Ауторитарни социјализам, или социјализам одозго, јесте економски и политички систем који подржава неки облик социјалистичке економије док одбацује политички плурализам. Као термин, представља скуп економско-политичких система који себе описују као „социјалистичке” и одбацују либерално-демократске концепте вишепартијске политике, слободе окупљања, хабеас корпуса и слободе изражавања, било због страха од контрареволуције или као средство за постизање социјалистичких циљева. Новинари и научници су окарактерисали неколико земаља, од којих су најзначајније Совјетски Савез, Кина, Куба и њихови савезници, као ауторитарне социјалистичке државе.

У супротности са демократско-социјалистичким, социјалдемократским, антидржавним и слободарским облицима социјализма, ауторитарни социјализам обухвата неке облике афричког, арапског и латиноамеричког социјализма ружичастог таласа. Иако се сматра ауторитарним или илибералним обликом државног социјализма, који критичари често називају и поистовећују са социјализмом, а левичарски критичари сматрају обликом државног капитализма, те државе су идеолошки биле марксистичко-лењинистичке и проглашавале су се за радничке и сељачке или народне демократије. Академици, политички коментатори и други научници имају тенденцију да праве разлику између ауторитарних социјалистичких и демократско-социјалистичких држава, при чему су прве заступљене у Совјетском блоку, а друге представљају земље Западног блока којима су демократски управљале социјалистичке партије — попут Британије, Француске, Шведске и западних социјалдемократија уопште, између осталих.; ; ; Они који подржавају ауторитарне социјалистичке режиме пежоративно су познати као тенкисти.

Иако потиче од утопијског социјализма који је заговарао Едвард Белами (1850–1898) и који је Хал Дрејпер (1914–1990) идентификовао као „социјализам одозго”, ауторитарни социјализам је у великој мери повезан са совјетским моделом и у супротности је или се пореди са ауторитарним капитализмом.; ; ; Ауторитарни социјализам критикују и левица и десница, како теоријски тако и због његове праксе.

Политички корени Социјализам одозго Ауторитарни социјализам је изведен из концепта социјализма одозго. Хал Дрејпер је дефинисао социјализам одозго као филозофију која користи елитну администрацију за управљање социјалистичком државом. Друга страна социјализма је демократскији социјализам одоздо. Идеја социјализма одозго се много чешће расправља у елитним круговима него социјализам одоздо — чак и ако је то марксистички идеал — јер је практичнија. Дрејпер је на социјализам одоздо гледао као на чистију, више марксистичку верзију социјализма. Према Дрејперу, Карл Маркс и Фридрих Енгелс су се предано противили свакој социјалистичкој институцији која је „погодна сујеверном ауторитаризму”. Дрејпер тврди да ова подела одражава поделу између „реформистичког или револуционарног, мирног или насилног, демократског или ауторитарног, итд.” и даље идентификује елитизам као једну од шест главних варијанти социјализма одозго, међу којима су „филантропизам”, „елитизам”, „панизам”, „комунизам”, „пермеационизам” и „социјализам споља”.

Према Артуру Липову, Маркс и Енгелс су били „оснивачи модерног револуционарног демократског социјализма”, описаног као облик „социјализма одоздо” који се „заснива на масовном покрету радничке класе, који се бори одоздо за проширење демократије и људске слободе”. Овај тип социјализма је у супротности са „ауторитарним, антидемократским веровањем” и „разним тоталитарним колективистичким идеологијама које полажу право на титулу социјализма”, као и са „многим варијантама 'социјализма одозго' које су у двадесетом веку довеле до покрета и државних облика у којима деспотска 'нова класа' влада над поподржављеном економијом у име социјализма”, подела која „прожима историју социјалистичког покрета”. Липов идентификује беламизам и стаљинизам као две истакнуте ауторитарне социјалистичке струје унутар историје социјалистичког покрета.

Ауторитарно–слободарске борбе и спорови унутар социјалистичког покрета сежу до Прве интернационале и избацивања анархиста 1872. године, који су затим предводили Антиауторитарну интернационалу и потом основали сопствену слободарску интернационалу, Анархистичку интернационалу у Сент Имијеу. Године 1888. индивидуалистички анархиста Бенџамин Такер, који се прогласио анархистичким социјалистом и слободарским социјалистом у супротности са ауторитарним државним социјализмом и обавезним комунизмом, укључио је цео текст „Социјалистичког писма” Ернеста ЛезињаLesigne (1887). „Socialistic Letters” . Le Radical. Приступљено 20. 6. 2020. у свој есеј о „Државном социјализму и анархизму”. Према Лезињу, постоје две врсте социјализма: „Један је диктаторски, други слободарски”. Такерова два социјализма била су ауторитарни државни социјализам који је повезивао са марксистичком школом и слободарски анархистички социјализам, или једноставно анархизам, који је он заговарао. Такер је приметио да чињеница да је ауторитарни „државни социјализам засенио друге облике социјализма не даје му право на монопол над социјалистичком идејом”. Према Такеру, оно што су те две школе социјализма имале заједничко била је радна теорија вредности и циљеви, при чему је анархизам тежио другачијим средствима.

