Борис Георгијевич Перчаткин (рус. Борис Георгиевич Перчаткин; рођен 1. јула 1946.) је борac за људска права и најпознатији представник верског емиграционог покрета из Находке с краја 1970-их и почетка 1980-их година, као и активиста за људска права који је 1989. године у Сједињеним Америчким Државама лобирао за усвајање „Лајтенберговог амандмана“, што је резултирало емиграцијом око милион људи из земаља бившег Совјетског Савеза у САД.

Биографија Младост и прикључење цркви Борис Перчаткин је рођен у породици војног пилота, који је погинуо у саобраћајној несрећи убрзо након Борисовог рођења. Неко време након смрти првог мужа, Борисова мајка се поново удала за војно лице, које је 1953. године ухапшено због одбијања да изврши наређење током побуне и осуђено на 25 година прогонства у логорима у Воркути. Са 16 година Борис је пронашао цркву педесетника у граду Находки, којој се придружио. Касније је сакупљао информације о прогону верника и активно их делио са страним новинарима.

Емиграциони покрет и контакти са дисидентима Године 1976. Перчаткин је заједно са својим сарадницима Василијем Патрушевим, В. А. Бурлаченком и Владимиром Степановим успоставио контакт са дисидентима у Москви и добио препоруке да „усмери емиграциони талас у организовани канал“. Исте године Находку је посетила представница Московске хелсиншке групе Л. В. Воронина. Од те године Перчаткин је активно покушавао да оствари масовно исељавање педесетника из Совјетског Савеза. Исте године Перчаткин је упутио апеле УН, Светском савету цркава и шефовима држава потписница Хелсиншког споразума, извештавајући о константном прогону верника у СССР-у.

Године 1977. заједно са Николајем Горетојем иступио је у одбрану ухапшених дисидената Александар Гинзбург, Јуриј Орлов и Анатолиј Шчарански, апелујући на хришћане широм света у име педесетника. Исте године је заједно са другим хришћанима различитих конфесија учествовао у јавном штрајку глађу са циљем да се издејствује дозвола за излазак прогоњених хришћана из СССР-а.

Дана 20. децембра 1978. године, Перчаткин је преко поште у Находки покушао да пошаље новогодишњи телеграм председнику САД Џимију Картеру са молбом да обрати пажњу на оне који немају верску слободу.

Од 1979. године спроводио је организациони рад на стварању центра за вернике у СССР-у који су желели да емигрирају, постављајући захтеве за улогу њеног лидера. Године 1980. изабран је за секретара новоствореног Савета цркава совјетских педесетника са жељом за емиграцију.

Крајем 1979. године Перчаткин је написао изјаву „Конгресу и влади САД, владама Канаде, Аустралије, Енглеске, Западне Немачке, Француске и Италије“, у којој је говорио о совјетској стварности, програмским ставовима Комунистичке партије према религији и совјетском законодавству о верским култовима.

Хапшење и судски прогон Био је најактивнији члан комитета верника који су поднели захтев за емиграцију. Совјетске власти су организовале кампању узнемиравања против Перчаткина и његове породице кроз објављивање чланака у централним новинама.

Дана 21. августа 1980. године Перчаткин је ухапшен у Находки, а крајем марта 1981. годинеChronology of Soviet Dissidence: January 1970 through December 1982 осуђен је на 2 године затвора према чланку 190.1 Кривичног законика РСФСР-а за ширење „свесно лажних измишљотина којима се клевеће совјетски државни и друштвени систем“. Према радио станици „Глас Америке“, током истраге и суђења Перчаткин је био изложен хемикалијама (неуролептицима) због којих је губио свест.

У августу 1982. године Перчаткин је пуштен на слободу и наставио је борбу за право на емиграцију. У фебруару 1983. поново је ухапшен и осуђен по чланку 218, став 2 Кривичног законика РСФСР на 1,5 годину затвора због незаконитог поседовања хладног оружја.

Доступ у САД и Лајтенбергов амандман Године 1987. Перчаткин је припремио извештај за амерички Конгрес „О стању религије у СССР-у“. Извештај је прочитан у америчком Конгресу, а Перчаткин је позван на састанак са државним секретаром САД Џорџом Шулцом, председником Врховног суда Вилијамом Ренквистом и другим званичницима. У мају 1988. године, када је председник САД Роналд Реган посетио Совјетски Савез, Перчаткин је позван на састанак са Ненси Реган као део делегације од 40 људи да разговарају о верским слободама.

Дана 26. јула 1988. године Перчаткин је емигрирао у САД заједно са својом породицом. Дана 4. августа 1988. одржао је говор у америчком Конгресу о геноциду над верницима у СССР-у. Резултат ових дискусија било је усвајање „Лајтенберговог амандмана“ 1989. године, названог по демократском сенатору из Њу Џерзија Френку Лајтенбергу. У првој деценији примене овог амандмана око 350.000 верских миграната стигло је у САД, а до 2010. године око милион.

Током боравка у САД, Перчаткин је отворио сопствени веб-сајт где је описао детаље свог хапшења и затвора и основао хришћанску организацију за људска права ARRC (American-Russian Relief Committee). Објавио је и аутобиографску књигу „Огнене стазе“ (Огненные тропы).

У лето 2025. године, Борис Перчаткин је заједно са истомишљеницима говорио у Стејт департменту САД и америчкој Комисији за међународну верску слободу о прогону хришћанских пацифиста у Украјини и Русији, лобирајући за стварање посебне миграционе квоте за украјинске хришћанске пацифисте који су у САД стигли кроз програм U4U.

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1946. Категорија:Совјетски дисиденти Категорија:Политички затвореници Категорија:Борци за људска права Категорија:Протестантизам