Светозар Варићак (Осијек, 1894 — Београд, 29. септембар 1932) био је југословенски хемичар и доктор хемије. Бавио се биохемијом, а касније истраживањем хемијских бојних отрова и могућности заштите од њих. Радио је у Загребу, Војно-техничком заводу у Крагујевцу и Хемијском заводу „Обилићево” у Крушевцу.

Био је син математичара и физичара Владимира Варићака, професора Универзитета у Загребу и члана Југословенске академије знаности и умјетности, који се нарочито бавио теоријом релативности и геометријом Лобачевског.

Породица

Светозар Варићак рођен је 1894. године у Осијеку као најстарији син Владимира Варићака и Албине Катичић. Владимир и Албина имали су четири сина: Светозара, Владимира, Милутина и Богдана.

Његов отац Владимир Варићак био је један од значајних математичара и физичара свога времена. Дипломирао је и докторирао на Универзитету у Загребу, где је касније био професор, декан и ректор. Бавио се геометријом Лобачевског и њеном применом на специјалну теорију релативности, а био је и редовни члан Југословенске академије знаности и умјетности. На месту руководиоца Математичког семинара Универзитета у Загребу налазио се од 1899. до 1942. године.

мини|десно|Владимир Варићак, Светозаров отац, математичар и универзитетски професор

Светозар се у јуну 1918. године у Загребу оженио Видосавом Сомборски, професорком биологије. Имали су ћерку Смиљу, рођену 1920. године, која је касније радила као професор енглеског језика у Београду.

Школовање

После завршене гимназије у Загребу, Светозар Варићак је отишао на студије хемије у Цирих. Студирао је на Швајцарском савезном политехничком институту, данашњем ETH Цириху.

Током дела студија, од приближно 1912. до 1914. године, становао је код Алберта Ајнштајна и Милеве Марић Ајнштајн у Цириху.

Његов отац Владимир се у то време дописивао са Ајнштајном о питањима теорије релативности. У писму Владимиру Варићаку од 14. маја 1913. Ајнштајн је поменуо Светозара као вредног и радозналог студента. Писмо се чува у збирци Националне и свеучилишне књижнице у Загребу.

Светозарова каснија сећања на живот у домаћинству Ајнштајнових коришћена су у појединим биографским расправама о Милеви Марић. Он је, према тим сведочењима, говорио о њеном интересовању за математичке проблеме и помоћи Алберту током припрема научног и наставног рада. Наводи о тачном обиму Милевиног доприноса Ајнштајновом научном раду предмет су дуготрајних расправа међу историчарима науке.

Научни и наставни рад

После завршетка студија Варићак се вратио у Загреб. Бавио се хемијом и биохемијом, а 1922. године објавио је књигу Увод у биокемију.

Био је укључен у организовање хемичара у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Историчарка хемије Сњежана Паушек-Баждар наводи Варићака као једног од хемичара који су се током двадесетих година 20. века посебно бавили проблематиком хемијских бојних отрова.

Средином двадесетих година заинтересовао се за истраживање бојних отрова и заштите од хемијског оружја. У Београду је 1925. године основана лабораторија Земаљске хемијске страже за испитивање хемијских бојних средстава, њиховог деловања и могућности заштите. Варићак се укључио у рад на овој проблематици, а 1927. је деловао као повереник Земаљске хемијске страже за Загреб и околне области.

Био је повезан и са часописом Земаљска хемијска стража, који је почео да излази 1927. године и бавио се питањима хемијске заштите.

Рад у Србији

Године 1928. Светозар Варићак се из Загреба преселио у Србију и почео да ради у Војно-техничком заводу у Крагујевцу.

После три године, 1931. године, прешао је у специјализовани Хемијски завод „Обилићево” у Крушевцу. Тамо се бавио истраживањем хемијских бојних отрова и могућности заштите од њих.

Његов рад у овој области био је део ширих активности које су после искустава Првог светског рата спровођене ради испитивања хемијских средстава и развоја метода заштите становништва и војске.

Веза са породицом Ајнштајн

Светозарево име се у литератури појављује и због његовог боравка у дому Алберта Ајнштајна и Милеве Марић у Цириху. Његов отац Владимир Варићак у то време је активно проучавао теорију релативности и размењивао писма са Ајнштајном.

Постојање непосредног контакта две породице потврђује и сачувано Ајнштајново писмо Владимиру Варићаку из маја 1913. године, у којем се Ајнштајн захваљује на послатом сиру и позитивно говори о Светозару као студенту.

Касније су Светозарова сећања на године проведене код Ајнштајнових преносили чланови његове породице, посебно његова ћерка Смиља. Та сведочења користили су поједини биографи Милеве Марић Ајнштајн.

Болест и смрт

Варићак је оболео од саркома на нози. Током лечења пребачен је у Београд, где је преминуо 29. септембра 1932. године, у 38. години живота.

Сахрањен је следећег дана на Новом гробљу у Београду, на парцели 2, гробно место 51. Према подацима ЈКП „Погребне услуге” које је 2026. објавио РТС, на месту његовог гроба више нема видљивог обележја са његовим именом.

Његова супруга Видосава такође је сахрањена на Новом гробљу, док је њихова ћерка Смиља сахрањена на гробљу Лешће у Београду.

Дела

Увод у биокемију, Загреб, 1922.

Види још

Владимир Варићак Милева Марић Алберт Ајнштајн Хемијско оружје Војнотехнички завод у Крагујевцу

Референце

Литература

Paušek-Baždar, Snježana. „Kemijski otrovi i prvi svjetski rat”. У: Medicina i rat: humanost i nehumanost. Rijeka: Hrvatsko znanstveno društvo za povijest zdravstvene kulture, 2014. Варићак, Светозар. Uvod u biokemiju. Загреб: Hrvatski štamparski zavod, 1922.

Спољашње везе

„Судбина породице Варићак” — РТС „Kemijski otrovi i prvi svjetski rat” — CroRIS

Категорија:Рођени 1894. Категорија:Умрли 1932. Категорија:Хемичари Категорија:Српски хемичари Категорија:Југословенски научници Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду