Василица () је један од најважнијих ромских празника, поред Ђурђевдана, који славе Роми у целој Европи, али и широм света. Познат је и као Васуљица или Васиљевдан, а међу Чергарима у Црној Гори могу чути и називи као што су Ромски Божић и Банги Василица, односно Крива Василица. Повезан је са Ромском Новом годином, која се дочекује 13. јануара. Василица се слави се од 14. до 17. јануара као ромска Нова година и богат је древним обичајима који симболизују срећу и просперитет у наредној години.
Роми прослављају Василицу од давнина. Веома свечано обележавају га припадницикако православне, тако и муслиманске вероисповести. На југу Србије, посебно у општини Владичин Хан, Василицу најчешће славе Роми муслиманске вероисповести, док у другим крајевима Србије постоји уврежено мишљење да овај празник обележавају искључиво православни Роми.
Име Василије, Василијас и из њега изведена често се дају деци рођеној на сам дан Св. Василија или у дане у којима се обележава.
Обичаји током празника Обичаји који прате овај празник унеколико се разликују у детаљима, зависно од заједнице до заједнице, али су у основи исти. Припреме традиционално почињу клањем гусака, а у неким срединама и друге живине. У неким срединама верује се да је најважније да број закланих птица буде непаран, што се сматра добрим знаком за породицу, док у другим обавезно кољу онолико гусака колико мушких глава има у кући плус једну више. У неким заједницама ово обредно клање врши се у ноћи између 12. и 13.јануара, у раним јутарњим сатима, уз присуство целе породице. Обред започиње најстарији члан породице, старија деца и жене помажу, а мала деца стоје са стране држећи свеће у рукама, како би на тај начин просветили жртве. У другим ромским заједницама овај верски обред врши полажајник, али у ноћи између 13 и 14.јануара. У неким крајевима се поводом тог празника закоље сва пеживина коју породица узгаја, док се негде прославља само уз погачу и свећу, првенствено у породицама које живе у градовима у којима се обичаји клања живине не могу ни организовати, а често нису ни допуштени.
На сам дан Василице, ујутро 14. јануара, долази полажејник који, носећи бадњак (код православних Рома), улази у кућу и прска укућане свежом водом, лупкајући их по глави окићеним бадњаком и свежњем новчаница. Он изговара традиционалну честитку: „Бахтали Василица” или „Бахтало Васили” (Срећна Василица), а укућани му узвраћају са “Овсасто” или “Да си жив и здрав”. Увече се припрема богата вечера, позната као “пари рат”, која укључује јела са живинским месом традиционалне посластице. Првог дана празника вечера се прославља искључиво у кругу породице. У неким срединама те вечери се пали пет белих свјећица у посуди са брашном која држи свијеће. Свака свећа има своју симболику. Прва сви се пали Богу, друга Василици, трећа вечери, четврта здрављу и пета за посао. Певају се обредне песме на ромском језику у којима се позива птица рода да породици пошаље здравља и срећу: Превод на српски језик би био: ,,Дођи, дођи родо, пошаљи срећу или ћу ти сломити крило." Ова и сличне песме у прошлости су биле обавезни део обележавања Василице и певали су их старији чланови породице. Данас све мање породица зна и упражњава те старе обичаје.
Другог дана посећују пријатељи и комшије, а трећег дана се спрема пилав или пасуљ са живинским изнутрицама, а централни део оброка је погача – славски колач са златником или новчићем. Верује се да ће онај ко пронађе новчић имати среће у новој години. Четврти дан, 17. јануара, је испраћај Василице. На тај дан поново се меси погача, али се у њу не ставља новчић. Традиционално се на овај дан на трпези налазе пихтије од живинских ногу.
Василица је прилика да се посвађани рођаци на овај празник измире, тако што млађи долази код старијег у кућу не би ли се помирили.
Обичаји Рома у Русији Међу Ромима у Русији постоји новогодишња традиција „крађе” коња. По правилу у овом ритуалу учествују млади људи. Они покушавају да тихо ући у двориште, отворе шталу и одведу коња. Нови власник доводи коња у своју шталу, храни га, поји и брине се о њему као о властитом, тако да се законити власник не осјети увређеним. Следећег дана, када законити власник сазна да коња нема, почиње да га тражи и, када га пронађе за њега мора да плати „откупнину”, што обично значи да ће позвати особу која је „украла” коња у свој дом на вечеру.
Обичаји Рома у Бугарској Код Рома у Бугарској Вечера 13. јануара је веома значајан део традиције. Василица као празник посебно истиче важност породице и слави се код куће. Тог дана за време вечере па све до поноћи врата морају бити закључана и нико не сме ући у кућу или изаћи. То је једна од ретких прилика када Роми нису гостопримљиви. Вечера обично почиње кађењем и благословом хране. Чланови породице једни другима дају опрост и тада се ломи и дели погача украшена различитим симболима, тако да свако може потражити неки од симбола здравља и среће за годину која долази. У поноћ, када је Василица већ стигла и тиме почела Нова година, почиње „сурвакане” – обред у ком најмлађи чланови породице лагано потапшу остале чланове по леђима сурвакницом, украшеном закривљеном дреновом гранчицом, истовремено рецитујући кратак стих којим свом сроднику желе све најбоље за Нову годину. За узврат од одраслих добијају симболичне поклоне – воће, грицкалице, слаткише или мало новца.
Ромски бал Другог дана Василице, 15.јануара, некада се у Србији традиционално организовао Ромски бал на коме се бирала најлепша девојка Бала. То је био догађај који су млади жељно ишчекивали. За тај дан се штедело како би девојке засијале у пуном сјају, а родитељи су се такмичили чија ће ћерка бити лепше обучена.
