upright|мини|Мадона на сцени током турнеје The Celebration Tour 2023. године

Америчка кантауторка Мадона сматра се секс-симболом (сексуалном иконом). Многи су сматрали да је Мадонина сексуалност једна од централних тачака њене каријере. Оксфордски речник енглеског језика (2010) чак је приписао њен имиџ секс-симбола као извор њене међународне славе. Њено сексуално изражавање привукло је бројне анализе академика, сексолога, феминисткиња и других аутора. Због сталне употребе експлицитног сексуалног садржаја, суочила се са цензуром својих спотова, сценских наступа и других пројеката, поред тога што је изазивала и трпела религиозне и политичке критике. Током епидемије сиде у Сједињеним Америчким Државама, Мадона се залагала за сигуран секс.

Критички одговори на њену сексуалност проширили су се изван оцена њене појединачне каријере. Зависно од перспективе критичара, приписује јој се или јачање или проширивање начина изражавања у култури масовних медија. Америчка историчарка Лили Џ. Горен била је склона закључку да је Мадона одржавала перцепцију јавности о женама извођачима као сексуалним објектима, док је музичка индустрија истовремено експлоатисала њену употребу сексуалности као облик оснаживања ради повећања продаје албума. Други коментатори су испитивали Мадонин утицај на касније уметнице и њену публику, док су феминистичке научнице Черис Крамарај и Дејл Спендер закључиле да је „створила илузију сексуалне доступности коју су многе женске поп уметнице осећале обавезним да опонашају”. Иако је генерално сматрана веома контроверзном, Мадону су такође поредили како са савременим, тако и са ранијим извођачима који су користили сексуалност као део своје јавне персоне и уметничке презентације.

Мадона је на различите начине описивана у медијима у вези са својом сексуалном персоном, често карактерисана пејоративно, а поређена је са Медузом, сукубусом и Вавилонском блудницом. Јавне личности попут Стива Алена и Морисија такође су коментарисале Мадонину сексуалност, обојица је упоређујући са проститутком. Њен сексепил је препознат у рангирањима, укључујући листу 50 највећих секс-симбола у историји листа Toronto Sun (2006) и VH1-ову листу 100 најсексепилнијих уметника (2002).

Критички развој upright|мини|Мадона на сцени током турнеје MDNA Tour 2012. године Мадону су називали сексуалном иконом или секс-симболом; медији попут емисије American Masters, сугеришу да је певачица наставила да буде сексуална икона и како је „постајала старија”. Оксфордски речник енглеског језика (2010) приписао је њен имиџ секс-симбола као извор њене међународне славе. Године 2011, аутор Глен Ворд рекао је да се „често имплицирало” да је Мадонин статус делимично произашао из начина на који је намерно користила слике сексуалности.

Штампа и јавност Године 2006. новинар листа Ottawa Citizen, Данлеви Т'ча, изјавио је да су је „многи критичари” посматрали на „различите начине”, укључујући њено отелотворење „контрадикција друштва фасцинираног славом [или] амбивалентног према сексуалности”. У књизи Record Collecting for Girls (2011), Кортни Смит је забележила да већина људи повезује Мадону са сексом. Новинарка часописа Vulture, Меган Гарви, резимирала је да барем у првих 20 година њене каријере „нико није причао о Мадони а да није причао о сексу”.

Крајем 1980-их, физичар Стивен Хокинг чак ју је и споменуо шалећи се: „Продао сам више књига о физици него Мадона о сексу”. Та перцепција била је још јача током 1990-их; аутор Марк Бего је приметио да је „од њеног појављивања на сцени пре десет година, Мадона постала толико синоним за секс (и публицитет) да би могло бити тешко сетити се да је почела као музички феномен”. Издање Hutchinson Encyclopedia из 1996. године назвало ју је „америчком поп певачицом и глумицом која се на сцени и у спотовима представља са пренаглашеном сексуалношћу”. У делу The Thirty Years' Wars (1996), Ендру Копкинд је сматрао Мадону „премијерним секс-симболом деценије” (1990-их), док је Сара Милс цитирала један коментар о Мадони: „Отписати Мадону као 'само још један секс-симбол' значи не разумети њену огромну привлачност”. Године 2000, Брајан Маколум из агенције Knight Ridder направио је поређење резултата претраживача AlltheWeb где је фраза „Мадона и музика” (Madonna and music) имала 235.000 погодака, док је „Мадона и секс” (Madonna and sex) дала више од 333.000 резултата.

