Спортски парови су дисциплина уметничког клизања коју је Међународна клизачка унија (ISU) дефинисала као „клизање две особе у једногласју које изводе своје покрете у таквој хармонији једно с другим да одају утисак правог клизања у пару у поређењу са независним појединачним клизањем”. ИСУ такође наводи да се тим у спортским паровима састоји од „једне жене и једног мушкарца”. Клизање у паровима, заједно са мушким и женским појединачним клизањем, олимпијска је дисциплина од када је уметничко клизање, најстарији зимски олимпијски спорт, уведено на Летњим олимпијским играма 1908. у Лондону. На Светском првенству у уметничком клизању дисциплина спортских парова уведена је 1908. године.

Као и код других дисциплина, такмичења спортских парова састоје се од два сегмента, кратког програма и слободног програма. Постоји седам обавезних елемената у кратком програму, који траје два минута и 40 секунди и за јуниорске и за сениорске парове. Слободно клизање за парове „састоји се од добро избалансираног програма састављеног и отклизаног уз музику по сопственом избору пара за одређени временски период”. Такође би требало да садржи „посебно типичне покрете клизања у пару” као што су пируете у пару, подизања, партнерски скокови, спирале и други повезујући покрети. Његово трајање, као и код других дисциплина, износи четири минута за сениорске тимове и три и по минута за јуниорске тимове. Обавезни елементи клизања у паровима укључују подизања, твист подизања, бачене скокове, соло скокове, комбинације пируета, спирале смрти, серије корака и кореографске серије. Елементи које изводе спортски парови морају бити „повезани спајајућим корацима другачије природе” и другим упоредивим покретима са разним хватовима и позицијама. Клизачи у паровима морају да изводе искључиво прописане елементе; уколико то не учине, додатни или непрописани елементи неће бити урачунати у њихов резултат. Прекршаји у клизању парова обухватају падове, прекорачење времена, неадекватну музику и одећу.

Клизање у паровима је најопаснија дисциплина у уметничком клизању; упоређивано је са играњем у Националној фудбалској лиги (NFL). Клизачи у паровима имају више повреда него клизачи у другим дисциплинама, при чему жене у паровима имају више повреда него њихови мушки партнери.

Историја Почеци десно|мини|150п|Немачки спортски пар Меџ Сајерс и Едгар Сајерс на Олимпијским играма 1908. десно|мини|150п|Људмила Белоусова и Олег Протопопов („Протопопови”), 1968. године десно|мини|150п|Ирина Роднина и Алексеј Уланов, 1972. године

Међународна клизачка унија (ISU) дефинише клизање у паровима као „клизање две особе у једногласју које изводе своје покрете у таквој хармонији једно с другим да одају утисак правог клизања у пару у поређењу са независним појединачним клизањем”. ИСУ такође наводи да се пар састоји од „једне жене и једног мушкарца” и да „треба обратити пажњу на избор одговарајућег партнера”.

Корени клизања у паровима, као и плеса на леду, леже у „комбинованом клизању” које су у 19. веку развили клизачки клубови и организације, као и рекреативно друштвено клизање међу паровима и пријатељима, који су заједно клизали валцере, маршеве и друге друштвене плесове. Према речима списатељице Елин Кестнбаум, растућа популарност клизања током 19. века довела је до развоја техника уметничког клизања, посебно „различитих облика клизања руку под руку који ће постати основа клизања у паровима”. Кестнбаум сматра да не постоји технички разлог зашто покрете клизања у паровима не би могли да изводе партнери истог пола, јер покрети наглашавају симетрију и сличност два тела која их праве. Кестнбаум такође наводи да су мушкарци развили првобитне концепте комбинованог клизања јер су најнапредније клизање изводили одрасли мушкарци. Када су жене постале више укључене у спорт, било им је дозвољено да се такмиче у такмичењима „сличних парова” у САД.

Историчар уметничког клизања Џејмс Р. Хајнс извештава да су фактори, попут клизања руку под руку и „луде фасцинације плесом на леду” средином 1890-их, допринели развоју клизања у паровима. Меџ Сајерс, прва уметничка клизачица која се такмичила и победила на међународном нивоу, наводи да је од почетка увођења клизања у паровима на међународна такмичења оно било популаран спорт за публику, и да „ако је пар добро усклађен и вешти извођачи, то је несумњиво најатрактивније за гледање”. Када су жене почеле да се такмиче у уметничком клизању почетком 1900-их, брачни парови су заједно развијали рутине и пружили партнеркама прилику да покажу равноправност са својим мушким партнерима изводећи исте покрете. Сајерс наводи да су бечки клизачи били заслужни за популарност клизања у паровима почетком 20. века и приписала је Аустријанцима заслуге за додавање плесних покрета у спортске парове.

У почетку, клизање у паровима се састојало од извођења основних фигура и паралелних покрета слободног клизања, као што су дуге, лепршаве спирале које се изводе уназад или унапред, и које су биле повезане плесним корацима док су се парови држали за једну или две руке. Скокови и пируете нису били обавезни, и изводили су их само искусни клизачи у паровима. Немачки клизач у паровима Хајнрих Бургер, у свом чланку у књизи Ирвинга Брокауа Уметност клизања (1915), наводи да су он и његова партнерка, Ана Хиблер, убацивали фигуре које су клизали појединачни клизачи у „наших неколико плесова према музици” све док фигуре нису постале компликованије и развиле се у другачији изглед; како то Бургер каже, „основни карактер фигуре је, међутим, остао исти”. Такође 1890-их, комбиновано клизање и клизање руку под руку померило је клизање даље од „статичких ограничења основних фигура ка континуираном кретању по клизалишту”. Хајнс инсистира да је популарност клизачких валцера, који су зависили од брзине и протока парова преко леда у плесним позицијама, а не само од држања за руке са партнером, „задала смртни ударац клизању руку под руку”.

