Концерт Европе је био општи споразум између великих сила Европе у 19. веку о одржавању европског баланса снага, политичких граница и сфера утицаја. Иако никада није представљао савршено јединство и био је подложан споровима и борби за позицију и утицај, Концерт је био дужи период релативног мира и стабилности у Европи након Француских револуционарних ратова и Наполеонових ратова који су разарали континент од 1790-их година. Постоји значајан спор међу научницима о тачној природи и трајању Концерта. Неки научници тврде да се распао готово чим је и почео, 1820-их година, када су се велике силе разишле у мишљењима око решавања либералних побуна у Италији, док други тврде да је трајао све до избијања Првог светског рата, а неки наводе периоде између та два. За оне који заступају тезу о дужем трајању, постоји општа сагласност да је период након Револуција 1848. и Кримског рата (1853—1856) представљао другачију фазу са другачијом динамиком од ранијег периода.
Почецима Концертног система, познатог као Конгресни систем или Бечки систем по Бечком конгресу (1814—1815), доминирало је пет великих сила Европе: Аустрија, Француска, Пруска, Русија и Уједињено Краљевство. Иако је првобитно замишљено да се редовно одржавају конгреси међу великим силама ради решавања потенцијалних спорова, у пракси су се конгреси одржавали ad hoc и генерално су били успешни у спречавању или локализовању сукоба. Конзервативнији чланови Концерта Европе, чланови Свете алијансе (Русија, Аустрија и Пруска), користили су систем да се супротставе револуционарним и либералним покретима и ослабе снаге национализма. Формални Конгресни систем распао се 1820-их година, али се мир између великих сила наставио и повремени састанци налик на конгресе су наставили да се одржавају у временима кризе.
Концерт се суочио са великим изазовом током Револуција 1848., које су тежиле националној независности, националном јединству и либералним и демократским реформама. Револуције 1848. су на крају заустављене без великих територијалних промена. Међутим, доба национализма је на крају довело прву фазу Концерта до краја, јер систем није био у стању да спречи ратове који су довели до уједињења Италије (од стране Краљевине Сардиније) 1861. и уједињења Немачке (од стране Пруске) 1871. године, што је прекројило мапе Европе. Након уједињења Немачке, немачки канцелар Ото фон Бизмарк покушао је да оживи Концерт Европе како би заштитио добитке Немачке и осигурао њену водећу улогу у европским пословима. Ревитализовани Концерт укључивао је Аустроугарску, Француску, Италију, Русију и Британију, са Немачком као покретачком континенталном силом. Друга фаза је надгледала даљи период релативног мира и стабилности од 1870-их до 1914. године, и олакшала раст европске колонијалне и империјалне контроле током Освајања Африке и Азије без ратова између великих сила.
Концерт Европе се дефинитивно завршио избијањем Првог светског рата 1914. године, када се Концерт показао коначно неспособним да се избори са колапсом моћи Османског царства на Балкану, очвршћавањем система савеза у два чврста табора (Тројни савез и Тројна антанта) и осећајем међу многим цивилним и војним лидерима на обе стране да је рат био неизбежан, па чак и пожељан.
Преглед мини|Портрет принца Метерниха, аутор Томас Лоренс. Принц Метерних, аустријски канцелар и министар спољних послова, као и утицајни лидер у Концерту Европе. Концерт Европе описује геополитички поредак у Европи од 1814. до 1914. године, током којег су велике силе настојале да делују усаглашено како би избегле ратове и револуције и генерално одржале територијални и политички статус кво. Посебно у раним годинама Концерта, он се одржавао кроз Конгресни систем – понекад називан и Бечки систем – који је представљао низ конгреса међу великим силама ради решавања спорова или реаговања на нова питања.
Концерт Европе се обично посматра у две различите фазе: прва од 1814. до раних 1860-их, а друга од 1880-их до 1914. године. Прва фаза, посебно пре Револуција 1848., понекад је позната као Метернихово доба, због утицаја конзервативизма аустријског канцелара и доминације Аустрије унутар Немачке конфедерације, или као Европска рестаурација, због реакционарних напора Бечког конгреса да врати Европу у стање пре Француске револуције. Коначни неуспех Концерта Европе, који је кулминирао Првим светским ратом, био је подстакнут различитим факторима укључујући супарничке савезе и успон национализма. Приступ решавању међународних послова фокусиран на конгресе наставио је да буде утицајан у каснијем Друштву народа, Уједињеним нацијама, Групи 7 и другим мултилатералним самитима и организацијама.
Концерт Европе настао је из коалиција које су се бориле против револуционарне и Наполеонове Француске. Велике силе Аустрија, Пруска, Русија и Уједињено Краљевство, удружиле су се са низом мањих сила да би по последњи пут поразиле Наполеона током Сто дана. Након ове победе, ове четири велике силе су формализовале своје партнерство кроз Четворни савез. Временом је Француска под Рестаурацијом Бурбона установљена као пети члан Концерта, након што је Ахенски конгрес окончао окупацију Француске и успоставио Петорни савез. Османско царство је касније примљено у Концерт Европе 1856. године када је Париски мир, након Кримског рата, признао и гарантовао османску територију.
Порекло Идеју о европској федерацији већ су покретале личности попут Имануела Канта, Готфрида Лајбница и лорда Гренвила. Концерт Европе ослањао се на њихове идеје и појам баланса снага у међународним односима, тако да амбиције сваке велике силе буду обуздане од стране других:
Концерт Европе, како су га тада почели називати, имао је... стварност у међународном праву, која је произашла из завршног акта Бечког конгреса, који је прописивао да се границе успостављене 1815. не могу мењати без пристанка његових осам потписница.