Њена сексуалност ју је такође учинила сталном темом таблоида. У књизи Profiles of Female Genius (1994), аутор Џин Ландрум описује да су Мадонина либидинална енергија и сексуалност постали њена главна привлачност за медије и да је „то постало централна тачка њене целе каријере”. Сама Мадона приметила је „лошу штампу” о својој сексуалности још 1985. године. Историчарка Андреа Стјуарт цитирала је таблоидни наслов у ком је Мадона названа „ждероњком мушкараца” и како је „користила секс да би се попела на врх”. Аутор Адам Секстон назвао је неке новинске чланке „језивим морализмом”. У зборнику The Madonna Connection (1993), научници су писали да су постојале упорне гласине да је Мадона ХИВ позитивна. Написали су да одређени сегменти друштва налазе утеху у томе да је идентификују као носиоца вируса сиде — болести која се доживљава као казна за неморално понашање — и да проглашавање Мадоне ХИВ позитивном утврђује њену моралну кривицу и обезбеђује њено коначно обуздавање смрћу.

Академски погледи Оквир за развој Мадона студија постављен је у теоријама о сексуалности, иако је Роузмери Прингл са Универзитета Грифит, написала у Transitions: New Australian feminisms (2020), да је „било много контроверзи у академској заједници о културној и сексуалној политици Мадоне”. Њену ноторност коментарисао је Чак Клостерман у књизи Sex, Drugs, and Cocoa Puffs (2004): „Кад год чујем интелектуалце да говоре о сексуалним иконама данашњице, име које се највише помиње је Мадона”.

Цитирајући ставове Стивена Андерсона о Мадони из 1989, који ју је квалификовао као „репозиторијум свих наших идеја” о темама попут секса, Дебора Џермин у делу Female Celebrity and Ageing (2016) написала је да Мадона и даље функционише као репозиторијум свих тих идеја, само што се сада поиграва њима у телу које стари. Године 2018, сексолошкиња Ана Фернандез Алонсо са Европског универзитета Мигел де Сервантес, предавала је на часу о Мадони на Универзитету у Овиједу да је она „важна” икона за жене и за начин разумевања људске сексуалности уопште, а посебно сексуалних односа. Међутим, Менди Мерк са колеџа Royal Holloway (Универзитет у Лондону) у делу Perversions: Deviant Readings by Mandy Merck (1993), рекла је да иако је Мадона виђена као можда „најауторскији сексуални артефакт овог (или било ког другог) времена”, њена каријера се поклапа са дуго заузиманим ставовима о порнографији, моди и сексуалном понашању.

Мадонино заговарање борбе против сиде Мадона је током 1980-их и 1990-их промовисала свест о сигурном сексу током кризе са сидом у САД као начин спречавања ширења вируса, и наставила да чини исто и наредних година, како је известио Џејсон Матера. У књизи Madonna as Postmodern Myth (2002), француски научник Жорж-Клод Гилбер се сложио, рекавши да често подсећа своју публику током интервјуа и концерата да користе кондоме. Франсес Негрон-Мунтанер прокоментарисала је у Boricua Pop (2004) да је користила своје концерте за промоцију сигурног секса као начин да се „сетимо мртвих и афирмишемо живе”. Уредници дела History+ for Edexcel A Level (2015) су резимирали да је она „много причала о сексу, промовисала сигуран секс у својим интервјуима, делила кондоме на својим концертима и наступала на хуманитарним догађајима посвећеним борби против сиде”. Приликом објављивања своје прве књиге, Sex (1992), Мадона је изјавила да када би људи „могли слободно да причају о [сексу], имали бисмо више људи који практикују сигуран секс, не бисмо имали људе који сексуално злостављају једни друге”.

