мини|244x244п| „Друг Лењин чисти Земљу од прљавштине“ Виктора Денија, 1920. мини| Казаљка са натписом „комунизам“ спрема се да одсече карикатурну главу са цилиндром и носем попут ракије, на којој пише „Капитал“, док натпис гласи „Последњи час!“. Комунистичка пропаганда је уметничка и друштвена промоција идеологије комунизма, комунистичког погледа на свет, комунистичког друштва и интереса комунистичког покрета. Иако у западном свету има тенденцију да носи негативну конотацију, термин пропаганда се у ширем смислу односи на било коју публикацију или кампању усмерену на промоцију неког циља и користи се/је коришћен у званичне сврхе од стране већине комунистички оријентисаних влада. Термин се може односити и на кампању противника политичких странака. Укорењена у марксистичкој мисли, пропаганда комунизма се од стране њених заговорника види као средство за ширење њихове идеје о просветљењу радничке класе и одвлачењу од пропаганде оних које сматрају својим угњетачима, за које тврде да појачавају експлоатацију, попут организоване религије или конзумеризма. Комунистичка пропаганда стога стоји насупрот буржоаској или капиталистичкој пропаганди.
У делу „Азбука комунизма“, бољшевички теоретичар Николај Бухарин је написао: „Државна пропаганда комунизма на дуге стазе постаје средство за искорењивање последњих трагова буржоаске пропаганде који датирају из старог режима; и то је моћан инструмент за стварање нове идеологије, нових начина мишљења, новог погледа на свет.“Nikolai Bukharin, Yevgeny Preobrazhensky The ABC of Communism (1969 translation: ), Chapter 10: Communism and Education
Теоријско порекло Велика совјетска енциклопедија дефинише комунистичку пропаганду као израз суштинског погледа на свет радничке класе и њених природних циљева и интереса дефинисаних њеним историјским положајем као друштвене силе која ће на крају увести епоху комунизма.
Према комунистичкој теорији, историја целог друштва је била историја класног сукоба и са сваком фазом овог сукоба долази нови скуп друштвених односа који диктирају правац развоја друштва и, у основи, систем производње и дистрибуције добара и услуга. Настала као резултат стварања вишка током неолитске револуције, неравномерна расподела овог вишка је појачана од стране државе која је представљала интересе владајуће класе тог времена. Иако сва друштва и цивилизације имају своју јединствену историју развоја, свака од њих пролази кроз шест различитих фаза економских односа које деле заједничке карактеристике, а то су: примитивни комунизам (друштва ловаца-сакупљача), ропство, феудализам, капитализам, социјализам и коначно повратак комунизму у веома напредном облику који се сматра епохом када је човечанство постало потпуно цивилизовано.
Комунистичка пропаганда сходно томе служи истој сврси као и сва њена претходна пропаганда: да идеолошки наметне легитимитет радничке класе (оних који зарађују за живот продајом свог рада) као владајуће класе друштва. У овом контексту, главна контрапропаганда је буржоаска пропаганда, односно пропаганда која промовише владавину капиталистичке класе (оних који зарађују за живот од приватног власништва над имовином и капиталном имовином). Комунистичка пропаганда се дефинише као научно утемељен систем ширења комунистичке идеологије са циљем образовања, обуке и организовања маса.
Сврхе Велика совјетска енциклопедија идентификује следеће функције комунистичке пропаганде:
Веза Комунистичке партије са радничком класом и другим радним људимаIn the communist and Soviet parlance the "worker class" is the class of industrial workers, while "other working people" includes other "non-exploiting" classes Укључивање научног социјализма у радничке покрете и револуционарне активности маса Уједињење и организовање националних одељења радничког, комунистичког и демократског покрета Координација активности горе поменутих покрета, размена информација и искустава Изражавање јавног мњења радничке класе, радних људи, њихових потреба и интереса Ширити отпор буржоаској и ревизионистичкој пропаганди Ширење статистичких података о социјалистичком друштву (тј. о комунистичкој држави).
Циљеви Као заједничка особина сваке пропаганде и њеног аналога, оглашавања, циљеви и технике комунистичке пропаганде су прилагођени циљној публици. Најшира класификација циљева је:John C. Clews (1964) Communist Propaganda techniques, printed in the USA by Praeger and in Great Britain
Домаћа пропаганда комунистичких држава Спољна пропаганда комунистичких држава Пропаганда комунистичких присталица ван комунистичких држава
Детаљнија листа би била:
Чланови комунистичке партије и других група које подржавају комунизам: Комунистичка пропаганда је често усмерена ка људима који већ подржавају комунизам, у настојању да ојача њихову посвећеност циљу и да их мотивише да раде на остваривању циљева покрета. Општа популација: Комунистичка пропаганда је такође често усмерена на општу популацију, у настојању да убеди људе да подрже комунизам и да их охрабри да се придруже комунистичкој партији или другим комунистичким организацијама. Противници комунизма: Комунистичка пропаганда може бити усмерена и на људе који се противе комунизму, у настојању да се утиче на њихова мишљења и да се убеде да подрже ту идеологију. Друге земље: Комунистичка пропаганда може бити усмерена и на људе у другим земљама, у настојању да се промовише идеологија и изгради подршка комунистичким покретима у тим земљама.
Детаљнија класификација специфичних циљева (радници, сељаци, омладина, жене итд.) може се наћи у документима Комунистичке партије, обично представљеним на конгресима Комунистичке партије.
Генерално, главни циљ комунистичке пропаганде је ширење идеологије комунизма и изградња подршке за покрет, како унутар земље у којој се шири, тако и на међународном нивоу.
