Палата Совјета () био је пројекат за изградњу политичког конгресног центра у Москви на месту срушеног Храма Христа Спаситеља. Главна функција палате била је да угости седнице Врховног совјета у својој 130 метара широкој и 100 метара високој великој дворани, која је могла да прими преко 20.000 људи. Да је изграђена, палата висока 416 метара постала би највиша структура на свету, са унутрашњом запремином која би премашила комбиноване запремине шест највиших америчких небодера. Ово је било посебно важно за совјетску државу у пропагандне сврхе.

Победа Бориса Јофана на низу од четири архитектонска конкурса одржана између 1931. и 1933. године означила је оштар заокрет у совјетској архитектури, од радикалног модернизма ка монументалном историцизму који ће касније карактерисати стаљинистичку архитектуру. Крајњи дизајн који су осмислили Јофан, Владимир Шчуко и Владимир Хелфрајх зачет је 1933—1934. године, а свој коначни облик добио је 1937. године. Степенаста структура ребрастих цилиндара крунисана статуом Владимира Лењина висине 100 метара спајала је утицаје арт декоа и неокласицизма са савременом америчком технологијом небодера.

Радови на локацији почели су 1933. године; темељи су завршени у јануару 1939. Немачка инвазија у јуну 1941. године (Операција Барбароса) окончала је пројекат. Инжењери и радници су преусмерени на одбрамбене пројекте или регрутовани у војску; постављени конструкциони челик је растављен 1942. године за потребе изградње утврђења и мостова. Након Другог светског рата, Јосиф Стаљин је изгубио интересовање за палату. Јофан је израдио неколико ревидираних, смањених дизајна, али није успео да оживи пројекат. Алтернативна Палата Совјета на Врапчевим брдима, која је предложена након Стаљинове смрти, није одмакла даље од фазе архитектонског конкурса.

Почетак (1922—1931)

Дана 30. децембра 1922. године, Први свесавезни конгрес совјета прогласио је стварање Совјетског Савеза. Истог дана, Сергеј Киров је предложио изградњу новог националног конгресног центра, што је конгрес уредно одобрио. Ово је, према званичном совјетском наративу, био почетак приче о Палати Совјета. Пре конгреса, у периоду од јануара до маја 1919. године, Петроград је одржао архитектонски конкурс за „Палату рада”; у октобру 1922. године, Московско архитектонско друштво покренуло је конкурс за другачију „Палату рада”, што је подржао исти тај Сергеј Киров. Оба пројекта су била довољно велика да приме било какав замисливи конгрес,8.000 места у главној сали Московске Палате рада, уз разне мање сале. али ниједан од њих се није могао остварити у земљи разореној ратовима и револуцијама.

У пост-револуционарном руском језику, реч палата () означавала је вишенаменску јавну зграду која је делила забавне и административне функције; временом је административна страна преовладала. Ова реч никада није примењивана на резиденције политичких лидера: њихове приватне ствари остајале су строго чувана тајна. Током 1920-их година заиста су грађене скромније „палате рада” или „палате културе”. Жељена национална палата морала је бити изузетно велика, импресивна и технолошки напредна да би се издвојила од осталих. Идеја о постављању гигантске статуе Лењина на врх националног административног центра (првобитно, зграде Коминтерне) потиче из предлога из 1924. године који је изнео Виктор Балихин, тада студент на постдипломским студијама на Вхутемасу: „Лучне лампе ће преплавити села, градове, паркове и тргове, позивајући све да одају почаст Лењину чак и ноћу...”.Извод из Балихиновог чланка, www.artchronica.ru, мај 2002. Овај предлог је касније популаризовао Балихинов рационалистички покрет АСНОВА, али је стекао мало признања.

Одлука о изградњи „Дома конгреса” () донета је крајем 1930. или почетком 1931. године, а јавно је објављена у фебруару 1931. године. Утицаји који стоје иза ове одлуке не могу се поуздано утврдити. Дмитриј Хмељницки тврди да је Стаљин био једини иницијатор пројекта; архитекта Сергеј Кузњецов с друге стране сматра да је идеју предложио Алексеј Риков. „Дом конгреса” био је, хронолошки гледано, први од три мегапројекта покренута у Москви 1931. године, неколико месеци пре Московског канала и Московског метроа. Његов почетни обим био је скроман; архитекте и политичари веровали су да зграда може бити завршена 1933. године. Међутим, неконтролисане амбиције обе групе убрзо су довеле до вишеструког повећања величине, обима и трошкова. У лето 1931. године, већ пренадувани пројекат преименован је у „Палату Совјета”.

