Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату (), познатија као Прва женевска конвенција или Женевска конвенција I (скраћено ЖК I), први је од четири споразума Женевских конвенција из 1949. године. Првобитно усвојена 22. августа 1864. године, она дефинише „основу на којој почивају правила међународног права за заштиту жртава оружаних сукоба”.
Након што је први уговор усвојен 1864. године, значајно је ревидиран и замењен 1906, 1929. и коначно 1949. године. Женевска конвенција I нераскидиво је повезана са Међународним комитетом Црвеног крста, који је истовремено и покретач настанка и спроводилац одредби ових конвенција.
Историја мини|upright=0.65|Анри Динан, суоснивач Црвеног крста
Женевска конвенција из 1864. године установљена је током критичног периода у европској политичкој и војној историји. Амерички грађански рат беснео је на другом месту од 1861. године и на крају ће однети између 750.000 и 900.000 живота. Између пада Наполеона у бици код Ватерлоа 1815. и успона његовог нећака у италијанској кампањи 1859., силе су одржавале мир у западној Европи.
Ипак, са сукобом на Криму 1853–1856, рат се вратио у Европу, и док су ти проблеми били „у далекој и неприступачној области”, рат у северној Италији био је „толико доступан из свих делова западне Европе да се одмах испунио радозналим посматрачима”; иако крвопролиће није било претерано, призор је био неуобичајен и шокантан. Упркос својој намери да ублажи пустошења рата, настанак Женевске конвенције из 1864. године инаугурисао је „обнову војних активности великих размера, на које људи западне Европе… нису били навикли од када је први Наполеон уклоњен”.
Покрет за међународни скуп закона који регулишу третман и негу рањених и ратних заробљеника започео је када је хуманитарни активиста Анри Динан присуствовао бици код Солферина 1859. године, вођеној између француско-пијемонтских и аустријских снага у северној Италији. Патња 40.000 рањених војника остављених на бојном пољу због недостатка објеката, особља и примирја за пружање медицинске помоћи подстакла је Динана на акцију. По повратку у Женеву, Динан је објавио свој извештај Un Souvenir de Solferino (Сећање на Солферино).See . Он је позвао на сазивање међународне конференције и убрзо је са швајцарским правником Гиставом Моанијеом 1863. године суосновао Међународни комитет Црвеног крста.
мини|upright=1.5|Потписивање прве Женевске конвенције од стране неких од главних европских сила 1864. године
Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК), иако признајући да је „превасходно дужност и одговорност нације да штити здравље и физичко благостање свог народа”, знао је да ће увек, посебно у временима рата, постојати „потреба за добровољним агенцијама да допуне… званичне агенције задужене за ове одговорности у свакој земљи”. Да би осигурао да његова мисија буде широко прихваћена, био му је потребан скуп правила која ће регулисати његове активности и активности укључених зараћених страна.
Само годину дана касније, швајцарска влада позвала је владе свих европских земаља, као и Сједињене Државе, Бразил и Мексико да присуствују званичној дипломатској конференцији. Шеснаест земаља послало је укупно двадесет шест делегата у Женеву. Састанком је председавао генерал Гијом Анри Дифур. Конференција се одржала у сали Алабама у женеском Отел де Вилу (градска већница) 22. августа 1864. године. Конференција је усвојила прву Женевску конвенцију „за побољшање положаја рањеника у оружаним снагама у рату”. Представници 12 држава потписали су конвенцију:
Уједињено Краљевство Норвешке и Шведске потписало је у децембру. Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске потписало је годину дана касније, 1865. године. Османска влада ратификовала је овај уговор 5. јула 1865. годинеМеђународни покрет Црвеног крста и Црвеног полумесеца. Велико војводство Хесен, Краљевина Баварска и Аустрија потписале су 1866. године након завршетка Аустријско-пруског рата. Сједињене Америчке Државе потписале су 1882. године.
Оригинални документ се чува у Швајцарском савезном архиву у Берну. У прошлости је позајмљиван Међународном музеју Црвеног крста и Црвеног полумесеца у Женеви.
