alt=Слика приказује атмосферско загађење изазвано неконтролисаним индустријским емисијама|мини|Индустријско загађење је једна од последица када оператери игноришу свој утицај на заједничку животну средину.
Трагедија заједничких добара (енгл. ) представља идеју да када се неки ресурс дели и може донети корист појединцу на штету заједнице, за појединца је рационално да прекомерно користи тај ресурс, иако то колективно доводи до његовог исцрпљивања за све. Овај концепт је широко разматран и критикован у економији, екологији и другим наукама.
Овај метафорични израз је наслов есеја из 1968. године који је написао еколог Гарет Хардин. Верзије овог концепта сежу до класичне антике, а разматрао их је још Аристотел. Главна брига Хардиновог есеја била је пренасељеност планете. Да би се спречила неизбежна трагедија (како је он тврдио), било је неопходно одбацити принцип (наводно садржан у Универзалној декларацији о људским правима) према којем свака породица има право да бира број својих потомака, и заменити га „узајамном принудом, узајамно договореном”.
Неки научници тврде да прекомерна експлоатација заједничког ресурса нипошто није неизбежна, јер појединци о којима је реч могу консензусом постићи узајамно уздржавање. Други сматрају да је метафора о заједничком пашњаку неприкладна или нетачна јер њен пример — неограничен приступ заједничкој земљи — историјски није постојао, будући да је право на експлоатацију заједничког земљишта било контролисано законом. Рад Елинор Остром, која је добила Нобелову награду за економију, неки економисти виде као оповргавање Хардинових тврдњи. Хардинови ставови о пренасељености критиковани су као поједностављени и расистички.
Излагања мини|Краве на општинској земљи Селсли, Енглеска. Лојд је искористио заједничку испашу на општинској земљи као илустрацију места где може доћи до злоупотребе права.
Класично доба Концепт ресурса са неограниченим приступом који се исцрпљују, где лична употреба не изискује лични трошак, разматрао је филозоф Аристотел, који је у свом делу Политика приметио да:
Лојдов памфлет Године 1833, енглески економиста Вилијам Форстер Лојд објавио је памфлет „Two Lectures on the Checks to Population” (Два предавања о контролама становништва), који је укључивао хипотетички пример прекомерне употребе заједничког ресурса. То је била ситуација у којој сточари деле заједничку парцелу земље на којој свако од њих има право да пусти своје краве на испашу.
Он је претпоставио да, ако сточар стави више од свог дозвољеног броја говеда на заједничку земљу, може доћи до прекомерне испаше. За сваку додатну животињу, сточар би могао добити додатне користи, док би цела група делила насталу штету по заједничко добро. Ако би сви сточари донели ову индивидуално рационалну економску одлуку, заједничко добро би могло бити исцрпљено или чак уништено, на штету свих.
Лојдов памфлет је написан након што је покрет за ограђивање земљишта елиминисао систем отворених поља заједничке својине као стандардни модел експлоатације земљишта у Енглеској (иако су остали, и још увек постоје, милиони хектара „заједничке земље”: види ). Карл Далман и други су тврдили да је његов опис историјски нетачан, указујући на чињеницу да је систем опстао стотинама година без изазивања катастрофалних последица које је Лојд тврдио.
Чланак Гарета Хардина Године 1968, еколог Гарет Хардин истраживао је ову друштвену дилему у свом чланку „The Tragedy of the Commons” (Трагедија заједничких добара), објављеном у часопису Science. Есеј је добио наслов по памфлету Лојда, којег он цитира, о прекомерној испаши на заједничкој земљи.
Хардин је расправљао о проблемима који се не могу решити техничким средствима, за разлику од оних чија решења захтевају „промену само у техникама природних наука, захтевајући мало или нимало промена у људским вредностима или идејама о моралу”. Хардин се фокусирао на људски раст становништва, употребу Земљиних природних ресурса и државу благостања.
Хардин је тврдио да, ако би се појединци ослањали само на себе, а не на однос између друштва и човека, људи би третирали друге људе као ресурсе, што би довело до раста светске популације и наставка тог процеса. Родитељи који би се прекомерно размножавали оставили би мање потомака јер не би могли адекватно да обезбеде свако дете. Таква негативна повратна спрега се налази у животињском царству. Хардин је рекао да ако би деца несмотрених родитеља умрла од глади, ако би прекомерно размножавање била сопствена казна, онда не би било јавног интереса у контроли размножавања породица.
Политички закључци Хардин је окривио државу благостања за омогућавање трагедије заједничких добара; где држава обезбеђује децу и подржава прекомерно размножавање као основно људско право, Малтузијанска катастрофа је неизбежна. Због тога је у свом чланку Хардин изразио жаљење због следећег предлога Уједињених нација:
Поред тога, Хардин је такође указао на проблем појединаца који делују у рационалном сопственом интересу, тврдећи да ако би сви чланови у групи користили заједничке ресурсе за сопствену корист и без обзира према другима, сви ресурси би и даље на крају били исцрпљени. Свеукупно, Хардин је аргументовао против ослањања на савест као средства за надзор заједничких добара, сугеришући да то фаворизује себичне појединце — често познате као слепи путници — у односу на оне који су више алтруистични.
У контексту избегавања прекомерне експлоатације заједничких ресурса, Хардин је закључио понављајући максиму Хегела (коју је цитирао Енгелс): „слобода је спознаја нужности”. Он је сугерисао да „слобода” довршава трагедију заједничких добара. Препознајући ресурсе као заједничка добра на првом месту, и препознајући да као такви захтевају управљање, Хардин је веровао да људи „могу сачувати и неговати друге и драгоценије слободе”.