Архитекта мини|лево|400px|Борис Јофан са зградом биоскопа Ударник. Совјетска поштанска марка, 1990. У фебруару 1931. године, влада је успоставила троделну структуру за управљање пројектом. Савет за изградњу био је декоративни политички комитет којим је председавао Климент Ворошилов, а касније Вјачеслав Молотов; служио је као посредник за саопштавање одлука које су доносили Стаљин и Политбиро. Њему подређена Дирекција за изградњу (УСДС) била је стварни тим за управљање пројектом, који су чинили Михаил Крјуков (председавајући), Борис Јофан (главни архитекта), Херман Красин,Герман (Херман) Красин (1871—1947), млађи брат бољшевичког политичара Леонида Красина, био је инжењер електротехнике који је пројектовао и изградио прву електричну дистрибутивну мрежу око Москве. Као урбаниста, Красин је развио политику јавног превоза у Москви засновану на високо централизованом моделу чуворишта и кракова. Артур Лолејт и Иван Машков. УСДС је именовао и надгледао Технички савет, који је укључивао десетине искусних архитеката, уметника и инжењера.

Борис Јофан, други човек у команди УСДС-а, одмах је преузео титулу и улогу главног архитекте. Недавни репатријант из Италије и дугогодишњи ученик италијанског архитекте Арманда Бразинија, Јофан је био издвојени појединац унутар совјетске архитектонске заједнице и није имао обавезе ни према једној групи. Био је и човек од поверења партијске елите, са посебно јаким везама са Алексејем Риковим и Авелом Јенукидзеом. Његова каријера са совјетским државним клијентима започела је 1922. године у РимуПрви уговор био је за дизајн совјетског конзулата у Риму. Мање је позната чињеница да су Јофан и његова супруга Олга, обоје чланови Комунистичке партије Италије, били укључени у субверзивне илегалне активности „Руске ћелије” у Риму (Kostyuk 2019, p. 20). и наставила се током 1920-их година до тада незабележеним и још увек необјашњеним темпом. До 1931. године имао је доказан резултат у завршавању пројеката високог профила, укључујући огромнуИван Жолтовски и Алексеј Шчусев такође су имали много владиних уговора. Али ниједан од њихових пројеката није био тако велик или тако упадљив као Кућа на кеју, која је била смештена на „кључној локацији” преко пута Кремља (Kostyuk 2019, p. 62). Кућу на кеју са биоскопском салом Ударник — највећим модерним аудиторијумом у Москви.До фебруара 1931. године, стамбени блокови Куће на кеју били су скоро завршени; први станари су се уселили истог месеца. Биоскоп је отворен у новембру 1931. Стаљин је сигурно подржао Јофаново именовање, вероватно на Јенукидзеову препоруку.

Са Јофаном је било тешко радити, што је убрзо натерало Крјукова да поднесе оставку. У јесен 1931. године, место председника УСДС-а прешло је на партијског апаратчика Василија Михајлова, бившег Јофановог надређеног на пројекту Куће на кеју. Крјуков, Михајлов, Риков, Јенукидзе и Јофанове колеге из Јеврејског антифашистичког комитета биће убијени у Стаљиновим чисткама, али ће непотопиви архитекта преживети неповређен и задржати своју позицију, упркос инкриминишућим везама.Списак компромитујућих оптужби које је НКВД саставио против Јофана укључивао је и контакте са Николајем Бухарином и Карлом Радеком. Ни Јофан, ни његов номинални шеф Андреј Прокофјев никада се неће суочити са кривичним гоњењем (Zubovich 2020, pp. 54–55).

