мини|upright=0.8|alt=Мушкарац и жена плешу на леду; мушкарац, лево, носи црну кравату и фрак; жена носи прљаво белу хаљину са пахуљастом сукњом.|Канађани Теса Верчу и Скот Моар изводе златни валцер. Плесни обрасци (такође се називају унапред одређени плесни обрасци или елементи плесних образаца) су обавезан елемент сегмента ритам плеса у плесу на леду. Дефинисани су као „нацрт плеса на леду”. Међународна клизачка организација (ИСУ), организација која управља и надгледа уметничко клизање, објавила је дијаграме плесних образаца који садрже све што плесачи на леду треба да знају да би извели један потпун образац, или секвенцу, сваког плеса. Плесни обрасци морају да се придржавају следећих захтева: тачност, позиционирање, клизачке вештине, тајминг, стил, унисон и презентација.
ИСУ је објавио и одобрио 32 плесна обрасца које тимови могу користити: амерички валцер, аргентински танго, аустријски валцер, блуз, ча-ча, ча-ча конхеладо, холандски валцер, европски валцер, финстеп, фокстрот, златни валцер, хикори хоудаун, килијан, поноћни блуз, пасо добле, квикстеп, равенсбуршки валцер, румба, ритам блуз, рокер фокстрот, сребрна самба, звездани валцер, свинг плес, танго, танго канаста, танго фијеста, романтични танго, чајни фокстрот, тен-фокс, бечки валцер, вилоу валцер и јенки полка.
Позадина Плесни обрасци, које Међународна клизачка организација (ИСУ), организација која управља и надгледа уметничко клизање, дефинише као „нацрт плеса на леду”, су обавезан елемент сегмента ритам плеса (РД) у плесу на леду. У лето 1938. године, Национална асоцијација за клизање на леду (сада названа Британско клизање на леду) одржала је конференцију у Лондону, где се расправљало о стварању нових плесова на леду. У новембру 1938. организовали су такмичење отворено за аматерске и професионалне плесне тимове на леду, на ком су представљени новонастали плесови. Судије су гласале за своје фаворите, а победнички плес био је аргентински танго, након којег су следили пасо добле и квикстеп.
Ритам плес мора садржати унапред одређен плесни образац; ови обрасци се састоје од прописаних шаблона, корака и окрета који се клизају уз дефинисани ритам и константан темпо. Дијаграми плесних образаца, које је објавио ИСУ, садрже све што плесачи на леду треба да знају како би извели један потпуни образац, који се назива секвенца, датог плеса. Плесни образац почиње након што клизачи направе уводне кораке. Део плесног обрасца је саставни део секвенце плесног обрасца, док је елемент плесног обрасца „низ прописаних корака, окрета и покрета у ритам плесу”, који се састоји од секвенце, дела секвенце, или комбинације корака и окрета.
Постоје два типа плесних образаца: унапред одређени и опциони. Унапред одређени плесни образац је онај у ком су „локација, смер и закривљеност свих ивица на којима се клиза означени на дијаграму”, при чему се дијаграм мора пратити што је тачније могуће. Опциони плесни образац је онај у ком тим може мењати шаблон, под условом да оригиналне секвенце корака, позиције и тајминг остану исти. Свако понављање измењеног обрасца такође се мора извести на исти начин и мора започети са истог места. Плесачи на леду могу изабрати да изводе унапред одређени плесни образац, пратећи што је могуће тачније смернице, локације и закривљености свих ивица како је назначено у дијаграму, који садржи све информације потребне за извођење потпуног обрасца (или секвенце) плеса.
Плесни тимови могу укључити опционе уводне кораке пре почетка извођења плесних образаца, али се они не рачунају као део елемената плесног обрасца; први корак обрасца мора почети одмах након њих. Музика коју тимови у плесу на леду бирају за плесне обрасце, као што је случај са музиком која се користи током целог ритам плеса, може укључивати вокале, мора бити „прикладна за плес на леду као спортску дисциплину”, и мора одражавати карактер музике и/или одабраних плесних ритмова и/или тема.