Заједничка добра као савремени концепт ресурса Хардинов чланак означио је маинстреам прихватање термина „заједничка добра” (енгл. commons) који се користи за означавање заједничког ресурса. Као што су изјавили Франк ван Ларховен и Елинор Остром: „Пре објављивања Хардиновог чланка о трагедији заједничких добара (1968), наслови који садрже речи 'заједничка добра', 'заједнички ресурси' или 'заједничка својина' били су веома ретки у академској литератури.” Они даље кажу: „Године 2002. Барет и Мабри су спровели велику анкету међу биолозима како би утврдили које публикације у двадесетом веку су постале класичне књиге или референтне публикације у биологији. Они извештавају да је Хардинов чланак из 1968. године имао највећи утицај на каријеру биолога и да је најчешће цитиран”. Међутим, Остромови истичу да је Хардинова анализа била заснована на кључним заблудама о природи система заједничке својине.
Архетип система мини|Дијаграм узрочне петље „трагедије заједничких добара”
У теорији система, проблем заједничких добара је један од десет најчешћих архетипова система. Архетип трагедије заједничких добара може се илустровати помоћу дијаграма узрочне петље.
Примена Метафорично значење
Као и Лојд и Томас Малтус пре њега, Хардин је био првенствено заинтересован за проблем људског раста становништва. Али у свом есеју, он се такође фокусирао на употребу већих (иако коначних) ресурса као што су Земљина атмосфера и океани, као и указивање на „негативна заједничка добра” загађења (тј. уместо бављења намерном приватизацијом позитивног ресурса, „негативно заједничко добро” бави се намерном комунализацијом негативног трошка, загађења).
Као метафору, трагедију заједничких добара не треба схватити превише буквално. „Трагедија” није у конвенционалном или позоришном смислу те речи, нити представља осуду процеса који до ње доводе. Слично томе, Хардинова употреба израза „заједничка добра” често је била погрешно схваћена, што га је касније навело да примети да је требало да свој рад назове „Трагедија нерегулисаних заједничких добара”.
Метафора илуструје аргумент да слободан приступ и неограничена потражња за коначним ресурсом на крају смањује тај ресурс кроз прекомерну експлоатацију, привремено или трајно. То се дешава зато што користи од експлоатације припадају појединцима или групама, од којих је сваки мотивисан да максимизује употребу ресурса до тачке у којој постају зависни од њега, док трошкове експлоатације сносе сви они којима је ресурс доступан (што може бити шира класа појединаца од оних који га експлоатишу). Ово, заузврат, доводи до повећања потражње за ресурсом, што узрокује да се проблем гомила док ресурс не пропадне (чак и ако задржи капацитет да се опорави). Брзина којом се исцрпљивање ресурса остварује зависи првенствено од три фактора: броја корисника који желе да конзумирају дотично добро, потрошачке природе њихових употреба и релативне робусности заједничког добра.
Исти концепт се понекад назива „трагедија рибара”, јер лов превише рибе пре или током мрешћења може довести до пада рибљег фонда.
Савремена заједничка добра мини|Последице прекомерне испаше Трагедија заједничких добара може се разматрати у вези са еколошким питањима као што је одрживост. Дилема заједничких добара стоји као модел за велики избор проблема са ресурсима у данашњем друштву, као што су вода, шуме, риба и извори необновљиве енергије попут нафте, гаса и угља.
Хардинов модел претпоставља да трагедија заједничких добара може настати ако појединци дају приоритет сопственим интересима.
Још једна студија случаја укључује даброве у Канади, историјски кључне за староседеоце који су се, као чувари, организовали да их лове за храну и трговину. Трапери који нису староседеоци, мотивисани ценама крзна, допринели су деградацији ресурса, преотевши контролу од аутохтоног становништва. Закони о очувању донесени 1930-их година као одговор на опадање популације даброва довели су до протеривања трапера, правног признавања староседелаца и спровођења обичајних закона. Ова интервенција резултирала је продуктивним уловима до 1950-их.
Ситуације које илуструју „трагедију заједничких добара” укључују прекомерни риболов и уништавање Великих спрудова Њуфаундленда, уништавање тока лососа на рекама које су преграђене бранама (најизраженије у модерно доба на реци Колумбија на северозападу Сједињених Држава и историјски у рекама северног Атлантика) и пустошење рибарства јесетре (у модерној Русији, али историјски и у Сједињеним Државама). Што се тиче снабдевања водом, још један пример је ограничена количина воде доступна у сушним регионима (нпр. подручје Аралског језера и систем снабдевања водом Лос Анђелеса (нарочито код језера Моно и Овенс) и у басену Конија у Турскојbbc.com 25. 6. 2026: Droughts are transforming the Turkish landscape with massive sinkholes).
У економији, екстерналија је трошак или корист која утиче на страну која није изабрала да сноси тај трошак или корист. Негативне екстерналије су добро позната карактеристика „трагедије заједничких добара”. На пример, вожња аутомобила има много негативних екстерналија; оне укључују загађење, емисије угљеника и саобраћајне несреће. Сваки пут када Особа А уђе у аутомобил, постаје вероватније да ће Особа З патити у свакој од тих области. Економисти често апелују на владу да усвоји политике које „интернализују” екстерналију.Jaeger, William. Environmental Economics for Tree Huggers and Other Skeptics, p. 80 (Island Press 2012): "Economists often say that externalities need to be 'internalized,' meaning that some action needs to be taken to correct this kind of market failure."
Трагедија заједничких добара се такође може односити на идеју отворених података. Анонимизовани подаци су кључни за корисна друштвена истраживања и стога представљају јавни ресурс — боље речено, заједничко добро — које је подложно исцрпљивању. Неки сматрају да би закон требало да обезбеди сигурно уточиште за ширење истраживачких података, јер се може тврдити да тренутне политике заштите података преоптерећују вредна истраживања без ублажавања реалних ризика.