Католичка теологија је разумевање католичке доктрине или учења и резултат је студија теолога. Заснован је на канонском писму и светом предању, како га ауторитативно тумачи учитељство Католичке цркве.
Главна учења Католичке цркве о којима се расправљало на раним црквеним саборима сумирана су у различитим символима вере, посебно у Никејском (никејско-цариградском) символу вере и Апостолском символу вере. Од 16. века црква је израђивала катихизис који сумирају њена учења; 1992. године, Католичка црква је објавила званични Катихизис Католичке цркве.
Католичка црква схвата живу традицију цркве као нешто што садржи њену доктрину о вери и моралу и што је заштићена од грешака, понекад кроз непогрешиво дефинисано учење. Црква верује у откровење вођено Светим Духом кроз свето писмо, развијено у светој традицији и потпуно утемељено у изворном залогу вере. Овај развијени залог вере заштићен је „магистеријумом“ или колегијумом бискупа на екуменским саборима које надгледа папа, почев од Јерусалимског сабора ().
Католичка теологија садржи високо развијен скуп доктрина које су сазревале током два миленијума, од темељних доприноса апостола, преко црквених отаца, до средњовековних схоластичара, па све до модерног доба. Фундаментална подручја католичке теологије укључују природу Бога, Исуса Христа, човечанство, свеце и Девицу Марију; божанску благодат и њену улогу у оправдању и спасењу; и друге теме као што су библијска теологија, морална теологија, духовна теологија, сакраментална теологија, еклисиологија и есхатологија. Ове теме су често разрађене у супротности са разним хришћанским јересима или другим хришћанским традицијама.
Исповедање вере Католичка црква учи да је „жеља за Богом урезана у људско срце, јер је човек створен од Бога и за Бога; и Бог никада не престаје да привлачи човека к себи.“ Иако се човек може окренути од Бога, Бог никада не престаје да позива човека назад к себи. Пошто је човек створен по лику и подобију Божијем, човек може са сигурношћу знати о Божијем постојању из сопственог људског разума. Али док „човекове способности чине човека способним да дође до сазнања о постојању личног Бога“, да би „човек могао да уђе у стварну интимност са њим, Бог је желео и да се открије човеку и да му да благодат да буде у стању да прихвати ово откровење у вери“.
Укратко, црква учи: „Човек је по природи и позиву религиозно биће. Долазећи од Бога, идући ка Богу, човек живи пуним људским животом само ако слободно живи својом везом са Богом“.
Црква учи да се Бог откривао постепено, почевши од Старог завета, а завршио је ово откровење слањем свог сина, Исуса Христа, на Земљу као човека. Ово откровење је почело са Адамом и Евом, и није прекинуто њиховим првобитним грехом. Уместо тога, Бог је обећао да ће послати откупитеља. Бог се даље открио кроз завете између Ноја и Аврама. Бог је предао закон Мојсију на гори Синај, и говорио је кроз старозаветне пророке. Пуноћа Божјег откровења је очигледна кроз долазак Сина Божјег, Исуса Христа.
Веровања Символи вере (од латинског credo што значи „верујем“) су сажете доктринарне изјаве или исповести, обично верских уверења. Почели су као формуле за крштење, а касније су проширени током христолошких контроверзи у 4. и 5. веку и постали изјаве вере.
Апостолски символ вере (Symbolum Apostolorum) развијен је између другог и деветог века. Његове централне доктрине су доктрине о Тројству и Богу Творцу. Свака од доктрина које се налазе у овом символу вере може се пратити до изјава које су биле актуелне у апостолском периоду. Символ вере је очигледно коришћен као сажетак хришћанске доктрине за кандидате за крштење у црквама Рима.
Никејски символ вере, углавном одговор на аријанство, формулисан је на Никејском и Цариградском сабору 325. и 381. године, респективно, и ратификован као универзални символ вере хришћанског света на Ефеском сабору 431. године.Catholic Encyclopedia, "Council of Ephesus" (1913). У њему су изложена главна начела католичког хришћанског веровања. Овај символ вере се рецитује на недељним мисама и представља основни исказ вере и у многим другим хришћанским црквама.
