мини|десно|Соња Моргенштерн клиза обавезну фигуру.|alt=Црно-бела фотографија младе жене у краткој хаљини и белим клизаљкама како изводи фигуре на леду, док је троје људи, два мушкарца и једна жена, посматрају у позадини. Обавезне фигуре () или школске фигуре ) биле су некада део уметничког клизања, по којима је овај спорт и добио име на енглеском језику (figure skating). Оне представљају „кружне обрасце које клизачи исцртавају на леду како би демонстрирали вештину равномерног постављања чистих окрета на округлим круговима”. Приближно првих 50 година уметничког клизања као спорта, све до 1947. године, обавезне фигуре чиниле су 60 процената укупног резултата на већини такмичења широм света. Ове фигуре су наставиле да доминирају спортом, иако је њихов значај постепено опадао, све док Међународни клизачки савез (ISU) није изгласао њихово укидање као дела такмичења 1990. године. Учење и тренирање обавезних фигура усађивало је дисциплину и контролу; појединци у заједници уметничког клизања сматрали су их неопходним за учење основних вештина клизача. Клизачи би сатима тренирали како би их научили и добро изводили, а такмичење и оцењивање фигура често би трајало и до осам сати током турнира.
Клизачи су исцртавали обавезне фигуре и били оцењивани према њиховој глаткоћи и прецизности. Круг је основа свих фигура. Остали елементи у обавезним фигурама укључују кривине, промену ноге, промену ивице и окрете. Клизачи су морали да исцртавају прецизне кругове док су завршавали тешке окрете и ивице. Једноставан облик „осмице” изводио се спајањем два круга; остале фигуре укључивале су тројку, контраокрет, рокер окрет, бракет окрет и петљу.
Иако мали број клизача наставља да вежба обавезне фигуре и ретки тренери их и даље подучавају, поједини клизачи и стручњаци верују да обавезне фигуре дају предност у развоју поравнања, снаге трупа, контроле тела и дисциплине. Светско друштво за фигуре (енгл. World Figure Sport Society) од 2015. године спроводи фестивале и такмичења у обавезним фигурама, уз подршку Института за клизање на леду.
Историја
Рана историја Исцртавање фигура на леду је најстарији облик уметничког клизања, посебно током његових првих 200 година постојања, када је то била рекреативна активност којом су се углавном бавили мушкарци. Комбиновано клизање, или „обрасци покрета за два клизача око заједничког центра означеног лоптом, а касније и поморанџом постављеном на лед”, имало је „дубок историјски значај” за спорт који се на крају манифестовао у плесу на леду, спортским паровима и синхроном клизању, те је доминирао спортом 50 година у Енглеској током 18. века. Дело Уметност клизања (енгл. ), једну од најранијих књига о уметничком клизању, написао је Роберт Џоунс 1772. године и у њој је описао пет напредних фигура, од којих су три биле илустроване великим плочама у боји. Џоунсов ограничени скуп фигура, који је наглашавао правилну технику, био је прихваћен и основни репертоар фигура у Енглеској у 18. веку. Единбуршки клизачки клуб, један од најстаријих клизачких клубова на свету, описао је комбиноване фигуре и оне које изводи више клизача; међусобно повезане осмице биле су најважније. Према списатељици Елин Кестнбаум, Единбуршки клизачки клуб је од будућих чланова захтевао да положе тестове стручности у ономе што је касније постало познато као обавезне фигуре. Лондонски клизачки клуб, основан 1830. године, такође је захтевао тестове стручности за чланове и био је пионир комбинованог клизања, што је допринело еволуцији школских фигура. Уметничко клизање у Француској, које је произашло из енглеског стила и било под утицајем балета, развило је фигуре које су наглашавале уметност, положај тела и грациозност извођења. Жан Гарсен, члан елитне групе клизача у Француској, написао је књигу о уметничком клизању 1813. године која је укључивала описе и илустрације преко 30 фигура, укључујући серију кружних осмица које клизачи и данас користе.
