Критика постмодернизма обухвата критичке ставове према постмодерности, постмодерној филозофији, постмодерној уметности и постмодерној архитектури. Постмодернизам се генерално дефинише ставом скептицизма, ироније или одбацивања према ономе што описује као мета-наративе и идеологије повезане са модернизмом, посебно оне повезане са рационалношћу просветитељства. Уобичајене мете постмодерне критике укључују универзалистичке идеје о објективној стварности, моралу (морални универзализам), истини, разуму, науци, језику, људској природи и друштвеном напретку, које заузврат бране критичари постмодернизма.

Критике постмодернизма често наводе да њени научници промовишу опскурантизам, да су непријатељски расположени према објективној истини и да подстичу релативизам у култури, моралу и знању до мере која је епистемолошки и етички осакаћујућа. Критике више уметничких постмодерних покрета укључују примедбе на одступање од лепоте, недостатак кохерентности или разумљивости, одступање од јасне структуре и конзистентну употребу мрачних и негативних тема.

Нејасност Постмодернизам је добио значајне академске критике због недостатка стабилне дефиниције и значења. Овај термин означава одступање од модернизма и може се односити на „постмодерност” као епоху људске историје, скуп покрета, стилова и метода у уметности и архитектури, или на широк спектар научних истраживања која црпе утицај из научних области као што су критичка теорија, постструктуралистичка филозофија и деконструктивизам. Станфордова енциклопедија филозофије наводи да је „недефинисаност постмодернизма општепозната чињеница”.

Неки писци, укључујући теоретичара медија Дика Хебдиџа (),Dick Hebdige, ’Postmodernism and "the other side"’, in Cultural Theory and Popular Culture: A reader, edited by John Storey, London, Pearson Education, 2006 сугерисали су да је овај термин бесмислена поштапалица, док други, укључујући историчара Перија Андерсона (), бране његова различита значења приписана „постмодернизму”, тврдећи у Андерсоновом случају да су она у контрадикцији једно другом само на површини, и да постмодернистичка анализа може пружити увид у савремену културу.

Перципирану опширност и опскурантизам постмодернизма напали су као интелектуално непоштење аутори попут Кристофера Хиченса ()Christopher Hitchens. Why Orwell matters, Basic Books. , 2002Christopher Hitchens.Transgressing the Boundaries. NY Times, 22. 5. 2005. и Ричарда Докинса ().Richard Dawkins (1998/2007). Postmodernism disrobed. Retrieved 28. 2. 2016. Originally published in Nature 394:141–43.

Релативизам и епистемологија Филозофи као што су Роџер Скрутон (), Тиодор Шик (), Вилијам Лејн Крејг (), Данијел Денет (), Јирген Хабермас (), и историчар Ричард Џ. Еванс (), критиковали су постмодернизам због његових релативистичких ставова и тврдили да је контрадикторан самом себи. Друга линија критике тврди да постмодернизам није пружио одржив метод за одређивање онога што се може сматрати знањем, или да представља ћорсокак у епистемологији социјалног рада.

Лингвиста Ноам Чомски тврдио је да је постмодернизам бесмислен јер не додаје ништа аналитичком или емпиријском знању. Он се пита зашто постмодернистички интелектуалци не одговарају као људи у другим областима када их питају:

Ричард Капуто (), Вилијам Епстајн (), Дејвид Стус () и Брус Тајер () сматрају постмодернизам „ћорсокаком у епистемологији социјалног рада”. Они пишу:

Аналитички филозоф Данијел Денет рекао је: „Постмодернизам, школа 'мишљења' која је прокламовала 'Не постоје истине, само тумачења' углавном се исцрпила у апсурду, али је иза себе оставила генерацију академика хуманистичких наука онеспособљених њиховим неповерењем у саму идеју истине и непоштовањем доказа, задовољавајући се 'разговорима' у којима нико не греши и ништа се не може потврдити, већ само тврдити у ком год стилу умете.”

Политичке перспективе Неки марксистички писци су изразили скептицизам према постмодернизму, при чему су историчар уметности Џон Молину () и политички теоретичар Алекс Калиникос (), обојица чланови Социјалистичке радничке партије у Великој Британији, осудили постмодернизам као буржоаскиJohn Molyneux, Is Marxism deterministic? International Socialism Journal, Issue 68, Accessed 20. 12. 2010. и као одраз генерацијске фрустрације због неуспеха маја '68. да оствари револуцију у Француској;Alex Callinicos, Against Postmodernism: A Marxist Critique 1990. или, у случају америчког књижевног критичара и марксистичког политичког теоретичара Фредрика Џејмсона (), описујући га као одбијање критичког бављења питањима капитализације и глобализације, те да је саучесник у владајућим односима доминације и експлоатације.Fredric Jameson, Postmodernism, or, the Cultural Logic of Late Capitalism,Duke UP, 1991.

Амерички либертаријански историчар Мајкл Ректевалд () тврди да постмодернизам негира самоопредељење посматрајући појединце као производ друштвених фактора, док амерички историчар Ричард Волин () сматра да има интелектуалне корене код писаца који су били фасцинирани фашизмом.

Сокалова афера

Године 1996. Алан Сокал, професор физике на Универзитету у Њујорку, извео је обману тако што је написао намерно бесмислен академски чланак у стилу сличном постмодернистичким чланцима, који је обилато користио нејасне постмодернистичке концепте и жаргон док је критиковао емпиријске приступе знању. Упркос томе што је био очигледна пародија постмодернистичког писања, чланак је прихваћен за објављивање од стране часописа Social Text. Истог дана када је објављен, он је објавио други чланак у другом часопису у којем је објаснио превару. Касније је проширио објашњење у књигу Модерне бесмислице, коју је написао заједно са филозофом науке Жаном Брикмоном (), а која је понудила критику праксе постмодерне академске заједнице.

Види још Генератор постмодернизма Мислиоци Нове левице

Референце

Спољашње везе Постмодернистички парадокс

Категорија:Постмодернизам