Економске санкције или ембарго су комерцијалне и финансијске казне које примењују државе или институције против држава, група или појединаца. Економске санкције су облик принуде који покушава да наведе актера да промени своје понашање кроз прекид економске размене. Санкције могу имати за циљ присиљавање (покушај да се промени понашање актера) или одвраћање (покушај да се актер спречи у одређеним акцијама).Haidar, J.I., 2017."Sanctions and Exports Deflection: Evidence from Iran ," Economic Policy (Oxford University Press), April 2017, Vol. 32(90),
Санкције могу бити усмерене на целу државу или могу бити уже усмерене на појединце или групе; овај други облик санкција се понекад назива „паметне санкције”. Истакнути облици економских санкција укључују трговинске баријере, замрзавање имовине, забране путовања, ембарго на оружје и ограничења финансијских трансакција.
Ефикасност санкција у постизању планираних циљева предмет је дебате. Научници су такође разматрали екстерналије политике санкција. Хуманитарне последице санкција усмерених на целу државу биле су предмет контроверзи. Као последица тога, од средине 1990-их, санкције Савета безбедности Уједињених нација (СБУН) углавном су усмерене на појединце и ентитете, за разлику од санкција против целих држава из ранијих деценија.
Историја санкција Један од најсвеобухватнијих покушаја ембарга догодио се током Наполеонових ратова од 1803. до 1815. године. У циљу економског слабљења Уједињеног Краљевства, цар Наполеон I је 1806. године прогласио Континентални систем – који је европским нацијама забранио трговину са УК. У пракси, Француско царство није могло у потпуности да спроведе ембарго, што се показало једнако штетним (ако не и више) за укључене континенталне нације као и за Британце. До времена Хашких конвенција из 1899. и 1907. године, дипломате и правни стручњаци редовно су расправљали о употреби координираног економског притиска за спровођење међународног права. Ова идеја је такође укључена у реформске предлоге латиноамеричких и кинеских стручњака за међународно право у годинама које су претходиле Првом светском рату.
Први светски рат и међуратни период Санкције у виду блокада биле су истакнуте током Првог светског рата. Дебате о спровођењу санкција кроз међународне организације, попут Друштва народа, постале су истакнуте након завршетка Првог светског рата. Лидери су санкције видели као одрживу алтернативу рату.
Повеља Друштва народа дозвољавала је употребу санкција у пет случајева:
Када се прекрши Члан 10 Повеље Друштва народа У случају рата или претње ратом (Члан 11) Када чланица Друштва не плати арбитражну одлуку (Члан 12) Када чланица Друштва крене у рат без претходног подношења спора Савету или Скупштини Друштва (Чланови 12–15) Када држава која није чланица крене у рат против чланице Друштва (Члан 17)
Абисинијска криза из 1935. године резултирала је санкцијама Друштва против Мусолинијеве Италије према Члану 16 Повеље. Снабдевање нафтом, међутим, није заустављено, нити је Суецки канал затворен за Италију, а освајање се наставило. Санкције су укинуте 1936, а Италија је напустила Друштво 1937. године.Richard Pankhurst, "The Italo-Ethiopian War and League of Nations Sanctions, 1935–1936." Genève-Afrique/Geneva-Africa 13.2 (1974): 5+.George W. Baer, Test Case: Italy, Ethiopia, and the League of Nations (Hoover Institution Press, 1976).Gaines Post, Jr, .G. Bruce Strang, .
Уочи јапанског напада на Перл Харбор 1941. године, Сједињене Америчке Државе увеле су озбиљна трговинска ограничења Јапану како би обесхрабриле даља јапанска освајања у источној Азији.
Од Другог светског рата надаље Након Другог светског рата, Друштво народа је заменила свеобухватнија Организација уједињених нација (УН) 1945. године. Током Хладног рата, употреба санкција се постепено повећавала. По завршетку Хладног рата, дошло је до великог пораста економских санкција.