Примена Конвенција је „изводила своју обавезујућу снагу из претпостављене сагласности држава које су је прихватиле и примењивале у вођењу својих војних операција”. Упркос основним мандатима, наведеним испод, успела је да изврши значајне и брзе реформе. Овај први напор предвиђао је само: имунитет од заробљавања и уништавања свих установа за лечење рањених и болесних војника, непристрасан пријем и третман свих бораца, заштиту цивила који пружају помоћ рањенима, и признавање симбола Црвеног крста као средства за идентификацију особа и опреме обухваћених споразумом.
Резиме одредби и ревизија upright=1.8|мини|alt=Политичка мапа света|Стране потписнице Женевских конвенција и протокола
Оригиналних десет чланова уговора из 1864. године проширено је на садашња 64 члана. Овај опширни уговор штити војнике који су -{hors de combat}- (франц. изван борбе, неспособни за борбу због болести или повреде), као и медицинско и верско особље и цивиле у зони борбе. Међу главним одредбама: Члан 12 налаже да се према рањеним и болесним војницима ван борбе мора поступати човечно, а посебно да се не смеју убијати, повређивати, мучити или подвргавати биолошким експериментима. Овај члан је камен темељац уговора и дефинише принципе из којих је већи део уговора изведен, укључујући обавезу поштовања медицинских јединица и установа (Поглавље III), особља задуженог за негу рањених (Поглавље IV), зграда и материјала (Поглавље V), медицинских транспорта (Поглавље VI) и заштитног знака (Поглавље VII). Члан 15 налаже да се рањени и болесни војници морају прикупити, збринути и заштитити, иако могу постати и ратни заробљеници. Члан 16 налаже да стране у сукобу морају забележити идентитет мртвих и рањених и пренети ове информације супротној страни. Члан 9 дозвољава Међународном црвеном крсту „или било којој другој непристрасној хуманитарној организацији” да пружи заштиту и помоћ рањеним и болесним војницима, као и медицинском и верском особљу.
Због значајних нејасноћа у члановима са одређеним терминима и концептима, а још више због брзо растуће природе рата и војне технологије, оригинални чланови су морали бити ревидирани и проширени, углавном на Другој женеској конференцији 1906. и Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. које су прошириле чланове на поморско ратовање. Верзија из 1906. је ажурирана и замењена верзијом из 1929. када су у њу унете мање измене. Поново је ажурирана и замењена верзијом из 1949. године, познатијом као Завршни акт Женевске конференције, 1949.
Међутим, како је Жан С. Пикте, директор Међународног комитета Црвеног крста, приметио 1951. године, „право, међутим, увек каска за доброчинством; споро се прилагођава животној стварности и потребама човечанства”, те је стога дужност Црвеног крста „да помаже у ширењу обима права, под претпоставком да ће… право задржати своју вредност”, углавном кроз ревизију и проширење ових основних принципа оригиналне Женевске конвенције.
За детаљну расправу о сваком члану уговора, погледајте оригинални текст и коментар. Тренутно постоји 196 земаља потписница Женевских конвенција из 1949. године, укључујући и овај први уговор, али и остала три.
Види још Женевске конвенције из 1949. Међународни комитет Црвеног крста Међународно хуманитарно право Неборац Hors de combat Списак страна потписница Женевских конвенција Петроградска декларација из 1868. Друга женевска конвенција Трећа женевска конвенција Четврта женевска конвенција
Референце
Литература
Chandler P. Anderson, "International Red Cross Organization", The American Journal of International Law, 1920 Richard Baxter, "Human Rights in War", Bulletin of the American Academy of Arts and Sciences, 1977 Bennett, Angela, "The Geneva Convention, the Hidden Origins of the Red Cross", Sutton Publishing, 2005 George B. Davis, "The Geneva Convention", The American Journal of International Law, 1907 Jean S. Pictet, "The New Geneva Conventions for the Protection of War Victims", The American Journal of International Law, 1951 Francis Lieber, "Instructions for the Government of Armies of the United States in the Field", Lincoln General Orders, 24 April 1863
Спољашње везе Факсимил оригиналног документа 150 година Женевске конвенције из 1864. – 150 година хуманитарне акције
1