Пазирик култура је археолошка култура скито-сибирског света током гвозденог доба (6.–3. век пре нове ере). Позната је по изузетно високом нивоу очуваности налаза направљених од крхких органских материјала, који су извађени из „ледених“ гробних хумки на Алтају. Одлучујући корпус информација о народу Пазирик добијен је током ископавања пазиричких хумки 1920-их и касније.

Пазирик култура насељавала је суседне територије данашње Русије (висоравани Улаган и Укок), Казахстана и Монголије. Коегзистирала је са бистрјанском културом у подножју Алтаја. У казахстанској историографији, слична налазишта се сматрају делом берелске фазе историје земље.

Откриће и истраживање Културу је 1865. године открио В.В. Радлов током ископавања хумки Берел и Катанда. Име је добила по споменику у Пазирикском појасу долине реке Бољшој Улаган близу села Баликтујул (Улагански округ), где је експедиција академика С. И. Руденка ископавала гробнице племенског племства Пазирика 1929. године.

Упркос амбивалентном ставу аутохтоног становништва, истраживање гробних хумки Алтајских планина настављено је чак и са распадом СССР-а. С времена на време, научници проналазе мумифицирана тела. Откриће мумије 1993. године, назване „Принцеза Укока“, изазвало је медијску помаму.

Артефакти и начин живота Главно занимање становништва било је номадско сточарство. Племић је сахрањиван у дрвеним брвнарама. Анализа длака мумија показала је да је риба била основна исхрана Пазирикског народа Укока.

Пазиричке гробнице унутар „леденог сочива“ су изузетно добро очуване, укључујући и мумифициране остатке појединаца. Кожа сахрањених појединаца носи сложене тетоваже у животињском стилу. На пример, на левом рамену младог ловца са гробља Верх-Калџин-2, „фантастични копитар, као да је пребачен преко рамена“, био је тетовиран коришћењем чађи. Јелен са кљуном лешина и роговима козорога (грифон) протеже се од рамена до зглоба дуж леве руке „принцезе Укока“. Судећи по броју слика, грифон са главом орла био је централни за Пазиричку митологију. Због климе, у неким гробним хумкама су сачуване и друге органске тканине. Руденкова експедиција је открила јединствене предмете у хумкама које су испитали, укључујући погребна колица висока три метра, бројне реалистичне фигурице животиња и птица (укључујући и оне од филца) и узорке текстила, укључујући и најстарији тепих од влакана на свету. Налази са Руденкових експедиција, од којих већина датира из 5. века пре нове ере, изложени су у Државном музеју Ермитаж.

Пазиришки племићи носили су свилене кошуље, истог кроја и за мушкарце и за жене, али кошуље нису пронађене у сахранама обичних чланова друштва. Мушкарци су носили панталоне, док су жене носиле тробојне сукње. Филцане чарапе, које су биле удобне за јахање, биле су уобичајен одевни предмет и за мушкарце и за жене. Пазиришки људи су такође носили крзнене капуте, често направљене са крзном и споља и изнутра. Ови капути су имали апликације од филца и били су украшени вредним крзном обојеним у плаво.

Порекло и однос са другим културама Пазирикска култура је вероватно производ развоја Афанасевске културе. Антрополошки састав популације Пазирикске културе открива три основне компоненте (долихокранијски кавказоид са високим и широким лицем, брахикранијални монголоид са ниским лицем и мезодолихокранијски монголоид са високим лицем). Заједно са сродним племенима Тагарске културе, нападали су их Прото-Сјуннуи.

Према подацима из 1980-их, етнички „иранско-самојдска“ Пазирикска култура настала је као резултат блиског контакта између самоједске караколске културе и бегази-дандибајевске или сличне културе. Затим је коегзистирала са раном скитском уст-кујумском групом, а затим са Кара-Коба културом. Под притиском Хуна/Сјонгнуа, који су се селили на север из Централне Азије, крајем 3. - почетком 2. века пре нове ере, неки Пазирици су били приморани да мигрирају са Алтајских планина на север кроз подручја насељена самоједским становништвом Болшереченска и Кижировца.

Палеогенетика Утврђено је да представници Пазирика из Монголије и Алтајске Републике поседују митохондријалне хаплогрупе A, A4, C, F2a, G2, HV2, HV6, J, K, T1, U5 и U5a1.

Филогеографски и филогеографски контрастни кластери Y-хромозома (N1b, Q, R1a, J2a) пронађени су у популацији Пазирикске културе. Рико (2004) и Кејзер (2009) су спровели Y-ДНК анализу остатака мушкарца са гробног места на Алтају (долина Себистеј [SEB 96K2]). На основу материјалне културе, археолози су са сигурношћу приписали ову сахрану Пазирикској култури. Сахрана је датирана у 450. годину пре нове ере. Палеогенетска истраживања су открила носиоце хаплогрупе R1a-M198 међу народом Пазирик. Каснија студија два представника Пазирик културе са гробља Ак-Алаха-1 за племените ратнике на Алтају показала је да њихови маркери припадају Y-хромозомској хаплогрупи N-P43 (SNP нису узети) и митохондријалној хаплогрупи C.

Референце

Категорија:Археолошке културе