upright=1.35|мини|Прва хашка конференција 1899. године: Састанак у Орањезалу (Наранџаста дворана) палате Хејс тен Бос upright=1.35|мини|Друга хашка конференција у Ридерзалу (1907)
Хашке конвенције из 1899. и 1907. године су низ међународних уговора и декларација преговараних на двема међународним мировним конференцијама у Хагу у Холандији: Првој хашкој конференцији 1899. и Другој хашкој конференцији 1907. године. Заједно са Женевским конвенцијама, Хашке конвенције су биле међу првим формалним изјавама о ратном праву и ратним злочинима у корпусу секуларног међународног права. Трећа конференција је била планирана за 1914. годину, а касније померена за 1915, али се није одржала због почетка Првог светског рата.
Најопипљивији резултат Прве хашке конференције из 1899. године било је стварање Сталног арбитражног суда, првог глобалног механизма за мирно решавање међународних спорова.
Одредбе Хашког правилника из 1907. године „постале су признате као обичајно право; стога се примењују без обзира на то да ли су их стране у сукобу ратификовале”.Theodor Meron, Human Rights and Humanitarian Norms as Customary Law (Oxford, 1999),
Историја Хашке конвенције из 1899. и 1907. године биле су први мултилатерални уговори који су се бавили вођењем ратовања и углавном су били засновани на Либеровом кодексу, који је потписао и издао амерички председник Абрахам Линколн снагама Уније Сједињених Држава 24. априла 1863. године, током Америчког грађанског рата. Либеров кодекс је био први званични свеобухватни кодификовани закон који је утврдио прописе за понашање у време преког суда (или ратног стања); заштиту цивила и цивилне имовине и кажњавање преступа; дезертере, ратне заробљенике, таоце и пљачкање; партизане; шпијуне; примирја и размену заробљеника; условни отпуст бивших трупа побуњеника; услове било каквог примирја и поштовање људског живота; атентат и убиство војника или грађана на непријатељској територији; као и статус појединаца ангажованих у стању грађанског рата против владе.
Као такав, кодекс је био широко сматран најбољим сажетком првих обичајних закона и обичаја рата у 19. веку. Био је поздрављен и усвојен од стране војних установа других нација. Бриселска декларација из 1874. године, коју никада нису усвојиле све главне нације, садржала је 56 чланова који су црпили инспирацију из Либеровог кодекса. Већи део прописа у Хашким конвенцијама у великој мери је позајмљен из Либеровог кодекса.
Предмет Обе конференције укључивале су преговоре у вези са разоружањем, ратним правом и ратним злочинима. Главни напор на обема конференцијама било је стварање обавезујућег међународног суда за обавезну арбитражу у циљу решавања међународних спорова, што се сматрало неопходним како би се заменила институција рата.
Овај покушај није успео ни на једној конференцији. Уместо тога, успостављен је добровољни форум за арбитражу, Стални арбитражни суд. Већина присутних земаља, укључујући Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство, Русију, Француску, Кину и Персију, подржавала је процес обавезујуће међународне арбитраже, али је ту одредбу ставило на вето неколико земаља на челу са Немачком.