Према Џорџу Вудкоку, Друга интернационала претворила се „у бојно поље око питања слободарског наспрам ауторитарног социјализма. Не само да су се ефикасно представили као шампиони мањинских права; они су такође испровоцирали немачке марксисте да покажу диктаторску нетолеранцију која је била фактор у спречавању британског радничког покрета да следи марксистички правац који су назначили лидери попут Х. М. Хиндмана”. Према анархистима, као што су аутори књиге An Anarchist FAQ, облици социјализма одозго, попут ауторитарног социјализма или државног социјализма, представљају праве оксимороне, док слободарски социјализам одоздо представља истински социјализам. За анархисте и друге антиауторитарне социјалисте, социјализам „може значити само бескласно и антиауторитарно (тј. слободарско) друштво у којем људи сами управљају својим пословима, било као појединци или као део групе (зависно од ситуације). Другим речима, то подразумева самоуправљање у свим аспектима живота”, укључујући и радно место. Историчар Херберт Л. Озгуд описао је анархизам као „екстремну антитезу” ауторитарног комунизма и државног социјализма.

Социјалисти уопште и социјалистички писци, укључујући Дмитрија Волкогонова, признали су да су поступци ауторитарних социјалистичких лидера оштетили „огромну привлачност социјализма коју је изазвала Октобарска револуција”. Неки десничарски аутори описали су конзервативни социјализам, фашизам и пруски социјализам, међу осталим облицима патерналистичког конзерватизма и десничарске политике, као ауторитарни социјализам.

Утопијски социјализам Економија Мауријског царства у Индији у 3. веку пре нове ере описана је као „социјализована монархија” и „врста државног социјализма”. Елементи ауторитарне социјалистичке мисли уочени су у политици древних грчких филозофа, попут Аристотела и Платона. Први заговорници модерног социјализма фаворизовали су друштвено изједначавање како би створили меритократско или технократско друштво засновано на индивидуалном таленту. Анри де Сен Симон сматра се првим појединцем који је сковао термин социјализам. Сен Симон је био фасциниран огромним потенцијалом науке и технологије и заговарао је социјалистичко друштво које би елиминисало неуређене аспекте капитализма и било засновано на једнаким могућностима. Заговарао је стварање друштва у којем би свака особа била рангирана према својим капацитетима и награђена према свом раду. Кључни фокус Сен Симоновог социјализма био је на административној ефикасности и индустријализму, као и веровању да је наука кључ напретка. Ово је било праћено жељом да се примени рационално организована економија заснована на планирању и усмерена ка великом научном и материјалном напретку.

Прво велико фиктивно дело које је предложило ауторитарну социјалистичку државу био је роман Едварда Беламија Гледајући уназад, који је приказивао бирократску социјалистичку утопију. Белами се дистанцирао од радикалних социјалистичких вредности, а његово идеално друштво је у много чему и даље имитирало многе системе у Сједињеним Америчким Државама крајем 19. века. Међутим, његова књига је инспирисала масовни политички покрет зван национализам у Сједињеним Државама крајем 1800-их. Ти националистички клубови, названи тако због своје жеље да национализују индустрију, били су снажне присталице популиста, који су желели национализацију железничког и телеграфског система. Упркос њиховој пропаганди и укључености у политику, националистички покрет је почео да опада 1893. године због финансијских потешкоћа његових главних публикација и Беламијевог лошег здравља, што је суштински нестало до краја века. У друштву приказаном у роману, приватна својина је укинута у корист државног власништва, друштвене класе су елиминисане, а сав минималан и релативно лак посао добровољно су обављали сви грађани између 21 и 45 година. Радници су награђивани и признати путем система рангирања заснованог на војсци. Влада је најмоћнија и најпоштованија институција, неопходна за пружање и одржавање ове утопије. Артур Липов идентификује бирократско управљање овим идеалним друштвом као квазивојну организацију како економских тако и друштвених односа. Белами је уздигао модерну војску као катализатор националног интереса.

Највећа критика Беламијевог друштва је та да је засновано на идеји социјализма одозго. Режим народу намеће стручна елита, а не постоји демократска контрола нити индивидуална слобода. Липов тврди да ово инхерентно води у ауторитаризам, пишући: „Ако би радници и огромна већина били брутална маса, не би могло бити ни говора о њиховом формирању у политички покрет нити о томе да им се да задатак стварања социјалистичког друштва. Нове институције не би биле створене и обликоване одоздо, већ би, по нужди, одговарале плану који је унапред поставио утопијски планер.”

У свом предговору књизи Петра Кропоткина Освајање хлеба, Кент Бромли је сматрао да идеје утопијских социјалиста попут Француза Франсоа-Ноела Бабефа и Италијана Филипеа Буонаротија представљају ауторитарни социјализам за разлику од француског социјалисте Шарла Фуријеа, који је описан као оснивач слободарског социјализма.

Аустријска и чикашка економска школа Иако праве разлику између „добровољних и принудних токова”, разумевање и карактеризација социјализма од стране аустријске и чикашке школе заснива се на ауторитаризму и етатизму. Једна аустријска дефиниција социјализма заснована је на државно-социјалистичком појму „државног власништва над капиталним добрима”. Друга је да социјализам „мора бити концептуализован као институционално мешање или агресија на приватну својину и захтеве за приватном својином. Капитализам, с друге стране, јесте друштвени систем заснован на експлицитном признавању приватне својине и неагресивних, уговорних размена између власника приватне својине”.