Захтеви Плесни обрасци морају пратити опште захтеве наведене у наставку:
Тачност. Сви кораци, ивице, елементи/покрети и плесна држања морају бити у складу са описом плеса и правилима и прописима ИСУ-а. Плесним тимовима на леду, међутим, дата је „одређена слобода” како би могли да „демонстрирају сопствени индивидуални стил”, што се обично постиже коришћењем различитих покрета руку и/или ногу. Партнери могу изводити покрете руку и/или ногу који се разликују од прописаних, све док рука водећег партнера остане у прописаном положају држања. Позиционирање. ИСУ прописује да је „пожељна максимална искоришћеност ледене површине”. Ово захтева дубоке ивице и добар проток током целог плесног обрасца. Клизачке вештине. ИСУ наводи: „Захтевају се добре основне клизачке вештине”. Ове вештине укључују следеће: Дубоке ивице са брзином, протоком и лаким клизањем, изведене без видљивог напора. Чистоћа и сигурност у извођењу корака, ивица и транзиција. Партнери морају носити своју тежину преко ноге на којој клизају (клизне ноге). Уредан и прецизан рад ногу. Кораке на обе ноге треба избегавати осим када су прописани. Добра и уједначена техничка способност оба партнера. Колена клизних ногу партнера треба да буду флексибилна, са ритмичним подизањем и спуштањем. Тајминг. Плесни обрасци од самог почетка треба да се клизају у строгом ритму музике. Прописани број откуцаја за сваки корак/покрет мора бити усклађен са музиком, а сви кораци морају бити завршени без прекида у континуитету. Стил. Држање клизача треба да буде усправно, али не укрућено, са уздигнутим главама. ИСУ наводи: „Све акције треба да буду лаке, течне и изведене на елегантан начин”. Сва плесна држања треба да буду чврста, а прсти не би требало да буду раширени нити стиснути у песницу. Не сме да изгледа као да се партнери муче да постигну брзину, а „брзина не сме бити постигнута на рачун доброг стила”. Њихове слободне ноге треба да буду испружене, са стопалом окренутим ка споља и усмереним надоле. Унисон. Партнери треба да клизају што је могуће ближе једно другом, задржавајући константно растојање. Сви покрети (замаси ногу, савијање колена и нагиб) треба да буду добро координисани и једнаки, перформанс партнера треба да буде избалансиран, и треба да се „крећу као једно”. Водећи партнер треба да покаже способност да води, а пратећи партнер способност да прати. Презентација. ИСУ прописује да „плес треба да се клиза глатко и ритмично уз правилан приказ карактера музике” и да „партнери треба да се повезују једно са другим”. Њихова интерпретација музике и плеса треба да се демонстрира „кроз варијације у извођењу плесних покрета” које одражавају ритмичке обрасце музике. Сваки плесни образац треба да има специфичан и препознатљив тон.
Плесни обрасци
Амерички валцер Није познато ко је измислио амерички валцер, а датум његовог првог извођења такође је непознат. Клиза се у музичком ритму валцера , при темпу од 66 тротактних мера у минути (198 откуцаја у минути). Сви клизачки замаси трају шест откуцаја, а као и код свих валцера, окрети се праве на четвртом откуцају. Валцер са три откуцаја се не користи јер би се изгубила експресија валцера која је неопходна у плесу. Сваки корак америчког валцера држи се шест откуцаја (две музичке мере), што значи да сваки корак има значајну дужину. Клизачи визуелно изражавају музику типа валцера, која се састоји од „уједначености тока између тачака главног и споредног нагласка” у музици. Тачке главног нагласка обележавају се променом ногу клизача и савијањем колена на којима клизају, док се тачке споредног нагласка обележавају окретима, али се не наглашавају посебно.
