Трка у наоружању између Велике Британије и Немачке

Трка у наоружању између Велике Британије и Немачке која се одвијала од последње деценије деветнаестог века до почетка Првог светског рата 1914. године, била је један од испреплетених узрока тог сукоба. Иако је била заснована на билатералним односима који су се погоршавали током многих деценија, трка у наоружању почела је планом немачког адмирала Алфреда фон Тирпица 1897. године да створи „флоту у постојању” како би приморао Британију на дипломатске уступке; Тирпиц није очекивао да ће Царска немачка морнарица поразити Краљевску морнарицу.

Уз подршку кајзера Вилхелма II, Тирпиц је почео да уводи низ закона за изградњу све већег броја великих површинских ратних бродова. Изградња брода ХМС Дреднот 1906. године подстакла је Тирпица да додатно повећа темпо поморске изградње. Иако су неки британски посматрачи били забринути због немачке поморске експанзије, узбуна није постала општа све до немачког поморског закона из 1908. године. Британска јавност и политичка опозиција захтевали су да либерална влада одговори на немачки изазов, што је резултирало финансирањем додатних дреднота 1910. године и ескалацијом трке у наоружању.

Одржавање највеће војске у Европи и друге највеће морнарице узимало је огроман данак немачким финансијама. Теобалд фон Бетман Холвег, немачки канцелар од 1909. године, покренуо је политику детанта са Британијом како би ублажио фискални притисак и фокусирао се на ривалство са Француском. Под Бетманом Холвегом, а посебно од 1912. године па надаље, Немачка је одустала од трке у наоружању дреднотима и преусмерила се на поморску стратегију препадања трговине коју би спроводиле подморнице.

Једна од иронија трке у наоружању и каснијег сукоба била је у томе што, иако је немачка борбена флота водила само један велики површински сукоб (неодлучена Битка код Јиланда) и никада није озбиљно угрозила британску поморску надмоћ, стратегија препадања трговине, која је историјски била фокус немачке поморске доктрине, доследно је угрожавала британско трговачко бродарство и увоз током целог рата. Успех немачког подморничког ратовања током Првог светског рата имао је велики утицај на немачку поморску политику уочи Другог светског рата, при чему је коришћење подморница и брзих, добро оклопљених бојних крстарица за препадање трговине постало примарни задатак Кригсмарине.

Позадина

Британија је имала највећу морнарицу на свету и њена политика је била да осигура да Краљевска морнарица буде барем величине наредне две највеће морнарице заједно, што је било познато као стандард две силе. Британска економија је зависила од могућности увоза сировина и извоза готових производа. До 1900. године, 58% калорија које је конзумирало становништво Британије долазило је из иностранства, што значи да би немогућност гарантовања слободног кретања морима довела до несташице хране. Чак и пре немачког поморског изазова, британски политички и војни лидери су размишљали о катастрофалним економским, социјалним и политичким последицама уколико Краљевска морнарица не би могла да гарантује британску слободу деловања. Забринутост због способности Британије да се одбрани постала је фокус жанра литературе о инвазији, који је почео 1871. године, остао популаран до Првог светског рата и био веома утицајан на јавно мњење.

мини|лево|Северно море Први канцелар уједињене Немачке, Ото фон Бизмарк, вешто је водио спољне односе Немачке тако да она није била чврсто везана ни за једну другу европску силу. Након његовог одласка 1890. године, немачка спољна политика ушла је у дубљу обавезу са Тројним савезом са Аустроугарском и Италијом. Фридрих фон Холштајн из немачког Министарства спољних послова убедио је новог канцелара, Леа фон Капривија, да 1890. не обнови Уговор о реосигурању са Руском Империјом. Бизмарк је осмислио Уговор о реосигурању како би спречио Русију да склопи савез са Француском; руска потрага за савезницима који би могли да финансирају њихове огромне дугове довела је до француско-руског савеза неколико година касније. Холштајн се надао да ће истек Уговора о реосигурању резултирати блискијим односима са Британијом, која се такмичила и са Русијом и са Француском, што се није догодило. Од 1890. до 1897. Немачка се колебала између пробританске и проруске политике, одражавајући недоследност немачког руководства.