Према Глобалној бази података о санкцијама (Global Sanctions Data Base), у периоду од 1950. до 2022. године забележено је 1.325 санкција.
Политика санкција Економске санкције многе владе користе као алат спољне политике. Већа држава обично намеће економске санкције мањој држави из једног од два разлога: или потоња представља перципирану претњу безбедности прве нације, или та земља неправедно третира своје грађане. Могу се користити као мера принуде за постизање одређених политичких циљева у вези са трговином или због хуманитарних кршења. Економске санкције се користе као алтернативно оружје уместо уласка у рат за постизање жељених исхода.
Глобална база података о санкцијама категоризује девет циљева санкција: „промена политике, дестабилизација режима, решавање територијалних сукоба, борба против тероризма, спречавање рата, окончање рата, обнављање и промовисање људских права, обнављање и промовисање демократије, и други циљеви.”
Једностране мере принуде За разлику од међународних санкција, једностране мере принуде Уједињене нације дефинишу као „економске мере које једна држава предузима како би приморала на промену политике друге државе”, укључујући „трговинске санкције у облику ембарга и прекид финансијских и инвестиционих токова између земаља пошиљаоца и земаља мете” и 'паметне' или 'циљане' санкције попут замрзавања имовине и забрана путовања”. Једностране мере принуде суочавају се са све већим критикама од стране Уједињених нација, а 4. децембар 2025. обележен је као први Међународни дан борбе против једностраних мера принуде. Једностране мере принуде често доводе до прекомерне усклађености (over-compliance), при чему економски актери радије не тргују са санкционисаним земљама чак ни на начине који нису експлицитно кажњени санкцијама. Једностране мере принуде обично се намећу „под изговором кривичне одговорности”, али без правичног суђења, и често крше различите аспекте међународног права, попут имунитета државне имовине, имунитета државних званичника и дипломата, те суверене једнакости држава.
Ефикасност економских санкција Морган, Сиропулос и Јотов анализирају како су економске санкције еволуирале од широких трговинских ембарга ка циљаним финансијским и индивидуалним ограничењима. Они откривају да су санкције све чешће, али недоследно ефикасне. Економски трошкови тешко падају на цивиле, трговински обрасци се премештају ка неутралним земљама, а сложеност спровођења расте. Аутори закључују да санкције остају политички привлачни, али економски тупи инструменти чији успех зависи од координације, кредибилних циљева и минимизирања хуманитарних последица.
Атија открива да санкције више служе као симболични или политички уређаји него као скупи инструменти принуде.
Према студији Нојенкирха и Нојмајера, економске санкције УН имале су статистички значајан утицај на циљане државе смањењем њиховог раста БДП-а за у просеку 2,3–3,5 одсто годишње – и више од 5 одсто годишње у случају свеобухватних ембарга УН – при чему су се негативни ефекти типично задржавали током периода од десет година. Насупрот томе, једностране америчке санкције имале су знатно мањи утицај на раст БДП-а, ограничавајући га за 0,5–0,9 одсто годишње, са просечним трајањем од седам година.
Али Реза Орјои показује да економске санкције резултирају губитком благостања у свим доходовним групама у Ирану, при чему богатије групе трпе веће губитке у поређењу са сиромашнијим групама.
Увођење санкција противнику такође до одређене мере утиче на економију земље која их уводи. Ако се прогласе ограничења увоза, потрошачи у земљи која намеће санкције могу имати ограничен избор робе. Ако се уведу ограничења извоза или ако санкције забране компанијама у земљи која их уводи да тргују са циљаном земљом, земља која уводи санкције може изгубити тржишта и инвестиционе прилике у корист конкурентских земаља.