Хашка конвенција из 1899. upright|мини|Цар Николај II Прва хашка конференција проистекла је из предлога руског цара Николаја II од 24. августа 1898. године. Николај и гроф Михаил Николајевич Муравјов, његов министар спољних послова, били су кључни у покретању конференције. Конференција је отворена 18. маја 1899, на царев рођендан. Уговори, декларације и завршни акт конференције потписани су 29. јула те године, а ступили су на снагу 4. септембра 1900. Оно што се назива Хашком конвенцијом из 1899. састојало се од три главна уговора и три додатне декларације: (I) Конвенција за мирно решавање међународних спороваConvention pour le règlement pacifique des conflits internationaux (званични француски текст). Ова конвенција је укључивала стварање Сталног арбитражног суда, који постоји и данас. Одељак су ратификовале све велике силе и многе мање силе — укупно 26 потписница.Оверена верна копија Конвенције за мирно решавање међународних спорова (1899). Све потписнице су је ратификовале до 1904. године, осим Османског царства које ју је ратификовало 1907. (II) Конвенција о законима и обичајима рата на копну Ова обимна конвенција садржи законе који се примењују у свим копненим ратовима између земаља потписница. Прецизира третман ратних заробљеника, укључује одредбе Женевске конвенције из 1864. за третман рањеника и забрањује употребу отрова, убијање непријатељских бораца који су се предали, пљачкање градова или места, као и напад или бомбардовање небрањених градова или насеља. Становници окупираних територија не смеју бити присиљени на војну службу против своје земље, а колективна казна је забрањена. . (III) Конвенција за прилагођавање начела Женевске конвенције од 22. августа 1864. поморском ратовању Ова конвенција предвиђа заштиту означених болничких бродова и захтева од њих да лече рањене и бродоломне морнаре свих зараћених страна. Такође су је ратификовале све велике силе.. (IV,1) Декларација о забрани избацивања пројектила и експлозива из балона или другим новим сличним методама Ова декларација предвиђа да, током периода од пет година, у било ком рату између сила потписница, неће бити лансирани пројектили нити експлозиви из балона, „или другим новим методама сличне природе”. Декларацију су ратификовале све велике силе осим Уједињеног Краљевства и Сједињених Држава. . (IV,2) Декларација о забрани употребе пројектила чији је једини циљ ширење загушљивих отровних гасова Ова декларација наводи да ће се у сваком рату између сила потписница, стране уздржати од употребе пројектила „чији је једини циљ ширење загушљивих или штетних гасова”. Ратификовале су је све велике силе, осим Сједињених Држава. . (IV,3) Декларација о забрани употребе метака који се лако шире или мењају облик у људском телу, као што су меци са тврдим омотачем који не прекрива потпуно језгро, или садрже урезе Ова декларација наводи да ће се у сваком рату између сила потписница, стране уздржати од употребе „метака који се лако шире или спљоштавају у људском телу”. Овим су директно забрањени меци са меким врхом (који су имали делимичну металну кошуљицу и изложени врх) и меци са укрштеним врхом (који су имали рез у облику крста на врху како би се олакшало ширење, познати под надимком „дам дам” по арсеналу у Дам Даму у Индији). Ратификовале су је све велике силе, осим Сједињених Држава.
Хашка конвенција из 1907. мини|десно|Комеморативна медаља конвенције из 1907. мини|upright=0.5|Теодор Рузвелт
Друга хашка конференција, 1907. године, резултирала је конвенцијама које су садржале само неколико већих унапређења у односу на Конвенцију из 1899. Међутим, састанак великих сила је наговестио касније покушаје међународне сарадње у 20. веку.
Друга конференција је сазвана на предлог америчког председника Теодора Рузвелта 1904. године. Одложена је због рата између Русије и Јапана. Друга мировна конференција одржана је од 15. јуна до 18. октобра 1907. Намера конференције била је да се прошири Хашка конвенција из 1899. изменом неких делова и додавањем нових тема; посебно се конференција из 1907. више фокусирала на поморско ратовање.
