мини|upright=1.3|Елевација на свечаној тридентској миси у Простјејову у Чешкој. мини|upright=1.3|Ite missa est пева ђакон на свечаној миси у Цркви Пресветог Тројства Ходочасника у Риму. мини|upright=1.3|Евангеличко-лутерански свештеници служе велику мису у Цркви Свете Тројице у Упсали на празник апостола Филипа и Јакова Млађег.
Свечана миса () јесте пуни церемонијални облик мисе, претежно повезан са тридентском мисом, где је служи свештеник са ђаконом и ипођаконом, при чему се захтева да већина делова мисе буде певана, а може укључивати и употребу тамјана. Такође се назива велика миса или свечана велика миса.
Ови термини је разликују од тихе мисе и певане мисе (). Делове додељене ђакону и ипођакону често изводе свештеници у одеждама предвиђеним за те улоге. Свечана миса коју служи бискуп има своје посебне церемоније и назива се свечана понтификална миса. Унутар римског обреда, историја свечане мисе прати се до 7. века у Грегоријанском сакраментару и Првом римском редоследу (), након чега је уследило неколико векова прилагођавања ових понтификалних литургија. Временом је пролиферација више жупних цркава унутар истих градова довела до даљег прилагођавања ових литургија како би просечан свештеник могао да их служи. До 13. века, мисе са церемонијалом који је ближе пратио понтификалне литургије биле су означене као „свечане” или „велике мисе” за разлику од једноставнијих „тихих миса”. У Католичкој цркви, од проглашења Римског мисала из 1969. године, већи део церемонијала свечане мисе пао је у застарелост и не користи се.
У лутеранству и деловима англиканства, велика миса се служи на начин сличан тридентском обреду.
Дефиниција Свечана или велика миса је пуни облик мисе, а елементи скраћених облика могу се објаснити само у њеном светлу: Ова велика миса је норма; само у потпуном обреду са ђаконом и ипођаконом могу се разумети церемоније. Стога, рубрике Ординаријума мисе увек претпостављају да је миса велика. Тиха миса, коју служи само свештеник са једним министрантом, јесте скраћени и поједностављени облик исте ствари. Њен ритуал се може објаснити само упућивањем на велику мису. На пример, славитељ прелази на северну страну олтара да би читао Јеванђеље, јер је то страна на коју ђакон иде у процесији на великој миси; увек се окреће удесно, јер на великој миси не би требало да окрене леђа ђакону и тако даље.
Стога се у 21. веку термин „свечана миса” све више користи и уместо аналогне прославе у поствитиканском облику римског обреда мисе, у ком случају је дефинисана као „велика миса у којој свештенику асистирају два ђакона”. Функције које обављају два ђакона наведене су у Општој уредби Римског мисала и издању Церемонијала бискупа из 1989. године.
У Сиромалабарској цркви, ова божанствена литургија (Света курбана) има три облика: поједностављени облик, стандардни облик за недељну употребу и свечани велики облик, познат као раза, који се користи само на светковинама. Реформа разе покренута у новембру 1931. како би се вратила у неизмењени и оригинални облик издата је 1985. године, након чега је 1989. уследила реформа друга два облика спроведена по истим принципима.
Термини „свечана миса”, „свечана велика миса” и „велика миса” такође се често користе унутар англокатолицизма, где се церемонијал, а понекад и текст, темеље на онима из Сарумског обреда или касније тридентске мисе. Лутерани (углавном у Европи) понекад користе термин „велика миса” да опишу свечанији облик своје божанствене службе, која се генерално слави на начин сличан оном код римокатолика. Примери сличности укључују одежде, појање и тамјан. Лутеранске конгрегације у Северној Америци обично мање-више славе велику мису,Lutheran Service Book, Divine Service Setting I, III али ретко користе термин „миса”.Mass in the Christian Cyclopedia.
Историја: од понтификалне мисе до свечане мисе Прилагођавање римске папске литургије у франачким манастирима у првом миленијуму
Примитивни и оригинални облик служења мисе је онај у којем бискуп, окружен својим свештенством, приноси жртву у присуству конгрегације. Директни потомак бискупске колективне службе јесте понтификална служба, посебно у свом најсложенијем облику, папској миси. Према Јунгману, свечана велика миса је „касно поједностављење понтификалне службе”. Обилни докази се могу наћи у распореду за мису како је наведено у делу Breviarium ecclesiastici ordinis из 8. века, прилагођеном околностима једног франачко-шкотског манастира: у њему је готово сав ритуални сјај пребачен на монашког свештеника (sacerdos): ђакони, ипођакони, клирици, седам свећа, целив мира (Pax vobis) и двоструки ритуал прања руку (lavabo). Иако се ови франачки извори првенствено односе на улогу бискупа у литургији, убрзо су те улоге додељене и свештеницима.
Мисионарско служење велике мисе од стране Реда проповедника
Обриси данашњег облика свечане мисе постали су јасни након 10. или 11. века. Лимошки синод 1031. године наложио је опатима и другим свештеницима да немају више од три ђакона на празнике, док је бискупима било дозвољено да имају пет или седам.
Године 1065, бискуп Жан од Авранша пружио је сведочанство о распореду велике мисе у њеном модерном облику са само једним ђаконом и једним ипођаконом:
Конвентуална миса у Опатији Клини у исто време такође приказује исти тип мисе са ђаконом и ипођаконом.
Генерално, обред велике мисе се није много променио од 11. века, ако изузмемо специфичне обичаје одређених региона и појединих манастира.
