Шта да се ради? Болна питања нашег покрета је политички памфлет који је написао Владимир Лењин (потписан као Н. Лењин) 1901. године, а објављен је у марту 1902. Он је ово дело најавио у мају 1901. године у чланку за Искру под називом „Одакле почети?”, који је назвао „скелетним планом који ће бити детаљније разрађен у памфлету који је тренутно у припреми за штампу”. Наслов дела Шта да се ради? преузет је из истоименог романа руског револуционара Николаја Чернишевског из 1863. године.
Централни фокус памфлета је идеолошко формирање пролетаријата. Лењин тврди да радничка класа неће постати политички напредна само вођењем економских битака против послодаваца око плата, радног времена и слично. Како би радничкој класи усадио марксистичке принципе, он препоручује да кадар посвећених револуционара формира авангардну политичку партију која може подучавати раднике марксизму.
Наслеђе дела Шта да се ради? предмет је бројних дебата. Идеје изнете у памфлету у вези са саставом и организацијом успешне револуционарне партије наводно су убрзале раскол Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП) 1903. године на бољшевичку („већина”) и мењшевичку („мањина”) фракцију. Неки, укључујући Лењина, тврдили су да су читаоци памфлета погрешно представљали његов садржај како би промовисали сопствене агенде.
Главне тачке мини|Поштанска марка из 1953. године Лењин се прво суочава са економистичким трендом у руској социјалдемократији који је следио линију немачког марксисте Едуарда Бернштајна. Лењин означава Бернштајнову позицију као опортунистичку, што је (по Лењиновој процени) доказано када је француски социјалиста Александар Милеран прихватио место у кабинету у буржоаској влади своје земље. Као одговор на захтев економиста за слободом критике, Лењин тврди да ортодоксни марксисти морају имати исто право на критику. Он наглашава да у борби против буржоазије, руски револуционари треба да посвете посебну пажњу теоријским питањима, подсећајући на изјаву Фридриха Енгелса да је у борби за социјалдемократију теоријски облик борбе био једнако важан као и политички и економски.
Лењин објашњава да радници неће аутоматски развити класну свест као резултат економских сукоба са својим послодавцима или кроз акције попут спонтаних штрајкова и демонстрација. Уместо тога, професионални револуционари треба да формирају политичку партију која би заговарала марксистичке идеје и убедила раднике да се придруже покрету за промене. Он пише да политичко разумевање захтева разумевање целокупног друштва, а не само онога што се дешава на радном месту:
Осврћући се на талас штрајкова у Русији крајем 19. века, Лењин примећује да „историја свих земаља показује да је радничка класа, искључиво сопственим напорима, способна да развије само синдикалну свест”; то јест, уверење да се мора удруживати у синдикатима, подносити петиције влади за прорадничко законодавство итд. Међутим, социјалистичка теорија у Русији, као и другде у Европи, била је производ „образованих представника владајућих класа”, интелектуалаца или „револуционарно-социјалистичке интелигенције”. Лењин наводи да су и сами Маркс и Енгелс, оснивачи модерног научног социјализма, припадали овој буржоаској интелигенцији.
Наслеђе Идеје изражене у делу Шта да се ради?, посебно оне које се тичу „Концепта партије” и потребе за језгром професионалних револуционара, изазвале су контроверзе и допринеле бољшевичко-мењшевичком расколу 1903. године на Другом конгресу РСДРП. У предговору за своју збирку Дванаест година, објављену 1907. године, Лењин је рекао да су његове аргументе из Шта да се ради? мењшевици преувеличавали и искривљавали; да је памфлет био „сажетак тактике Искре и организационе политике Искре из 1901. и 1902. године. Тачно 'сажетак', ни више ни мање”; и да је то био део борбе против „тада доминантног тренда економизма”.
Хал Дрејпер је 1990. године написао да су касније „лењинолози” у Кремљу третирали Шта да се ради? као Лењинову последњу реч о револуционарном организовању, иако је то била само његова рана формулација о томе како би мала група руских социјалдемократа могла почети да гради ефикасан покрет, те колико је витално не фокусирати се искључиво на економске димензије борбе радничке класе.: „Лењин је порицао (на десетине пута) да жели партију састављену искључиво од професионалних револуционара. Лењинолози бесконачно понављају ту 'дедукцију', а не помињу да ју је Лењин доследно и одлучно одбацивао.” Дрејпер је такође приметио да су људи погрешно тумачили Лењинове ставове у памфлету о спонтаности насупрот свесној организацији:
Види још Лењинизам
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Књиге 1902. Категорија:Комунистичке књиге