Битка код Цесарграда (29. јануара 1573), устаничка победа на самом почетку Хрватско-словеначке сељачке буне 1573.

Позадина Попис из 1570. наводи Цесарград као имање Барбаре Алапић, удовице грофа Петра Ердедија, са 230 пореских димњака. Цесарградски кметови били су међу најодлучнијим и најборбенијим устаницима током Сељачке буне у јануару 1573. године. Једна од првих устаничких акција било је заузимање Цесарграда 29. јануара 1573. и заробљавање топова и оружја у граду. Град је очигледно заузет на јуриш, а извори помињу да је убијен само градски каштелан, који се одупро побуњеницима, не наводећи значајније губитке устаника.

Наоружање замка Из сведочења Илије Грегорића и других заробљених устаника на суђењу у Љубљани после буне, сазнајемо да је Цесарград био главни извор ватреног оружја којим су устаници располагали, при чему се помињу двопушке и топови на точковима. Пошто није сачуван инвентар из тог времена (као у Суседграду), врсту и количину оружја можемо само процењивати. Тако је у Суседграду, тврђави на поседу приближно исте величине, било 1566. године 25 пушака, 3 топа и 250 фунти барута. Количина оружја у Суседграду била је пре велика него мала, судећи по сачуваним списковима оружја у тврђавама Славонске војне крајине из 1577. Тако је најслабије наоружана Иванићка капетанија у 7 тврђава имала свега 28 двопушака, 17 ручних пушака и 9 лаких топова, просечно 6-7 пушака и 1-2 топа по тврђави. Са друге стране, 6 тврђава Копривничке капетаније имало је 118 двопушака, 20 ручних пушака и 30 лаких топова, просечно 20 двопушака, 3-4 пушке и 5 топова по тврђави. Вараждинска капетанија, најближа Цесарграду, имала је 5 тврђава са 122 двопушке и 18 топова, просечно 24 двопушке и 3-4 топа по тврђави. Обзиром да Цесарград није био на граници, и да није био царска, него приватна тврђава, његово наоружање вероватно је било негде између ове две крајности: 10-20 двопушака и 2-4 топа.

Властелинска посада Посаде властелинских градова у Хрватској и Славонији у 16. веку биле су необично мале, углавном састављене од каштелана и свега неколико војника - трабаната. Тако је Сисак, црквени посед на граници према Турцима, имао 1552. свега 5-9 војника, а 1561. свега 15-22 војника, док је главну снагу одбране чинило 80 наоружаних кметова. Тврђава Храстовица, седиште капетаније на Хрватској војној крајини, имала је 1577. само 29 војника, а мање тврђаве око ње 5-15 војника. На петрињско-градечким поседима загребачке бискупије било је 1558. 5 утврђених градова са 5 каштелана и укупно 35 војника, вратара и стражара, просечно 7 по тврђави, осим каштелана. Са друге стране, сачувани хрватски урбари од 15. до 17. века наводе да су на многим властелинствима и сами трабанти били кметови, који су вршили војничку службу у замковима уместо работе. Уз то, издржавање професионалних војника било је веома скупо: месечна плата каштелана износила је 5 форинти, пешадинаца 2-3 форинте, а коњаника 5-8 форинти, док је приход властелинства варирао од 5-10 форинти годишње по сваком диму. Плата за каштелана и само 10 трабаната или харамија износила је 300-420 златника годишње, што је био читав приход осредњег властелинства.

Побуњени сељаци Са друге стране, Цесарград је 1570. имао 230 пореских димова, са 2-8 сељачких домаћинстава по сваком диму. Узевши просечно само 4 домаћинства по једном диму, на властелинству је било најмање 1.000 одраслих кметова, а могуће и двоструко више. Из сачуваних судских списа и писама Стјепана Грегоријанца, види се да су кметови из Цесарграда склопили тајни савез са кметовима Суседграда и Стубице најмање неколико месеци пре избијања устанка, а наводи се и да су управо Цесарграђани натерали Стубичане на устанак, претећи им да ће их напасти ако се покоре господи. Кметови из Суседграда и Доње Стубице побунили су се ноћу 27-28. јануара, а Цесарграђани у четвртак 29. јануара 1573. Цесарграђане су предводили сељаци Милинчевић и Храждина, а одмах им је дошао у помоћ и Илија Грегорић са одредом устаника из Брдовца, међу којима је било 60 стрелаца са пушкама. Нешто касније у помоћ су стигли и словеначки кметови са бизељског властелинства. Они су донели са собом две двопушке и нешто барута.

Битка Узевши у обзир све ове процене, најмање 1.000 устаника напало је замак који је бранио каштелан са свега неколико војника, од којих су вероватно бар неки и сами били кметови. Иако одлично утврђен, Цесарград је био сувише велик да би се могао бранити без помоћи кметова, који су се управо били побунили. Бедеми подграђа били су дугачки преко 100 м на југу и 70 м на истоку, а чак и бедеми горњег града, у који су се браниоци могли повући, били су дугачки око 60 м на југу, док је јарак на истоку био дугачак око 30 м. На тако дугачком зиду неколицина људи била је потпуно немоћна против масе нападача, без обзира на топове и пушке. Уз то, сељаци су вероватно имали и помоћ изнутра, па је могуће да су капије затекли отворене. Колико је отпор био слаб сведочи чињеница да је погинуо само каштелан, док се губици посаде и сељака не помињу у изворима. Могуће је да се посада или разбежала или приступила устаницима. Са друге стране, извори из периода Сељачке буне никад не помињу губитке међу обичним војницима, већ само витезове и племиће, којих у Цесарграду, изузев каштелана, није било. Тако извори о бици код Кршког, у којој је учествовало бар 1.500 људи, помињу само једног убијеног витеза, а о још већој бици код Стубице, у којој је учествовало 10.000-15.000 бораца, помињу само једног убијеног официра. Тако су губици посаде Цесарграда, ако их је и било, могли измаћи пажњи хроничара оног времена.

Последице Цесарград је освојен и спаљен, а устаничка војска се наоружала топовима и двопушкама заплењеним у граду. Један део устаника остао је у Доњој Стубици, а остатак (бар 2.000 бораца са неколико двопушака и 1-2 топа) под командом Илије Грегорића кренуо је у Словенију, да рашири устанак. Већи део ове војске уништен је у бици код Кршког (5. фебруара), а остатак у бици код Шентпетра (8. фебруара 1573).

У сведочењу пред судом, Илија је изјавио да у походу до Кршког није имао више од 500 људи, и да нису имали артиљерије изузев ручних пушака, а да су двопушке и барут из Цесарграда подељени другим сељацима, који су ишли на друга места.

Одмазда господе после победе била је страшна. Од укупно 4.000 погинулих сељака у Сељачкој буни, велики део је био из Цесарграда. Попис из 1576, после Сељачке буне (1573), наводи у Цесарграду свега 140 димова у поседу породице Ердеди. Пошто је један дим имао 2-8 сељачких домаћинстава (у просеку више од 4), губитак од 90 димова износи најмање 450 породица - бар 500 сељака, а вероватно и више.

Референце

Литература

Категорија:Историја Хрватске под Хабзбуршком монархијом Категорија:1573.