Хуфбауер, Шот и Елиот (2008) тврде да је промена режима најчешћи спољнополитички циљ економских санкција, чинећи нешто више од 39 одсто случајева њиховог наметања. Хуфбауер и сарадници су открили да је 34 одсто проучаваних случајева било успешно. Међутим, када је Роберт А. Пејп испитао њихову студију, открио је да је само 5 од њихових пријављених 40 успеха заправо било ефикасно, смањујући стопу успеха на 4 одсто. У сваком случају, тешкоћа и неочекиване нијансе мерења стварног успеха санкција у односу на њихове циљеве постају све очигледније и још увек су предмет дебате. Другим речима, тешко је утврдити зашто се режим или земља мења (тј. да ли је то била санкција или инхерентна нестабилност) и двоструко теже измерити пун политички ефекат дате акције.A Strategic Understanding of UN Economic Sanctions: International Relations, Law, and Development, Golnoosh Hakimdavar,
Нудећи објашњење зашто се санкције и даље уводе чак и када су можда само маргинално ефикасне, британски дипломата Џереми Гринсток сугерише да су санкције популарне не зато што је познато да су ефикасне, већ зато што „нема ничег другог [да се уради] између речи и војне акције ако желите да извршите притисак на владу”. Критичари санкција попут белгијског правника Марка Босујта тврде да је у недемократским режимима оспорен степен до којег ово утиче на политичке исходе, јер по дефиницији такви режими не реагују тако снажно на вољу народа.
Пронађена је снажна веза између ефикасности санкција и величине играча са правом вета у влади. Играчи са правом вета представљају индивидуалне или колективне актере чија је сагласност потребна за промену статуса кво, на пример, странке у коалицији или законодавна контрола председничких овлашћења. Када се земљи уведу санкције, она може покушати да их ублажи прилагођавањем своје економске политике. Величина играча са правом вета одређује са колико ограничења ће се влада суочити када покушава да промени политику статуса кво, а што је већа величина играча са правом вета, теже је пронаћи подршку за нове политике, чиме санкције постају ефикасније.
Франческо Ђумели пише да је „сет санкција ... које би многи посматрачи вероватно сматрали најубедљивијим (и најефикаснијим)”, наиме, санкције УН против „имовине централне банке и државних инвестиционих фондова”, од свих примењених врста мера „онај који се најређе користи”. Ђумели такође прави разлику између санкција међународним терористима, у којима „природа захтева није толико важна колико ограничавајући аспект”, и санкција уведених у вези са „постконфликтним сценаријима”, које би требало да „укључују флексибилне захтеве и потенцијал за прилагођавање ако се ситуација промени”.
Економске санкције се могу користити за постизање домаћих и међународних циљева.
Суспензије стране помоћи се типично сматрају врстом економских санкција. Раније поменут рад Хуфбауера, Шота, Елиота и Ег је истакнут пример. Клас Мертенс открива да је „суспензија помоћи ефикаснија од усвајања економских санкција јер (1) суспензије помоћи економски користе држави која их усваја, док су санкције скупе, (2) суспензије помоћи директно утичу на буџет циљане владе, (3) тржишне силе поткопавају санкције, али не и суспензије помоћи, и (4) мање је вероватно да ће суспензије помоћи изазвати неповољне реакције у понашању. [...] Налази сугеришу да су економске санкције мање ефикасне него што се раније мислило и да велике државе донатори имају веће шансе да остваре политичке циљеве кроз економску принуду.”
Критика Санкције су критиковане из хуманитарних разлога, јер негативно утичу на економију нације, а могу проузроковати и колатералну штету обичним грађанима. Пексен имплицира да санкције могу деградирати људска права у циљаној земљи. Неки аналитичари јавних политика верују да увођење трговинских ограничења служи само да повреди обичне људе, за разлику од владиних елита,Hans Köchler (ed.), Economic Sanctions and Development. . . док су други ову праксу упоредили са ратовањем под опсадом. Савет безбедности Уједињених нација (СБУН) се генерално уздржавао од увођења свеобухватних санкција од средине 1990-их, делом због контроверзе око ефикасности и цивилних штета приписаних санкцијама против Ирака. Санкције могу имати нежељене последице.