Концерт Европе био је у великој мери одговор на Француску револуцију. Од избијања Француских револуционарних ратова 1792. до прогонства Наполеона на Свету Јелену 1815. године, Европа је била у готово константном рату. Свим европским силама недостајала су средства, материјал и људство неопходно за даље борбе и стога су тражиле структуре за избегавање нових сукоба. Војна освајања Француске резултирала су ширењем либерализма широм већег дела континента, укључујући усвајање реформи попут Наполеоновог кодекса. Видевши како је Француска револуција започела позивима на прилично благе реформе, али је брзо довела до радикалних демократских реформи и напада на аристократију, Концерт Европе је такође настојао да угуши либералне и демократске покрете широм континента. Коначно, Француска револуција је пружила модел и за националистичке покрете, а обе стране у Наполеоновим ратовима су покушавале да искористе националистичко расположење када је то одговарало њиховим ратним циљевима. На пример, Французи су подржали националистички устанак у Ирској против Британаца 1798. и оживели наде у пољску државу оснивањем Варшавског војводства на етнички пољским територијама како би помогли у борби против Пруса, Руса и Аустријанаца. Савезници су подржавали националистичке покрете у Шпанији и Немачкој да би подстакли отпор против влада које су тамо успоставили Французи. Уз рестаурацију Бурбонске монархије у Француској, Концерт Европе био је на много начина покушај да се што је могуће више врати на предратни статус кво у Европи пре 1789. године.
Прва фаза Прва фаза Концерта Европе обично се описује као период који почиње 1814. са Бечким конгресом, а завршава се раних 1860-их са пруском и аустријском инвазијом на Данску. Ова прва фаза укључивала је бројне конгресе, међу којима је Париски конгрес 1856. године, за који неки научници тврде да је представљао врхунац Концерта Европе јер је њиме окончан Кримски рат. У почетку, водеће личности система били су британски министар спољних послова лорд Каслреј, аустријски канцелар и министар спољних послова Клеменс фон Метерних и цар Александар I. Шарл Морис де Талеран-Перигор из Француске био је углавном одговоран за брзо враћање земље на њено место уз остале велике силе у међународној дипломатији.
Света алијанса унутар Концерта мини|Проглашење победе након битке код Лајпцига, аутор Јохан Петер Крафт, 1839. Александар I, Франц I од Аустрије и Фридрих Вилхелм III након битке код Лајпцига, 1813. Краљевина Пруска, Аустријско царство и Руска Империја формирали су Свету алијансу 26. септембра 1815, са изричитом намером да очувају хришћанске друштвене вредности и традиционални монархизам. Само три значајна владара нису потписала: Папа Пије VII (није била довољно католичка), султан Махмуд II из Османског царства (била је превише хришћанска) и британски принц регент зато што је његова влада била уставна монархија са либералнијом политичком филозофијом и није желела да се обавеже на надзор континенталне Европе.
Британија је ратификовала Четворни савез, потписан 20. новембра 1815, истог дана када је потписан и Други париски мир, који је касније постао Петорни савез када се Француска придружила 1818. године Ахенским уговором.
Вођено је много дебата међу историчарима око тога који је уговор био утицајнији на развој међународних односа у Европи у две деценије након завршетка Наполеонових ратова. Према мишљењу историчара Тима Чепмена, разлика је донекле академска јер силе нису биле обавезане условима уговора и многе од њих су намерно кршиле услове ако им је то одговарало. мини|Улазак цара Франца I у Беч након Париског мира, аутор Јохан Петер Крафт. Света алијанса била је неформални савез предвођен Русијом, Аустријом и Пруском који је имао за циљ да смањи утицај секуларизма и либерализма у Европи. Замисао цара Александра I, добила је барем номиналну подршку многих држава, делом и зато што већина европских монарха није желела да увреди цара одбијањем да је потпише, а како је обавезивала монархе лично, а не њихове владе, била је довољно нејасна да би се функционално игнорисала након потписивања. Према мишљењу лорда Каслреја, британског министра спољних послова у време њеног настанка, Света алијанса је била „комад узвишеног мистицизма и бесмислице”. Ипак, њен утицај је био дуготрајнији него што су то очекивали тадашњи критичари и поново је оживела 1820-их као оруђе репресије када су Британија и Француска одбиле да се уплићу у одређена континентална питања.
Четворни савез је, насупрот томе, био стандардни уговор, а велике силе нису позвале ниједног мањег савезника да га потпише. Примарни циљ био је да обавеже потписнике да подржавају услове Другог париског мира 20 година. Укључивао је одредбу да Високе уговорне стране „обнове своје састанке у утврђеним периодима... у циљу консултација о њиховим заједничким интересима” који су били „просперитет Нација и одржавање мира у Европи”. Међутим, текст Члана VI уговора није прецизирао који ће то „утврђени периоди” бити, а у уговору није било ни одредби о сталној комисији која би договарала и организовала конференције. Ово је значило да су уместо састајања у „утврђеним периодима” састанци организовани ad hoc, како би се одговорило на специфичне претње или спорове.
Конгресни систем „Конгресни систем” био је напор да се одржи мир и стабилност у Европи кроз редовне конгресе великих сила, сличне Бечком конгресу, како би се решавала хитна питања и спорови кроз преговоре и координисано деловање. Систем редовних формалних конгреса био је кратког века, првенствено због одбијања Велике Британије да учествује услед идеолошких и стратешких разлика са силама Свете алијансе.
Бечки конгрес 1814.
мини|Преговори на Бечком конгресу.