Године 1890, Алфред Тајер Махан, амерички поморски официр и историчар, објавио је књигу Утицај поморске силе на историју, која се широко сматра најважнијим делом у модерној поморској стратегији. Махан је тврдио да је поморска сила одлучујући фактор који је омогућио јаким нацијама да напредују и наметну своју вољу слабијим нацијама, и да је прави начин да се постигне поморска надмоћ био кроз велике битке између флота. У то време, Царска немачка морнарица је подржавала теорију препадања трговине у поморској стратегији, али су Маханови аргументи имали огроман утицај на касније немачко и британско размишљање.

Књигу је на немачки превео адмирал Лудвиг Боркенхаген, који је подржавао Маханове идеје, а један примерак је постављен на сваки немачки ратни брод. Кајзер Вилхелм II одмах је прихватио Маханове идеје након што је прочитао његову књигу 1894. године и тражио је финансирање од Рајхстага како би их спровео у дело. (U.S. Naval War College, 1990).

мини|upright|Немачки адмирал Алфред фон Тирпиц био је главни архитекта стратегије стварања „флоте у постојању” ради изнуђивања уступака од Британије након 1897. године. Рајхстаг је финансирао четири од тридесет шест крстарица које је Вилхелм тражио 1895. године, а ниједну током наредне две године. Фрустриран због одбијања, Вилхелм је 1897. године опозвао фон Тирпица са његових дужности на Далеком истоку како би постао државни секретар Царске немачке поморске канцеларије. Тирпиц је био следбеник антибританског националисте Хајнриха фон Трајчкеа, као и Маханових идеја о примату борбених флота. Године 1894. написао је познати одељак меморандума под насловом Природна сврха флоте је стратешка офанзива, одбацујући препадање трговине и обалску одбрану, и тврдећи да Немачка мора да се припреми за офанзивну поморску битку како би осигурала своје место у свету.

На свом првом састанку са Вилхелмом у јуну 1897. године, Тирпиц је изнео аргументе да Немачка мора да се супротстави Британији како би осигурала своје место као европска сила. Такође је изложио стратегију коју ће следити дуги низ година: изградити немачку морнарицу довољно снажну да би покушај њеног уништења отворио Британију за напад њених француских и руских ривала, што је облик Маханове „флоте у постојању”. Тирпиц је израчунао да, будући да је британска морнарица била раштркана како би штитила своје поседе широм света, „то се своди на рат бојних бродова између Хелголанда и Темзе”. у И Тирпиц и Бернхард фон Билов, који је био државни секретар за спољне послове од 1897. до 1900, а затим канцелар до 1909. године, рачунали су да ће, када Немачка буде поседовала морнарицу коју Британија не би могла да уништи а да не угрози себе, Британија бити приморана да преговара са Немачком као себи равном и можда чак одустане од своје „сјајне изолације” како би се придружила Тројном савезу. Иако је Британија задржала формалну независност од Тројног савеза, ушла је у неформалне споразуме са Италијом и Аустроугарском кроз Медитерански протокол из 1887. године. То су биле стратешке дискусије, а не обавезујући уговори, усмерене на сузбијање руског утицаја и обезбеђивање приступа Краљевској морнарици.

Немачки поморски закони (1898–1912)

У складу са ентузијазмом Вилхелма II за проширену немачку морнарицу и стратешком визијом Тирпица, пет поморских закона из 1898, 1900, 1906, 1908. и 1912. године значајно су проширили немачку Флоту високог мора. Немачки циљ био је изградња флоте која би износила две трећине величине британске морнарице.