Технике Стварање Совјетског Савеза представљено је као најважнији прекретни догађај у људској историји, на основу марксистичке теорије историјског материјализма. Ова теорија је идентификовала средства производње као главне одреднице историјског процеса. Довели су до стварања друштвених класа, а класна борба је била „мотор“ историје. Социокултурна еволуција друштава морала је неизбежно да напредује од ропства, преко феудализма и капитализма до комунизма. Штавише, Комунистичка партија Совјетског Савеза постала је протагониста историје, као „авангарда радничке класе“, према развоју ове теорије од стране Владимира Лењина. Стога се тврдило да су неограничена овлашћења вођа Комунистичке партије непогрешива и неизбежна као и сама историја.David Satter. Age of Delirium: The Decline and Fall of the Soviet Union, Yale University Press, 2001, Такође је следило да је светска победа комунистичких земаља неизбежна.
Класна борба је играла централну улогу у социјалној политици СССР-а и социјалистичких земаља, што је уставно истицало супремацију радничке класе у диктирању развоја друштва ка комунизму. Друге класе са интересима непријатељским према интересима радничке класе биле су подвргнуте репресији. Ово се првенствено фокусирало на капиталисте, укључујући свакога ко је зарађивао за живот од приватног власништва над имовином или капиталном имовином. У Совјетском Савезу, који је основан на класном савезу између радника и сељака, неокапиталистичка класа се појавила до 1930-их као резултат Нове економске политике уведене након завршетка грађанског рата. Међу сељацима, ова нова класа (звана кулаци) акумулирала је несразмерно велике количине богатства кроз трговину и праксе малог капитала. Под Јосифом Стаљином, влада је почела да се обрачунава са кулацима, а њихов отпор је наишао на насилну репресију у ономе што би се могло сматрати другим грађанским ратом. Кулаци који су се опирали социјализацији своје имовине, заједно са свима који су сарађивали са њима или се борили за њих, кажњавани су затвором, депортацијом у Сибир или чак погубљењем. Лев Копелев, који је лично био укључен у акције против сељана којима је ускраћена храна због сарадње са кулацима, објаснио је своју мотивацију:"Reflections on a ravaged century", pages 93-95
Насиље које је карактерисало присилну колективизацију пољопривреде у Совјетском Савезу коначно је окончано у последњим годинама 1930-их поразом кулака и њиховим падом. До 1950-их година, пољопривреда је потпуно колективизована и сељаштво је престало да постоји, јер су сви пољопривредни радници имали исти суштински друштвени однос према својим средствима за производњу као и други индустријски радници, што их је чинило делом радничке класе.
Иако донекле измењена од времена детанта, комунистичка пропаганда је усредсређена на низ поларизованих дихотомија: врлине комунистичког света наспрам мана капиталистичког света, као што су:
Комунисти су за мир; капиталисти су за рат Комунисти су за међусобну сарадњу; капиталисти су за присилну експлоатацију Комунисти су за демократију; капиталисти су за олигархију
Још једна поларизација била је усмерена на стварну и наводну суштину разних појмова, као што су „слобода“, „демократија“, често контрапунктирање, нпр. „буржоаска демократија“ наспрам „истинске демократије“ или „народне демократије“. Потоњи термин се види у изразу „земље народне демократије“ како се примењује на оно што се на Западу назива „комунистичким државама“.John Connelly (2000), p. 48
Средства десно|мини|200x200п| Комунистичка пропаганда на Куби Комунистичка пропаганда се шири на разне начине, од традиционалних до савремених. Најчешћи облик комунистичке пропаганде је коришћење новина, часописа и књига. Оне се користе за ширење политичких порука и идеологија јавности, као и за ширење вести и информација о стању у земљи. Комунистичке вође такође често користе моћ јавног говора како би шириле своју поруку масама. То се може постићи путем скупова и говора, као и путем телевизије, радија и других медија. Поред традиционалних метода, комунистичка пропаганда се шири и путем друштвених медија. Платформе попут Твитера, Фејсбука, Инстаграма и Јутјуба користе се за ширење политичких порука и идеологија. То се може постићи креирањем садржаја који подржава страначку линију или коришћењем платформе за ширење вести о успесима странке. Поред тога, друштвене мреже могу се користити за дељење слика и видео записа који подржавају уверења странке. Још један уобичајени метод ширења комунистичке пропаганде јесте коришћење постера, транспарената и уметничких дела. Могу се поставити на јавним местима као што су паркови, тргови и универзитети. На овај начин, комунистичке поруке и идеологије могу бити виђене и проширене широј публици. Коначно, комунистичка пропаганда се шири и кроз филмове, музику и књижевност. Филмови и музика се користе за стварање осећаја носталгије, док се књижевност може користити за ширење политичких порука и идеологија. Поред тога, филмови и музика могу се користити за приказивање успеха странке и подстицање људи да се придруже циљу. мини| Споменик Мао Цедунгу у Шенјангу
Перцепција на Западу мини| Улаз новина „La Clarte“, недељних комунистичких новина, закључан катанцем од стране полиције у Монтреалу, Квебек, Канада, 1937. године. Одређени аспекти неких комунистичких идеологија, као што су насилна средства за постизање циљева (револуција), укидање приватне својине и анимозитет према организованој религији, били су против традиционалних вредности западног света и наишли су на снажно отпор, укључујући покушаје да се комунистичка пропаганда учини илегалном у неким државама.
Види још Историографија Совјетског Савеза Капиталистичка пропаганда
Референце