тржишта јури буржоазију преко целе површине земљине кугле. Она се мора свуда убацити, свуда угнездити, свуда успоставити везе.”
Маркс је такође тврдио да се заосталост одређених колонијалних друштава може објаснити само спољном интервенцијом. У Ирској је Маркс тврдио да је енглеска репресија приморала ирско друштво да остане у преткапиталистичком начину. У Индији је Маркс био критичан према улози трговачког капитала, за који је сматрао да спречава друштвену трансформацију тамо где би индустријски капитал иначе могао донети прогресивне промене. Савремени марксисти често сматрају да Марксови списи о колонијалним друштвима садрже контрадикције или нетачна предвиђања, чак и ако се већина слаже да је он поставио темеље за каснија схватања империјализма, зависности, суперексплоатације и неједнаке размене., in (April 2023) Monthly Review Press.
Троцки мини|Модеран пароброд и примитивни сплавови у чилеанској луци Уаско 1850-их година илуструју концепт неједнаког развоја.
Лав Троцки почео је да изражава своју теорију неједнаког и комбинованог развоја 1906. године, иако ће овај концепт постати истакнут у његовим списима тек од 1927. године надаље."Talk of uneven development becomes dominant in Trotsky's writings from 1927 onwards. From this date, whenever the law is mentioned, the claim consistently made for it is that 'the entire history of mankind is governed by the law of uneven development'." – Ian D. Thatcher, "", 1991, Троцки је приметио да су се различите земље развијале и напредовале у великој мери независно једна од друге, на начине који су били квантитативно неједнаки (нпр. локална стопа и обим економског раста и раста становништва) и квалитативно различити (нпр. национално специфичне културе и географске карактеристике). Другим речима, земље су имале сопствену специфичну националну историју са националним посебностима. Истовремено, све различите земље нису постојале у потпуној изолацији једна од друге; оне су такође биле међузависни делови светског друштва, веће целине, у којој су све заједно коегзистирале, у којој су делиле многе карактеристике и у којој су утицале једна на другу кроз процесе културне дифузије, трговине, политичких односа и разних „ефеката преливања” из једне земље у другу.Leon Trotsky, "Peculiarities of Russia's development", chapter 1 in History of the Russian Revolution, Vol. 1
У Историји руске револуције, објављеној 1932. године, Троцки је своју теорију развоја повезао са теоријом империјализма. У његовој теорији империјализма, доминација једне земље над другом не значи да је доминираној земљи у потпуности онемогућен развој, већ да се она развија углавном у складу са захтевима доминантне земље.
Каснији списи Троцког показују да је неједнак и комбиновани развој мање теорија развојне економије, а више општа дијалектичка категорија која управља личним, историјским, па чак и биолошким развојем. Ова теорија је ипак била утицајна у студијама империјализма, јер је можда утицала на одломке у Финансијском капиталу Рудолфа Хилфердинга,Marcel van der Linden. као и на касније теорије економске географије.Smith, Neil. Preface to the second edition of, Uneven Development: Nature, Capital and the Production of Space, xi-xiii. Georgia:University of Georgia Press. 2008.Gregory, Derek, Ron Pratt, and Geraldine Pratt. Dictionary of Human Geography. 5th Edition. . Online.
Хилфердинг
мини|Хилфердинг је навео Железничку компанију Рок Ајланда као типичан пример концентрације финансијског капитала. Дело Рудолфа Хилфердинга Финансијски капитал, објављено 1910. године, сматра се првом од „класичних” марксистичких теорија империјализма; кодификоваће је и популаризовати Николај Бухарин и Лењин. Хилфердинг је започео своју анализу империјализма веома темељном обрадом монетарне економије и анализом успона акционарских друштава. Успон акционарских друштава, као и банкарских монопола, довео је до невиђених концентрација капитала. Како су монополи преузимали директну контролу над куповином и продајом, могућности за инвестирање у трговину су опадале. Ово је имало ефекат суштинског приморавања банкарских монопола да инвестирају директно у производњу, како Хилфердинг пише:
мини|За Хилфердинга, Монроова доктрина била је пример како амерички финансијски капитал погоршава територијалну поделу света.
Хилфердингов „финансијски капитал” најбоље се може разумети као део капитала у којем су функције финансијског капитала и индустријског капитала уједињене. Ера финансијског капитала била би обележена великим компанијама које су у могућности да прикупљају новац из широког спектра извора. Ове компаније са великим уделом финансијског капитала затим би настојале да се прошире на велику област операција како би најефикасније искористиле природне ресурсе и, након што монополизују ту област, подигле би царине на извезену робу како би искористиле своју монополску позицију. Хилфердинг овај процес сажима на следећи начин:
За Хилфердинга су монополи експлоатисали све потрошаче унутар својих заштићених области, не само колонијалне субјекте, међутим он је веровао да су „насилне методе суштина колонијалне политике, без којих би она изгубила свој капиталистички смисао.” Дакле, као и Хобсон, Хилфердинг је веровао да империјализам користи само мањини буржоазије.
Иако га је Лењин признао као важног сарадника теорији империјализма, Хилфердингова позиција као министра финансија у Вајмарској републици од 1923. дискредитовала га је у очима многих социјалиста.. . Хилфердингов утицај на касније теорије је стога углавном пренет кроз Лењиново дело, јер је његов сопствени рад ретко био признат или превођен, и више пута је престао да се штампа.
Луксембург
мини|Луксембург је писала да су Опијумски ратови типични примери европских империјалистичких покушаја продора на нова тржишта.