Први поморски закон усвојен је у марту 1898. године након опсежне кампање лобирања и односа с јавношћу коју су водили Вилхелм, Тирпиц и Билов. Закон је финансирао изградњу једанаест бојних бродова у наредних седам година. Британија није била превише забринута због Првог поморског закона јер он није повећао немачку морнарицу до величине која би била релевантна за стандард две силе. Међутим, до новембра 1898. Тирпиц је почео рад на плану за удвостручење флоте како би она укључила четрдесет пет бојних бродова и оклопних крсташа, који је представио кајзеру у септембру 1899. године. Тренутак је био повољан, јер су избијање Другог бурског рата и британска заплена немачког пароброда код обала јужне Африке разбеснели немачку јавност против Британије; Рајхстаг је у јуну 1900. усвојио Други поморски закон.

ХМС Дреднот мини|десно|ХМС Дреднот је имао борбену способност два или три нормална бојна брода. Усвајање Другог поморског закона у Немачкој повећало је забринутост међу британским креаторима политике. Године 1902, Први лорд Адмиралитета, Вилијам Палмер, други гроф од Селборна, Тирпицов британски колега, рекао је својим колегама у кабинету да се немачка морнарица гради с циљем рата са Британијом. Адмирал Џон Фишер је 1904. године именован за Првог морског лорда (професионалног шефа Краљевске морнарице) и масовно је реорганизовао Краљевску морнарицу тако што је већину британских поморских снага вратио близу матичних острва. Такође је основао комитет за дизајнирање новог супер-бојног брода, који се, посебно у светлу битке код Цушиме из маја 1905. године, чинио као будућност поморског ратовања. ХМС Дреднот је поринут у фебруару 1906. године, само 14 месеци након што је одобрен.„Узроци Првог светског рата” Jane's Fighting Ships, годишњи референтни приручник о поморским ратним бродовима, приметио је да је ХМС Дреднот био еквивалентан двама или трима нормалним бојним бродовима.

мини|upright|Џон Фишер, Први морски лорд од 1904. до 1910. године, водио је процес дизајнирања дреднот стила бојних бродова и реорганизовао Краљевску морнарицу како би заштитио матична острва. Почетком 1905. године, немачки поморски аташе у Британији известио је Тирпица да Британци планирају нову класу бојног брода. Тог лета Тирпиц се консултовао са својим саветницима; до јесени је одлучио да ће Немачка парирати британском плану поморске изградње. Научници истичу да је доношење одлука у Царској Немачкој било толико некохерентно да је Тирпиц могао донети ову одлуку без консултација са канцеларом, министарством спољних послова, трезором, канцеларијама за поморско стратешко планирање, или двема другим поморским канцеларијама: Врховном командом морнарице и Поморским кабинетом. Представио је свој нови додатни поморски закон Рајхстагу, предвиђајући повећање потрошње од 35% у односу на Други поморски закон ради изградње два дреднота и једног оклопног крсташа годишње. Предлог закона наишао је на жестоко противљење целог политичког спектра због растућег буџетског дефицита и отпора Рајхстага повећању пореза. Срећом по закон, Конференција у Алхесирасу која је завршена у априлу 1906. након Прве мароканске кризе распалила је немачка националистичка осећања против Британије и Француске, те је трећи поморски закон лако усвојен у мају 1906. године.

Вилхелм и Тирпиц су, међу осталим немачким лидерима, видели британске акције као заједнички рад са Француском и Русијом на опкољавању Немачке. Тирпиц је веровао да су Британци знали да су направили грешку градећи скупе дредноте и оклопне крсташе, те да ће схватити своју лудост ако Немачка не устукне у праћењу њиховог примера. Немачки лидери су такође постајали све нервознији због 'Копенхагена', британског удара са циљем онеспособљавања њихове флоте попут оног изведеног 1807. у бици код Копенхагена. У децембру 1904. године, током појачаних тензија због Руско-јапанског рата, прошириле су се гласине да ће Јапанов савезник Британија напасти, те је немачки амбасадор у Британији, који је био у Берлину, морао да умирује Вилхелма и друге високе званичнике да Британија нема намеру да започне рат. Са порастом страха растао је и националистички сентимент, укључујући десничарске критике левичарске Социјалдемократске партије, која се опирала већој потрошњи на одбрану и подстицала мирољубиве спољне односе.