Религијска заблуда (или религиозна обмана) дефинише се као заблуда, односно фиксно уверење које није подложно промени у светлу супротстављених доказа, а које укључује религијске теме или тематику. Религијска вера, с друге стране, дефинише се као „поуздање или поверење у особу или ствар” или „веровање које није засновано на доказима”.Russell, Bertrand. "Will Religious Faith Cure Our Troubles?". Human Society in Ethics and Politics. Поглавље 7. Део 2. Приступљено 16. 8. 2009.Упоредити: Психолози, научници и филозофи расправљали су о разлици између ова два појма, која је субјективна и културолошка.

Дефиниција Појединци који доживљавају религијске заблуде преокупирани су религијским темама које нису у оквиру очекиваних веровања за позадину појединца, укључујући културу, образовање и позната религијска искуства. Ове преокупације су нескладне са расположењем субјекта. У ову дефиницију такође спадају заблуде које се јављају код психотичне депресије; међутим, оне се морају манифестовати унутар велике депресивне епизоде и бити у складу са расположењем. Неки психолози су окарактерисали целокупну или готово целокупну религију као заблуду.

Јасан оквир за разликовање религијских заблуда од друштвено или културолошки прихватљивих религијских веровања изнео је Ендру Симс (1995), који је предложио скуп критеријума за побољшање дијагностичке поузданости. Ови критеријуми помажу клиничарима да избегну погрешну класификацију нормативних религијских искустава као заблуда, фокусирајући се на специфичне карактеристике веровања и његов шири контекст. Према Симсу, веровање се може идентификовати као религијска заблуда ако испуњава следеће критеријуме: Понашање и субјективно искуство појединца усклађени су са препознатим психопатолошким симптомима, при чему самостално пријављено искуство показује структуру и карактеристике заблуде. Постоје докази о додатним психопатолошким симптомима у другим областима живота појединца, као што су присуство других заблуда, халуцинација или поремећаја у расположењу или процесима мишљења. Начин живота, понашање и лични циљеви појединца након религијског искуства више су у складу са путањом менталног поремећаја него са трансформативним или лично обогаћујућим искуством.

Истраживачи у студији из 2000. године открили су да религијске заблуде нису повезане ни са једним специфичним скупом дијагностичких критеријума, већ су у корелацији са демографским критеријумима, првенствено годинама. У упоредној студији на узорку од 313 пацијената, откривено је да су особе са религијском заблудом биле старије, те да су биле стављене на режим лекова или започеле програм лечења у ранијој фази. У контексту клиничке презентације, утврђено је да је њихово глобално функционисање лошије у односу на другу групу пацијената без религијских заблуда. Прва група је такође имала више резултате на Скали за процену позитивних симптома (САПС), имала већи укупан скор на Краткој психијатријској скали процене (БПРС), и лечена је већим просечним бројем различитих врста неуролептика током њихове хоспитализације.

Откривено је 2007. године да религијска заблуда снажно корелира са „темпоролимбичком хиперактивношћу”. Ово је стање у којем се неправилности у лимбичком систему мозга могу манифестовати као симптоми шизофреније.

У студији из 2010. године, швајцарски психијатри су открили религијске заблуде са темама духовног прогона од стране злонамерних духовних ентитета, контроле коју над особом врше духовни ентитети, обмањујућег доживљаја греха и кривице, или заблуда величине.

Маниризми који су сматрани неконвенционалним обично су посматрани у негативном контексту. Религијске заблуде се генерално сматрају мање стресним од других врста заблуда. Једна студија је открила да припадници нових религиозних покрета имају сличну когницију заблуде, оцењену према Инвентару заблуда, као и психотична група, иако су први пријавили да осећају мању узнемиреност због својих искустава у односу на друге.

Историја Године 1983. тврдње да су религијски шамани били мотивисани заблудама и да је њихово понашање личило на понашање пацијената са шизофренијом показале су се као нетачне.

У делу Мојсије и монотеизам, Зигмунд Фројд је навео да веровање у једног бога сматра заблудом, чиме је проширио свој коментар из 1907. године да је религија показатељ опсесивне неурозе. Његова размишљања која дефинишу „заблуду” можда су се искристалисала из схватања религијских формулација обичног човека (око 1927. године) као „очигледно инфантилних, страних стварности”; отприлике исте године је такође изјавио да религија „обухвата систем илузорних жеља заједно са порицањем стварности, какве у изолованом облику не налазимо нигде другде осим у аменцији, у стању блажене халуцинаторне конфузије”. цитирано у:

Преваленција Студија из 2008. године на 295 испитаника у Литванији открила је да су најчешће религијске заблуде биле да је особа светац (код жена) и да је Бог (код мушкараца).