Џорџ Андерсон, пишући 1852. године, описао је фигуре уназад, укључујући летећег Меркура и детелину, као и Q фигуру, која је у својим различитим облицима постала важан део репертоара клизачких покрета до краја 1800-их. Андерсон је такође описао две комбиноване фигуре: поздрав (који је већ описао Џоунс) и сателит. До 1850-их развијене су најважније фигуре (осмице, тројке и Q фигуре), те су чиниле основу за уметничко клизање тог времена. Године 1869, Хенри Вандервел и Т. Максвел Видам из Лондонског клизачког клуба написали су дело Систем уметничког клизања (енгл. ), које је описало варијације окрета тројке (једине фигуре познате пре 1860. године), бракета (први пут изведеног на ролшуама), рокера, мохока, петље, Q фигуре и других. Мохок (који је у Канади 2020. преименован у Ц корак), окрет на две ноге на истом кругу, највероватније је настао у Северној Америци. Историчар уметничког клизања Џејмс Хајнс назвао је „грејпвајн” (енгл. ), који је вероватно измишљен у Канади, „најамеричкијом од свих фигура”. Бечки стил уметничког клизања, како га је описала књига Макса Вирта 1881. године, описао је повезивање фигура, што је на крају довело до модерних програма слободног клизања.
Године 1868, Амерички клизачки конгрес, претеча Америчког клизачког савеза, усвојио је серију покрета који су се користили током такмичења између клизача из САД и Канаде. Све до 1947. године, приближно током првих 50 година постојања уметничког клизања као спорта, обавезне фигуре су чиниле 60 процената укупног резултата на већини такмичења широм света. Остала такмичења одржана крајем 19. и почетком 20. века укључивала су специјалне фигуре, слободно клизање и обавезне фигуре, при чему је већина освојених бодова зависила од тога како су такмичари изводили исти сет обавезних потеза. Прво међународно такмичење у уметничком клизању одржано је у Бечу 1882. године; према Елин Кестнбаум, оно је успоставило преседан за будућа такмичења. Клизачи су морали да изведу 23 обавезне фигуре, као и четвороминутни програм слободног клизања и део назван „специјалне фигуре”, у којем су морали да изводе покрете или комбинације покрета који су истицали њихове напредне вештине.
мини|десно|Ралф Боргхарт и Габријела Зајферт испитују отисак фигуре петље на Првенству Источне Немачке 1964. године.|alt=Мушкарац са леве и жена са десне стране чуче на леду клизалишта, док мушкарац палцем прати траг фигуре на леду.
Обавезне фигуре биле су важан део уметничког клизања током остатка 19. века све до 1930-их и 1940-их. Прво Европско првенство 1891. године састојало се само од обавезних фигура. Године 1896, новоосновани Међународни клизачки савез (ISU) спонзорисао је прво годишње Светско првенство у уметничком клизању у Санкт Петербургу. Такмичење се састојало од обавезних фигура и слободног клизања. Клизачи су морали да изведу шест обавезних покрета како би судије могле да упореде клизаче према утврђеном стандарду. Обавезне фигуре носиле су 60 процената укупног резултата такмичара.
Специјалне фигуре нису биле укључене у Светска првенства, иако су биле укључене као засебна дисциплина у другим такмичењима, укључујући Олимпијске игре 1908. године. Рани олимпијски покрет је ценио и захтевао аматеризам, па је уметничко клизање, готово од самих почетака као организованог спорта, такође било повезано са аматеризмом. Спортисти нису могли финансијски да се издржавају, па је, како је Кестнбаумова то срочила, „постало немогуће за оне који су морали да зарађују за живот на друге начине да достигну исти ниво вештине као они који су били независно богати или су се бавили професијама које су омогућавале флексибилан распоред”. Према њеним речима, ово је имало импликације на постизање стручности у обавезним фигурама, што је захтевало дуге сате вежбања и закупљивања термина на приватним клизалиштима и у клубовима.