Велику мису су из манастира на мисионарске територије извезли припадници Реда проповедника, као што је приказано у конвентуалном мисалу (Missale conventuale) Ибера де Романа објављеном 1256. године, док је кармелићански ред објавио сопствени слични обред седам година касније. Баш као што су доминиканци поједноставили грегоријански корал за своје мисионарске самостане, такође су извезли велику мису у нешто поједностављеном ритуалу. Пажљив опис свештеничке велике мисе који је представљен у доминиканском Ординаријуму из 1256. године открива у свим битним елементима данашњи распоред. Свечани програм облачења је изостављен, две до четири свеће се сматрају довољним, а оне стоје на олтару. Свештеник више не користи фразу Pax vobis, већ само Dominus vobiscum, изговара орацију, као и Глорију и Кредо, за олтаром, и пере руке тек након кађења. Свечани благослов, као и асистирајући свештеник (presbyter assistens), замена за стари збор свештеника, још увек су били у првом плану у 12. веку.
Ређа употреба велике мисе
Покрет ка проређивању служења свечане мисе био је спор процес током средњег века, који се погоршао након ренесансе јер се задржала само за велике празнике. Док су капуцини своју конвентуалну мису претворили у тиху мису, језуити су били први који су искључили свечану велику мису из своје редовне праксе у свом другом уставу, након папске буле из 1550. године, Exposcit debitum, „из дужности”. Дружба Исусова не само да није имала хорски официјум, већ ни велику мису, пошто су за њу савремени аранжмани обично претпостављали присуство заједнице која би се бринула о певању; пасторална активност у јеку контрареформације виђена је као разлог за ово напуштање:
С друге стране, други покрети, попут француске школе духовности, промовисали су велику мису у њеном парохијском облику, као начин да се верници уведу у мистичнију веру. Такав је био Жан-Жак Олије, који је 1657. године објавио објашњење обреда велике мисе за парохијску употребу. У овом класичном периоду, свечана миса се развила као жанр музичких композиција за велику мису, које су биле свечано оркестриране и екстензивно изводиле латински текст, насупрот скромнијој краткој миси (). Њена сложеност је, међутим, такође допринела томе да постане реткост.
До средине 20. века, певана миса је у већини бискупија постала доминантан свечани облик мисе на парохијским недељним службама, док је тиха миса преузела остатак недеље. Велика миса је почела да означава највишу службу (summum officium) било које одређене заједнице, достижући врхунац у свечаној миси са ђаконом и ипођаконом и уводном процесијом свештенства, што у неким парохијама није нужно било ни једном недељно. Међу различитим дневним службама, велика миса је постала истакнута недељна највиша служба, означавајући врхунац јутарње службе и способна за многе различите степене, само ретко достижући врхунац у свечаној миси са ђаконом и ипођаконом.
Литургијски покрет: између антикварства и активног учешћа
Од 19. века надаље, у контексту Литургијског покрета, постојале су различите струје, при чему су неке нагињале ка антикварству, док су друге фаворизовале активно учешће унутар дијалошке мисе.
Папа Пије XII није сматрао да је дијалошка миса апсолутна замена за велику мису. У својој епохалној енциклици Mediator Dei, Пије XII објашњава да велике мисе поседују своје „посебно достојанство због импресивног карактера њиховог ритуала и величанствености њихових церемонија”. Пије XII је подстицао дијалошку мису и спољашње учешће лаика, али је и даље задржао част велике мисе:
Годину дана касније, 1948, језуитски свештеник Јозеф Андреас Јунгман објавио је најдетаљнију студију о свечаној миси, Missarum Sollemnia, приказујући њену древност, али и реткост у парохијској структури, убедљиво доказујући да је певана миса била „непрекидни наставак презбитерске мисе из хришћанске антике”.
Други ватикански сабор и велика миса Други ватикански сабор, позивајући на реформу литургије, инсистирао је на свечаности светих обреда:
Од њене ревизије 1970. године, Римски мисал више не категоризује мису као велику или тиху (на латинском, solemnis или lecta), већ мису разликујеОпшта уредба Римског мисала, поглавље IV: Различити облици служења мисе само као ону која се служи са конгрегацијомОпшта уредба Римског мисала, 115–198 (са поделом на то да ли се служи са или без ђакона)Општа уредба Римског мисала, 120–186 или уз учешће само једног министранта,Општа уредба Римског мисала, 252–272 као и да ли се служи са или без свештеника конселебраната.Општа уредба Римског мисала, 199–251 Препоручује певање на свим мисама, наводећи, на пример: „Иако није увек неопходно (нпр. на мисама радним данима) певати све текстове који су сами по себи предвиђени за певање, треба водити рачуна да певање служитеља и народа не изостане на слављима која се одвијају недељом и на заповедане празнике”;Општа уредба Римског мисала, 40 и: „Веома је прикладно да свештеник пева оне делове евхаристијске молитве за које је обезбеђена музичка нотација.”Општа уредба Римског мисала, 147 Термин „велика миса” понекад се такође среће, како у англиканским, тако и у одређеним римокатоличким круговима, за описивање било које мисе која се служи са већом свечаношћу. Док су неки тврдили да је поједностављивање свечане велике мисе уклонило баријере између протестантских и католичких литургија, други су тврдили да је то довело до уништења традиција које су биле заједничке латинским хришћанима и православцима.
Међутим, свечана велика миса наставља да се служи широм света, у парохијама, као и током католичких окупљања младих, као што је био Светски дан младих у Панами у јануару 2019. године. Упркос томе, у католичким заједницама које настављају да служе мису према мисалима пре Другог ватиканског сабора, чини се да тиха миса понекад привлачи више верника него велика миса. Од два најновија документа motu proprio у вези са служењем мисе пре Другог ватиканског сабора, ни Summorum Pontificum ни Traditionis custodes не спомињу велику мису.
Одежде