Јофан је припремао услове архитектонских конкурса и контролисао сву папирологију УСДС-а, што му је давало предност у односу на сваког потенцијалног конкурента. Овај очигледан сукоб интереса изазвао је спекулације да су конкурси намештени у Јофанову корист, или да је он од самог почетка био одабрани архитекта, а да су конкурси били само варка. Током 2010-их, архивска истраживања су потврдила ову хипотезу, коју су касније подржали Јофанови биографи Марија Костјук, Дмитриј Хмељницки и Сергеј Кузњецов. Још 6. фебруара 1931. године, Јофан је осмислио распоред консултација у три корака који је трајао девет месеци, са унапред одређеним исходом. План је убрзо спроведен кроз серију архитектонских конкурса, где је Јофан деловао као primus inter pares (први међу једнакима) у јавности, а као éminence grise (еминенција из сенке) иза кулиса. Према Кузњецову, Јофан је иницирао и управљао конкурсима за сопствену корист, како би прикупио бесплатне идеје од својих колега који ништа нису сумњали. Никада није пристао да буде привремена замена и није намеравао да препусти своје лидерско место било коме.

Избор локације

У марту 1931. године, Савет за изградњу одабрао је компактну локацију на некадашњој пијаци у Улици Охотни рјад, свега неколико стотина метара северозападно од Кремља и Црвеног трга. Ту није било великих нити на други начин вредних зграда за рушење; рушење постојећих ниских зграда и пресељење њихових становника захтевало је мало времена и труда. Левичарске архитектонске фракције одмах су оспориле овај економски оправдан избор. У априлу и мају Технички савет је размотрио различите алтернативе и потврдио избор локације на Охотном рјаду.

Молотов и Ворошилов су имали другачије мишљење. Дана 25. маја, Политбиро је, по савету Молотова и Ворошилова, гласао за локацију Храма Христа Спаситеља. Ханес Мајер и АСНОВА подржали су ову опцију. Јофан је тајно унапред проучио све алтернативе и био је прилично задовољан локацијом храма. То је захтевало обимно рушење и представљало је до тада непознате техничке изазове, али то је била највећа локација и формирала је чврсту визуелну целину са Јофановом Кућом на кеју. Већина чланова Техничког савета се није сложила. Дана 30. маја, препоручили су локације у Зарјадју или на Болотном тргу као друге најбоље алтернативе; локација храма је оцењена као најмање прихватљива. Уморан од непослушности, Ворошилов је позвао тврдоглаве професионалце на састанак са Стаљином. Дана 2. јуна 1931. године, Стаљин, Молотов, Лазар Каганович, Ворошилов, Мајер и осам одабраних архитеката из Техничког савета окупили су се у Кремљу, где је Стаљин изнео своје аргументе у корист локације храма. Каганович се плашио да ће уништење православног светилишта изазвати антисемитску реакцију и предложио је локацију на Врапчевим брдима, али је преовладало Стаљиново становиште.

Историчари се не слажу око тумачења овог састанка. Према Кузњецову, одлука још није била коначна, а архитекте су и даље могле да предлажу друге локације. Према Сони Хоисингтон, одлука је била коначна, али њен главни циљ није био изградња палате већ уништење храма, при чему је пројекат био чисто политичка изјава, дата без претходних студија изводљивости и уз потпуно занемаривање економије. Према Хмељницком, одлука је била коначна; то је био први корак у развоју стаљинистичке архитектуре. Дана 5. јуна 1931. године, исход је потврдио Политбиро. У децембру је огуљена структура храма јавно дигнута у ваздух. Локација на Охотном рјаду је такође срушена због изградње Зграде СТО (1932—1935) и стамбеног блока Аркадија Мордвинова у Тверској улици (1937—1939).

Идеја о уништавању културне баштине није била новост за совјетски режим, јер је у периоду од 1927. до 1940. године број православних цркава у Совјетском Савезу опао са 29.584 на мање од 500 (1,7%) као резултат рушења или претварања у секуларне зграде.Dimitry V. Pospielovsky. A History of Soviet Atheism in Theory, and Practice, and the Believer, vol 2: Soviet Antireligious Campaigns and Persecutions, St Martin's Press, New York (1988)

Четири конкурса (1931—1933) Прелиминарни круг (фебруар—јул 1931)