Године 1897, ISU је усвојио распоред од 41 школске фигуре, од којих је свака била све тежа, а који су предложили Британци. Оне су остале стандардне обавезне фигуре које су се користиле широм света у тестирању стручности и такмичењима све до 1990. године, а Амерички клизачки савез је наставио да их користи као засебну дисциплину и током 1990-их. Након Другог светског рата, више земаља је слало клизаче на међународна такмичења, па је ISU смањио број фигура на максимално шест због превише времена које је било потребно да се све оцене. Први судијски приручник за обавезне фигуре објавио је ISU 1961. године.
Укидање 1990. и модерна ренесанса 2015.
Укидање и оживљавање обавезних фигура догодило се 1990. године, када је ISU уклонио обавезне фигуре из међународних такмичења у појединачном клизању, односно почевши од 2015. године, када је одржано прво такмичење које се у потпуности фокусирало на фигуре. Судијски скандали и телевизијски преноси уметничког клизања навођени су као разлог за пад популарности фигура. САД су биле последња земља која је задржала фигуре на својим такмичењима све до 1999. године. Укидање фигура резултирало је повећањем фокуса на сегмент слободног клизања и доминацијом млађих девојака у овом спорту. Већина клизача престала је да тренира фигуре, иако су многи тренери наставили да их подучавају, а клизачи наставили да их вежбају јер су фигуре училе основним клизачким вештинама и давале предност у развоју поравнања, снаге трупа, контроле тела и дисциплине.
Оживљавање обавезних фигура почело је 2015. године. Прво Светско првенство у фигурама (преименовано у Светско првенство у фигурама и фенси клизању 2017. године) одржано је у Лејк Плесиду у Њујорку. До 2023. године одржано је девет првенстава. Оцењивање се вршило „на слепо”, након што су клизачи напустили лед, и без знања судија о томе који је такмичар завршио коју фигуру. Карен Кортланд Кели, олимпијка из 1994. и стручњак за фигуре, која је основала Светско друштво за спортске фигуре (WFSS) и организовала његова првенства, приписује се заслуга за ревитализацију фигура. До 2020. године, првенство и ревитализацију фигура подржали су многи клизачи, укључујући америчку олимпијку Деби Томас, која се такмичила на првенству 2023. године. Од свог оснивања, Светско друштво за спортске фигуре одржало је 11 првенстава, од којих су најуспешнији такмичари Шепард Кларк, са девет златних и две сребрне медаље, и Џил Албрехт са три златне и једном бронзаном. Овај догађај се сматра најсвеобухватнијим такмичењем у фигурама икада одржаним, јер представља спој историјских фигура, као и нових фигура које такмичари изводе као клизачки уметници, при чему се „фенси клизање”, финални догађај, одржава на црном леду. На њему се јасно могу видети стварни трагови, тако да „фенси” део укључује визуелну евалуацију глаткоће образаца, позиција, са акцентом на покретну скулптуралну естетику. Систем оцењивања „6.0” коришћен је на догађају како би се очувао тај аспект историје уметничког клизања.
Извођење фигура Обавезне фигуре, које се називају и школске фигуре, јесу „кружни обрасци које клизачи исцртавају на леду како би демонстрирали вештину равномерног постављања чистих окрета на округлим круговима”.Погледајте историјски документ „Специјална правила за фигуре” (енгл. ) као пример прошлих такмичарских правила и прописа за фигуре. Посебно погледајте дијаграме фигура на страницама 12–21. Обавезне фигуре се такође називају „печ” (енгл. ), што је референца на парче (енгл. ) леда додељено сваком клизачу за вежбање фигура. Историчар уметничког клизања Џејмс Хајнс преноси да су обавезне фигуре „сматране средством за развој технике неопходне за елитне клизаче”. Он наводи: „Као што су скале материјал којим музичари развијају лагану технику потребну за наступ на великим такмичењима, тако су се обавезне фигуре сматрале материјалом којим клизачи развијају лакоћу потребну за програме слободног клизања”. Обавезне фигуре су називане „спорим спортским покретом” или „јогом на леду”. Хајнс такође наводи да, иако се обавезне фигуре и слободно клизање често сматрају „потпуно различитим аспектима уметничког клизања”, историјски то нису били, и инсистира да су „спирале, спред игл, скокови и пируете првобитно били појединачне фигуре”.