Халкидонски Символ вере, развијен на Халкидонском сабору 451. године, иако га нису прихватиле Древноисточне цркве,British Orthodox Church, The Oriental Orthodox Rejection of Chalcedon учио је да се Христос „признаје у две природе, несметно, непроменљиво, нераздељиво, нераздвојиво“: једној божанској и једној људској, и да су обе природе савршене, али су ипак савршено сједињене у једну личност.Pope Leo I, Letter to Flavian
Атанасијев Символ вере каже: „Поклањамо се једном Богу у Тројству и Тројству у Јединству; не мешајући Личности нити делећи Суштину.“Catholic Encyclopedia, "Athanasian Creed" (1913).
Свето писмо Хришћанство сматра Библију, збирку канонских књига у два дела (Стари завет и Нови завет), ауторитативном. Хришћани верују да су га написали људски аутори под инспирацијом Светог Духа. Католици не верују да Библија садржи све објављене истине неопходне за спасење.
Католичка Библија садржи све књиге јеврејских списа, Танах, заједно са додатним књигама. Ова Библија је организована у два дела: књиге Старог завета првенствено преузете из Танаха (са неким варијацијама) и 27 књига Новог завета које садрже књиге првобитно написане првенствено на грчком језику. Католички библијски канон укључује и друге књиге из Септуагинтиног канона, које католици називају девтероканонским. Неке верзије Библије имају посебан одељак са апокрифима за књиге које издавач не сматра канонским.
Прослава хришћанске тајне Постоји седам црквених тајни, чији је извор и врхунац причешће. Према Катихизису, свете тајне је установио Христос и поверио их цркви. Они су средства кроз која Божја благодат тече у особу која их прима са одговарајућим расположењем. Да би се стекло одговарајуће расположење, људи се подстичу, а у неким случајевима и захтева, да се подвргну довољним припремама пре него што им се дозволи да приме одређене сакраменте. А приликом примања светих тајни, Катихизис саветује: „Приписивати делотворност молитава или светих знакова њиховом пуком спољашњем извршењу, одвојено од унутрашњих расположења која захтевају, значи упасти у сујеверје.“ Учешће у сакраментима, које им се нуде кроз цркву, је начин на који католици добијају милост, опроштај грехова и формално траже Светог Духа. Ови свети сакраменти су: крштење, миропомазање, евхаристија, покајање и помирење, јелеосвећење, свештенство и брак. лево|мини| Папа Бенедикт XVI служи причешће на канонизацији Фреја Галвана у Сао Паулу, Бразил, 11. маја 2007. Недеља је свети дан, а католици су обавезни да присуствују миси. На миси, католици верују да одговарају на Исусову заповест на Тајној вечери да „чините ово у мој спомен“. Године 1570. на Тридентском сабору, папа Пије V кодификовао је стандардну књигу за служење мисе за римски обред. Све у овом декрету односило се на свештеника који служи и његово деловање код олтара. Учешће народа је било више побожно него литургијско. Текст мисе је био на латинском, јер је то био универзални језик цркве. Ова литургија се звала Тридентска миса и опстала је универзално све док Други ватикански сабор није одобрио мису Павла VI, познату и као Нови ред мисе, који се може славити или на народном или на латинском језику.
Католичка миса је подељена на два дела. Први део се назива Литургија речи; читања из Старог и Новог завета читају се пре јеванђељског читања и свештеникове проповеди. Други део се назива Литургија евхаристије, у којој се слави сама тајна евхаристије. Католици сматрају евхаристију „извором и врхунцем хришћанског живота“ и верују да се хлеб и вино који се приносе на олтар мењају, или претварају, силом Светог Духа у истинско тело, крв, душу и божанство Христово. Пошто су његова жртва на крсту и жртва евхаристије „једна јединствена жртва“, црква не претендује да поново жртвује Исуса у миси, већ да поново представи (тј. учини присутном) његову жртву „на бескрвни начин“.