Мадона је донирала проценат профита од песме „Papa Don't Preach” (1986) програмима који заговарају сексуалну одговорност, иако је организација Planned Parenthood из Њујорка првобитно од ње то тражила. У огласу из 1988. намењеном школарцима, Мадона је поручила: „избегавајте неформални секс и избећи ћете сиду” и „држати се подаље од људи који се дрогирају”. Почетком 1990-их, Sire Records је имао телефонску линију (900-990-SIRE) која је садржала Мадонину поруку о сигурном сексу. Током ове деценије, такође је споменула о несигурном сексу: „Нећу седети овде и говорити да сам од тренутка када сам сазнала за сиду увек имала односе са мушкарцем са кондомом”. Амерички професор и критичар Луис Менанд назвао ју је „водећом портпаролком за сигуран секс” у својој књизи American Studies (2003).

Мадонин сексуални идентитет Утицаји и поређења мини|лево|Мадона је ангажовала људе из геј порнографске индустрије, као што су Џои Стефано и Чи Чи Лару (на слици), да се појављују у различитим њеним делима.

Мадонин статус секс-симбола често је упоређиван са статусом других савремених и ранијих забављача. Различите публикације, укључујући PBS и Los Angeles Times, приметиле су да су бројни забављачи следили стопе Меј Вест у разбијању табуа о сексуалности, а посебно Мадона. Други утицаји које су публика и медији спомињали за Мадону укључивали су Марлен Дитрих. Око 1990-их, феминисткиње су приметиле да је Мадона почела да истражује женске сексуалне фантазије, према књизи The Madonna Connection (1993), инкорпорирајући ропство или садомазохизам кроз естетске изразе. Садомазохистички мотиви у андеграунд филмовима поп уметника Ендија Ворхола одјекнули су у видео спотовима за песме „Erotica” и „Deeper and Deeper”.

Аутор Стјуарт Џефрис у делу Everything, All the Time, Everywhere: How We Became Postmodern (2021), сматрао је Мадону водећим секс-симболом постмодерног доба, и то другачијим од Мерилин Монро, коју је дефинисао као водећи секс-симбол модерног доба. Слично томе, Дилан Џоунс је сматрао Мадону „најпознатијим секс-симболом од Мерилин Монро”.

Опсег Године 1991. магазин New Internationalist сматрао је Мадону „жустро дебатованом сексуалном иконом”. Дебора Бел са Универзитета Северне Каролине, написала је у делу Masquerade (2015), да је „много тога написано о Мадони и њеном сексуалном идентитету”. Британски социолог медија Дејвид Гонтлет тврди да је Мадонин имиџ сексуално слободног духа „егзактно дефинисан”.

Аустралијски професор Џеф Луис прокоментарисао је: „Више него било која друга појединачна женска фигура, [она] је свесно 'истраживала' и приказивала женску сексуалност”. Почетком 1990-их, Лиса Хендерсон са Државног универзитета Пенсилваније чак ју је сматрала „ултимативним оличењем женске сексуалности ... у најбољем случају двосмисленим на крају”. Стручњаци за проучавање сексуалности, Џон Пол Де Чеко и Грант Лукенбил, сматрали су да је она „једна од првих великих извођачица која је прекрила Америку сексуалним кодом — кодом који се користи специфично да привуче целокупну панораму сексуалног изражавања”. У књизи Madonna, Bawdy & Soul (1997), канадска научница Карлин Фејт приметила је њен далекосежни домет рекавши да је „уписала своје сексуалне идентитете у психу милиона деце, адолесцената и одраслих у десетинама нација, на пола туцета континената”. Професор Сантијаго Фоуз-Ернандез написао је у делу Madonna's Drowned Worlds (2004) да је симболизовала „сексуално ослобођење” за жене у многим културама. С друге стране, Доналд Ц. Милер, у делу Coming of Age in Popular Culture (2018), описао је да је доследно преплитала сексуалност са религијом, сматрајући да је то нешто што ју је издвајало од ранијих женских извођача.

Мадонино коришћење сексуалности