У студији из 2002. године спроведеној у Уједињеном Краљевству на 193 особе које су претходно биле примљене у болницу и којима је касније дијагностикована шизофренија, откривено је да 24% њих има религијске заблуде.

Америчка студија из 1999. године утврдила је да су религијске заблуде често биле присутне или изражене код особа са форензичким смештајем на психијатријско одељење.

Историјске личности

Истраживачи су расправљали о томе да ли су историјске личности можда имале религијске заблуде.

Библијске личности

Иако су многи истраживачи изнели доказе о позитивној улози коју религија игра у здрављу, други су показали да религијске праксе и искуства могу бити повезани са менталним болестима различитих врста (поремећаји расположења, поремећаји личности, психијатријски поремећаји). Године 2011, тим психијатара, бихевиоралних психолога, неуролога и неуропсихијатара са Медицинског факултета Харвард објавио је истраживање које сугерише развој нове дијагностичке категорије психијатријских поремећаја повезаних са религијским заблудама и хиперрелигиозношћу.

Упоредили су мисли и понашање најважнијих личности (наиме, Аврама и Мојсија у Хебрејској Библији и Исуса и Павла из Тарса у Хришћанској Библији) са пацијентима оболелим од менталних поремећаја повезаних са психотичним спектром користећи различите кластере поремећаја и дијагностичке критеријуме (DSM-IV), и закључили да су ове библијске личности „можда имале психотичне симптоме који су допринели инспирацији за њихова откривења”, као што су шизофренија, шизоафективни поремећај, биполарни поремећај, поремећај са суманутим идејама, заблуде величине, слушне и визуелне халуцинације, параноја, Гешвиндов синдром (нарочито Павле) и абнормална искуства повезана са епилепсијом темпоралног режња (ЕТР).

Остале историјске личности Религијско искуство комуникације од стране небеских или других божанских бића могло би се протумачити као тест вере. Пример за то је Јованка Орлеанка, La Pucelle d'Orléans (Орлеанска девица), која је окупила француске снаге крајем Стогодишњег рата.

Данијел Паул Шребер је пример наводне религијске заблуде која се јавља у развијеном стању психозе. Шребер је био успешан и веома цењен немачки судија све до средњих година, када је почео да верује да га Бог претвара у жену. Две од његове три болести (1884—1885. и 1893—1902) описане су у његовој књизи Мемоари моје нервне болести (оригинални немачки наслов Denkwürdigkeiten eines Nervenkranken), која је постала утицајна књига у историји психијатрије и психоанализе захваљујући тумачењу од стране Зигмунда Фројда.

Истраживање Медицинског факултета Харвард такође се фокусирало на друштвене моделе психопатологије, анализирајући нове религиозне покрете и харизматичне вође култова као што су Дејвид Кореш, вођа Гране Давидове, и Маршал Еплвајт, оснивач култа Капија раја. Истраживачи су закључили да „ако се сматра да Дејвид Кореш и Маршал Еплвајт имају веровања психотичног спектра, онда постаје неодржива премиса да дијагноза психозе мора ригидно да се ослања на неспособност одржавања друштвене групе. Чини се да је подскуп појединаца са психотичним симптомима способан да формира интензивне друштвене везе и заједнице упркос изузетно искривљеном погледу на стварност. Постојање социјално боље функционишућег подскупа појединаца са симптомима психотичног типа поткрепљено је истраживањима која показују да се искуства слична психотичним, укључујући и бизарна и небизарна веровања налик заблудама, често налазе у општој популацији. Ово подржава идеју да се психотични симптоми вероватно налазе на континууму.”

Слушне халуцинације и криминал Појединац може да чује комуникацију небеских или божанских бића која га терају да почини акте насиља. У савремено доба, међу особе за које се процењује да су доживеле слушне халуцинације спадају и оне које чују гласове што им дају упутства или их мотивишу да почине насилна дела. Психијатрија ова аудитивна искуства класификује као заповедне халуцинације. За појединце који почине дела попут убиства пријављено је да су чули гласове или поруке од божанстава, богова, духова или других религијских фигура.

Томас Сас критикује концепт религијске слушне халуцинације: они који чују глас Бога који им говори наводно доживљавају шизофренију, док они који разговарају са Богом, али не чују одговор, једноставно се моле.

Види још Креационизам Критика религије Комплекс бога Заблуда о Богу Јерусалимски синдром Комплекс месије Религија и шизофренија

Референце

Категорија:Заблуде Категорија:Религија и ментално здравље