Свето Тројство десно|мини|250x250п| Свето Тројство, Франческо Каиро (1607–1665) Тројство се односи на веровање у једног Бога, у три различите особе или ипостаси. Они се називају „Отац“ (створалац и извор целог живота), „Син“ (што се односи на Исуса) и „Свети Дух“ (веза љубави између Оца и Сина, присутна у срцима човечанства). Заједно, ове три особе чине једно Божанство. Реч trias, од које је изведено тројство, први пут се појављује у делима Теофила Антиохијског. Писао је о „Тројству Бога (Оца), Његове Речи (Сина) и Његове Мудрости (Светог Духа)“. Термин је можда био у употреби и пре овог времена. Касније се појављује код Тертулијана.Tertullian De Pudicitia chapter 21 У наредном веку, реч је била у општој употреби. Налази се у многим одломцима Оригена.
Према тој доктрини, Бог није подељен у смислу да свака особа има трећину целине; него се свака особа сматра потпуним Богом (видети Перихореза). Разлика лежи у њиховим односима: Отац је нерођен; Син је вечан, а ипак рођен од Оца; и Свети Дух „исходи“ од Оца и Сина.Vladimir Lossky; Loraine Boettner Без обзира на ову очигледну разлику у њиховом пореклу, све три „особе“ су вечне и свемоћне. Католици сматрају да је ово откровење о Божјој природи, које је Исус дошао да пренесе свету и то је темељ њиховог система веровања. Према речима теолога из 20. века, Карла Ранера: „У Божјој самоопштењу свом створењу кроз благодат и оваплоћење, Бог заиста даје себе и заиста се јавља онакав какав јесте сам по себи.“ То би довело до закључка да до знања о иманентној Тројству долазимо кроз проучавање Божјег дела у „економији“ стварања и спасења.
Сотериологија Сотериологија је грана доктринарне теологије која се бави спасењем кроз Христа. Вечни живот, божански живот, не може се заслужити већ је бесплатан Божји дар. Распеће Исусово се објашњава као жртва помирења, која, речима Јеванђеља по Јовану, „одузима грехе света“. Примање спасења повезано је са оправдањем. Oxford University Press . .
Хришћани класификују одређена понашања и поступке као „грешне“, што значи да су ти одређени поступци кршење савести или божанског закона. Католици праве разлику између две врсте греха. Смртни грех је „тешко кршење Божјег закона“ које „одвраћа човека од Бога“, и ако се не искупи покајањем, може проузроковати искључење из Христовог царства и вечну смрт у паклу.
Насупрот томе, лаки грех (што значи „опростив“ грех) „не ставља нас у директну супротност вољи и пријатељству Бога“ и, иако и даље „представља морални поремећај“, не лишава грешника пријатељства са Богом, а самим тим и вечне среће неба.
У Старом завету, Бог је обећао да ће послати свом народу спаситеља. Црква верује да је овај спаситељ био Исус кога је Јован Крститељ назвао „Јагње Божије које узима грех света“. Никејски симбол вере назива Исуса „јединородним сином Божијим, ... рођеним, не створеним, једносушним са Оцем. Кроз њега је све постало“. Католици верују да је Бог сишао с неба ради нашег спасења, постао човек силом Светог Духа и да га је родила девица јеврејска девојчица по имену Марија. Они верују да је Исусова мисија на земљи укључивала давање људима његове речи и примера који треба следити, као што је забележено у четири Јеванђеља. Црква учи да следење Исусовог примера помаже верницима да расту више попут њега, а самим тим и ка истинској љубави, слободи и пуноћи живота.
Католици верују у васкрсење Исуса. Према Новом завету, Исус, централна фигура хришћанства, био је разапет, умро, сахрањен у гробници и васкрсао три дана касније., , Нови завет помиње неколико васкрсених појављивања Исуса у различитим приликама његовим дванаесторици апостола и ученика, укључујући „више од пет стотина браће одједном“, пре Исусовог Вазнесења . Исусова смрт и васкрсење су основне доктрине хришћанске вере, а хришћани их обележавају током Великог петка и Ускрса, као и сваке недеље и у свакој прослави причешћа, пасхалне гозбе. Расправе о тврдњама о смрти и васкрсењу јављају се на многим верским дебатама и међуверским дијалозима.