Амерички валцер се клиза и ка и од средње линије клизалишта. Секвенца корака у америчком валцеру најједноставнија је од свих плесова на леду због количине ротације коју тим ствара. Ипак, један је од најтежих за правилно извођење јер, да би се ротирали глатко, партнери морају задржати рамена паралелно са центром ротације између њих уместо да „један партнер нагло заобилази другог” током исписаних тројки (окрета тројке) које изводе. Ротација такође мора бити уједначена и континуирана, уместо да се састоји од наглих трзаја са паузама између корака. Партнери морају изводити своје исписане тројке, које се у овом плесу називају „тројке типа америчког валцера”, са стопалима близу једно другом. Морају одржавати блиско држање валцера током целог плеса, синхронизујући замахе слободним ногама једно са другим и у ритму музике. Рад колена клизача додаје полетност плесу, која мора бити постепена или добро контролисана; у супротном, плес може постати превише поскакујући, а клизачи могу изгубити равнотежу и контролу. Морају задржати усправан став, користећи добро контролисан пренос тежине тела на почетку сваког дела плеса.
Види још
Амерички плесни тим Карен Ли и Џејмс Џу изводе амерички валцер уз песму „Snowman” певачице Сије.
Аргентински танго Аргентински танго изумели су Реџиналд Џ. Вилки и Дафни Б. Волис, а први пут је изведен у Лондону, Енглеска, 1934. године. Клиза се у музичком ритму танга , при темпу од 24 двотактне мере у минути (96 откуцаја у минути). Није га тешко научити, упркос бројним корацима, и углавном се састоји од неколико секвенци брзих корака.
Аргентински танго треба да се клиза снажним ивицама и са „знатним еланом”. Састоји се од снажних, течних ивица које би требало да изразе његов „истински осећај и карактер”. Покрива цео обим површине клизалишта и почиње и завршава се у истој тачки. Плес почиње у десном предњем углу клизалишта, са партнерима у отвореном држању. Укључује прогресивне и шасе (chassé) секвенце, као и укрштене кораке (cross rolls), контракорак, исписану тројку, S корак (раније назван „мохак корак”), твизл, и различите ивице. Касније у плесу, партнери морају да клизају кук уз кук током неколико корака. Укрштени кораци морају се клизати лагано и на добро закривљеним ивицама. Партнери изводе и отворена и затворена држања, као и килијан држање, врсту држања у ком су партнери окренути у истом правцу.
Види још
Француски плесачи на леду Марина Анисина и Гвендал Пезера изводе аргентински танго (2000).
Аустријски валцер Аустријски валцер су изумели аустријски плесачи на леду Сузи Хандшман и Петер Хандшман, а први пут је изведен у Бечу, Аустрија, 1979. године. Клиза се у музичком ритму валцера , при темпу од 60 четворотактних мера у минути (180 откуцаја у минути). Плес „карактерише елеганција линије комбинована са типичном лакоћом бечког валцера”. Требало би да се клиза са снажно закривљеним ивицама, савијањем колена на ком се клиза, и широким, издуженим покретима слободних ногу и руку, „док се одржава спор проток” током целог плеса.
Аустријски валцер почиње у килијан држању. Током окрета тројки, партнери су у затвореном држању, са стопалима близу једно другом. Твизли пратећег партнера требало би да се клизају испред водећег партнера и да се изводе са слободном ногом укрштеном испред клизне ноге. Не би смело бити застоја у протоку плеса, што се постиже тако што рука водећег партнера подржава окрете пратећег партнера. Кораци и покрети аустријског валцера састоје се од различитих окрета и покрета на обе ивице клизаљке, укључујући кораке тројке, твизле, укрштене кораке, тројку равенсбуршког типа, замашни корак и рокер корак. У једном тренутку, отприлике на половини плеса, један корак се завршава покретом „сличним твизлу”, и оба партнера прелазе у држање „валцера” док су им руке испружене у стилу „хеликоптера” док водећи партнер клиза уназад. Затим изводе кораке тројке типа европског валцера док су у блиском држању.
Блуз Блуз су изумели британски клизач у паровима и плесач на леду Роберт Денч и његова партнерка Лесли Тернер, а први пут је изведен 1934. године у Лондону. Постао је популаран убрзо након представљања у Европи и прошао је кроз неколико промена током година; до 1975. године постао је обавезан ритам плес на међународним такмичењима.