Британци су покушали да обезбеде ограничење наоружања, али су те напоре поразиле друге силе, предвођене Немачком, која се плашила британског покушаја да заустави раст немачке флоте. Пошто је Британија имала највећу морнарицу на свету, ограничења поморске експанзије сачувала би ту доминантну позицију. Немачка је такође одбацила предлоге за обавезну арбитражу. Међутим, конференција је проширила механизам за добровољну арбитражу и успоставила конвенције којима се регулишу наплата дугова, правила ратовања, као и права и обавезе неутралних држава.Barbara Tuchman, Margaret MacMillan, David J. Bettez,
Уговори, декларације и завршни акт Друге конференције потписани су 18. октобра 1907; ступили су на снагу 26. јануара 1910. Конвенција из 1907. састоји се од тринаест уговора — од којих је дванаест ратификовано и ступило на снагу — и једне декларације: (I) Конвенција за мирно решавање међународних спорова (званични француски текст). Ова конвенција потврђује и проширује Конвенцију (I) из 1899. Од фебруара 2017. ова конвенција је на снази за 102 државе,. а 116 држава је ратификовало једну или обе Конвенције (I) из 1907. и Конвенције (I) из 1899. године, које заједно представљају оснивачка документа Сталног арбитражног суда. , Permanent Court of Arbitration, pca-cpa.org. (II) Конвенција о ограничењу употребе силе ради наплате уговорних дугова. Ова конвенција захтева да се дугови између уговорних страна решавају арбитражом (као што је наведено у Конвенцији I) уместо ратом, осим ако дужник одбије да преговара или прекрши договорено поравнање. (III) Конвенција о отпочињању непријатељстава. Ова конвенција утврђује прихваћену процедуру за државу која даје објаву рата. Она пружа основу на којој се, према међународном праву, може захтевати ратна одштета.мини|upright=1.5|Потписнице Конвенције број IV: Конвенција о законима и обичајима рата на копну. Земље у љубичастој боји су оснивачи потписници. Црна Гора и Србија су такође биле потписнице, али њихова наследница Југославија никада није била страна у конвенцији. Неке друге територије приказане као непотписнице биле су обавезане као део страна уговора, нпр. Украјина (Русија) и Бохемија (Аустрија). (IV) Конвенција о законима и обичајима рата на копнуТекст на Авалону; PDF Ова конвенција потврђује, уз мање измене, одредбе Конвенције (II) из 1899. Све велике силе су је ратификовале.Табела странака и резерви, ажурирано октобра 2013. (архивирано 28. фебруара 2014) (V) Конвенција о правима и дужностима неутралних сила и лица у случају рата на копну. (VI) Конвенција о правном положају непријатељских трговачких бродова на почетку непријатељстава. (VII) Конвенција о претварању трговачких бродова у ратне бродовеConvention relative to the conversion of merchant ships into war-ships (1907): Parties. (VIII) Конвенција о постављању аутоматских подводних контактних мина . (IX) Конвенција о бомбардовању поморским снагама у време рата. (X) Конвенција за прилагођавање начела Женевске конвенције (од 6. јула 1906) поморском ратовању Ова конвенција је ажурирала Конвенцију (III) из 1899. како би одразила амандмане који су унети у Женевску конвенцију из 1864. Конвенцију (X) су ратификовале све велике државе осим Британије.. Касније је замењена Другом женевском конвенцијом. (XI) Конвенција о одређеним ограничењима у вези са остваривањем права заплене у поморском рату. (XII) Конвенција о оснивању Међународног суда за ратни плен Ова конвенција би успоставила Међународни суд за ратни плен ради решавања сукобљених захтева који се односе на заплењене бродове током рата. То је једина конвенција која никада није ступила на снагу. Ратификовала ју је само Никарагва.. (XIII) Конвенција о правима и дужностима неутралних сила у поморском рату. (XIV) Декларација о забрани избацивања пројектила и експлозива из балона Ова декларација је проширила одредбе Декларације (IV,1) из 1899. до завршетка планиране Треће мировне конференције (која се никада није одржала). Међу великим силама, ово су ратификовале само Кина, Британија и Сједињене Државе. .
У исто време се у Штутгарту одржавао Међународни социјалистички конгрес, на којем је британски делегат Хари Квелч назвао Хашку конвенцију „лоповском вечером”. Немачке власти су брзо протерале Квелча из земље због његових примедби, што је акција која је повећала поштовање према Британцима у очима њихових радикалних вршњака.Walter Kendall,
Учесници