Ране године Клизање у паровима, заједно са мушким и женским појединачним клизањем, олимпијска је дисциплина од када је уметничко клизање, најстарији зимски олимпијски спорт, уведено на Летњим олимпијским играма 1908. у Лондону. Светско првенство у уметничком клизању увело је спортске парове, заједно са женским појединачним клизањем, такође 1908. године. Хиблер и Бургер су били први освајачи златне олимпијске медаље у спортским паровима 1908; такође су освојили Светско првенство 1908. и 1910. године. Године 1936, Макси Хербер и Ернст Бајер освојили су златну медаљу на Олимпијским играма и наставили су да освајају Светска првенства од 1936. до 1939. године. Прва национална такмичења у клизању у паровима у Канади одржана су 1905, а први пут су спортски парови укључени у Првенство САД 1914. године, али постоји само неколико описа клизања у паровима у Северној Америци пре Првог светског рата.

Паралелно клизање, које се још назива и клизање у сенци, у којем су партнери изводили исте покрете и кораке у једногласју, било је наглашено почетком 1920-их. Клизање у паровима постало је атлетскије 1930-их; партнери су изводили „избалансиран спој клизања у сенци у комбинацији са све спектакуларнијим потезима парова, укључујући пируете, спирале смрти и подизања”. Хајнс приписује заслуге немачким клизачима Макси Хербер и Ернсту Бајеру и француском тиму Андре Бруне и Пјеру Брунеу за развој атлетских елемената и програма који су укључивали пируете у пару, паралелне пируете, подизања, бачене скокове, паралелне скокове и паралелне серије корака. До 1930-их, клизање у паровима је напредовало; Хајнс наводи: „Још увек се није посматрало равноправно са појединачним клизањем, барем са техничког становишта, али је прерасло у веома цењену дисциплину”. Хајнс такође извештава да су се многи појединачни клизачи током тог доба такође такмичили у паровима.

Совјетска и руска доминација у спортским паровима почела је 1950-их и наставила се током остатка 20. века. Само пет несовјетских или неруских тимова освојило је Светска првенства након 1965. па до 2010. године. Совјетски парови освајали су златне медаље на седам узастопних Олимпијских игара, од 1964. у Инзбруку до 1988. у Калгарију. Кестнбаум приписује Совјетима заслуге за наглашавање балета, позоришта и народног плеса у свим дисциплинама уметничког клизања, истичући утицај совјетског спортског пара и брачног пара Људмиле Белоусове и Олега Протопопова. Протопопови, како су их звали, освојили су златне медаље на Олимпијским играма 1964. и 1968., као и на Светском првенству 1968., и тиме су „за неколико степени подигли ниво превођења класичног плеса на лед”. Хајнс извештава да су Протопопови представљали нови стил клизања у паровима развијен током 1960-их. Он наводи: „Лепршавији стил који су представили Руси замењивао је старији, више неповезан стил”. Протопопови су, попут појединачних клизача Соње Хени 1930-их и Дика Батона 1940-их, уз освајање вишеструких олимпијских медаља, „драматично променили правац уметничког клизања”, и означили почетак совјетске доминације у клизању парова до краја 20. века. Ирина Роднина, са својим партнером Алексејем Улановим, а касније и Александром Зајцевим, такође из Совјетског Савеза, доминирала је клизањем у паровима током 1970-их и „предводила тренд женских клизачица у паровима као спортисткиња које преузимају ризик”. Са Улановим, Роднина је освајала светске и европске титуле четири године заредом, као и олимпијско злато 1972. године. Роднина и њен други партнер, Зајцев, освојили су Европско првенство 1973. и „никада нису били озбиљно угрожени” између 1974. и 1978. године, освајајући златне медаље на Олимпијским играма 1976. и на свим светским и европским првенствима током тог периода. Такође су освојили златне медаље на Европском првенству 1980. и на Олимпијским играма исте године. Хајнс наводи за Роднину и њене партнере да су „трансформисали клизање у паровима кроз проширен и инспиративан атлетицизам”.

Касније године Клизање у паровима, које никада није укључивало обавезну фазу као остале дисциплине уметничког клизања, није захтевало кратки програм све до раних 1960-их, када је ИСУ „увео кратки програм обавезних покрета” као први део такмичења парова. Промена је настала због „неколико контроверзних одлука из 1950-их и све веће техничке сложености дисциплине”. Године 1964, на Европском првенству у Греноблу (Француска), и Светском првенству 1964. у Дортмунду (Западна Немачка), као и током Олимпијских игара 1968., додат је технички програм у трајању од два и по минута, касније назван кратки програм, који је чинио једну трећину резултата тима. Распоред специфичних покрета, такође за разлику од обавезних фигура за појединачне клизаче и обавезног плеса за плесаче на леду, био је препуштен сваком пару. Кратки програми уведени у такмичењима појединачних клизача (мушкараца и жена) 1973. године моделовани су према кратком програму парова, а структура такмичења у појединачним и такмичењима парова идентична је од елиминације обавезних фигура 1990. године.

Скандал са суђењем на Зимским олимпијским играма 2002. у Солт Лејк Ситију (Јута) „увео је свеобухватне реформе у систем бодовања” на такмичењима у уметничком клизању. Скандал, који се центрирао око канадског пара Џејми Сале и Давид Пелетје и руског пара Јелена Бережнаја и Антон Сихарулидзе, довео је до краја система бодовања 6.0 и примене Судијског система ИСУ, почев од 2004. године.