Данас се Ромски бал ретко где организује за Василицу, али се традиција обнавља другим поводима. Тако се у Нишу, Слатини и многим градовима широм Србије али и у Црној Гори организује поводом Светског дана Рома или током лета, као део туристичке понуде. Ипак, Лесковац, Бор, и неки други градови и даље чувају традицију дугу више деценија и бал организују за Василицу. У Скопљу се током овог празника одржава Светски бал Рома, који се у ромској заједници сматра значајним догађајем и на који долазе Роми из целог света.
Веровања везана за Василицу Међу Ромима у Србији постоје различита веровања везана за Василицу. Тако Роми Лесковца верују да перје гусака доноси напредак и берићет у породици. У Пчињском округу постојао је обичај да мушкарци заједно славе Нову годину у неком од градских ресторана. Обавезно би трошили што више новца на јело, пиће и на весље, јер постоји веровање да ако у тој ноћи потроше што више новца Бог ће их наградити и вратити им многоструко. У Нишу се верује да што живина крупнија, то ће година бити берићетнија, а крупнија живина уједно то показује и сталеж породице која слави.
Међу Ромима у Русији постоји веровање да постоје одређена правила која се не могу кршити на преласку из Старе у Нову годину. Тако је забрањено посуђивати или давати новац на зајам, јер ће у противном човек бити дужан цијеле наредне годин. Руски роми такође верују да је боље не славити Нову годину искључиво у женском друштву, јер ће иначе идуће године бити усамљени и несрећни. Такође се тада не препоручује спремање кућу, јер је заједно са смећем из дома могуће избацити срећу. Истовремено се верује да ако на Стару Нову годину прво у кућу уђе особа из бројне породице, година ће бити сретна и успешна. Међу руским Ромима у Русији постоји и уверење да током празника коњи расправљају о својим власницима док стоје у штали: јесу ли пажљиви према њима, како их хране, како се брину о њима. Знајући да се о њима прича, власници покушавају прислушкивати разговор својих коња. У ово празнично раздобље власници хране своје коње најбољом храном и стављају најбоље сено, како би коњи имали добро мишљење о њима.
Први гост који 14. јануара уђе у кућу има посебан симболични значај. Верује се да ће следећа година имати управо онакав карактер какав има тај први гост.
Празнична трпеза На празничној трпези је углавном живина, која по традицији породицама треба да донесе срећнију и берићетнију годину. Увече 14. јануара се припрема богата вечера, позната као „пари рат”, која укључује чорбу, паприке пуњене са живинским месом, подварак, као и традиционалне посластице попут баклаве и татлије. Неизоставан део трпезе је гушчије или ћуреће месо и пихтије.
Првог дана празника вечера се прославља искључиво у кругу породице, док се другог дана посећују пријатељи и комшије. Трећег дана се спрема пилав или пасуљ са живинским изнутрицама, а централни део оброка је погача са златником или новчићем који доноси срећу ономе ко га нађе.
Последњег дана, када се испраћа Василица, традиционално се на трпези налазе пихтије, које Роми зову и „паша”. Оне се скувају, зачине и оставе да се хладе у посудицама. Уз погачу и пихтије се сервирају и други специјалитети. Паша се прави од белог лука, главе, врата, крила, и ногу гуске. Начин на који се припремају пихтије, тако што се док се хладе згушњавају и постају чврсте, симболично представља спашавање Рома од утапања у „Великој води” и њихово избављење. Паша је симбол великог поверења према гускама.
Легенда Међу православни Ромима на Балкану постоји легенда о томе зашто роми славе Василицу:
„Једаном пође ромски цар Фираун у рат и дође до мора. Бог га је волео, па нареди да се море растави и тако Фираун сув дође до половине мора. Ту се превари и рече: И Бог ме се боји, а камоли људи! Бог га тада запита: Чија је ово сила? Уместо да одговори: Твоја Боже!, превари се и рече: Моја! Бог се наљути и нареди да се море састави како је и било, те се Фираун и сва његова војска подаве. Живи остану само они који су већ били изашли из мора.
После тога онима који су се спасили пошаље Бог Светог Василија и он их запита: Хоћете ли ме славити, па да вас саставим са онима што су на оној страни? Хоћемо, одговорише му они. Онда се Свети Василије помоли Богу и Бог створи гуску. Роми се један по један попну на њу и она их пренесе према другој страни мора. Свети Василије им нареди да га славе и да за његов дан кољу гуске. Од тог остатка Фираунове војске настали су сви Роми. У знак захвалности сто их је спасио, Роми и дан данас славе Светог Василија”.
Етнолошка истраживања Ромски народ, живећи на Балкану преузео је многе традиције и обичаје народа с којима у дугом временском периоду живи и повезао их са својом традициом и обичајима. Неки од тих обичаја су врло стари и Роми су их донели са собом из прадомовине Индије. Други су настали у интеракцији с народима Блиског истока и Балкана, са којима су Роми у појединим раздобљима својих сеоба живели. Тако Роми осим својих религијских празника, зависно од тога са којом се религијском заједницом поистовјећују, славе и своје традицијске празнике. Обично се ти празници идентификују са празницима другим народа и славе се на исти дан, иако из сасвим другачијих разлога.
Дугим живљењем на Балкану Роми су преузели традицију слављења почетка Нове године празником који називају Василицом и у њега су унели пуно својих специфичности, традиција и обичаја. Празник Василицу обележавају сви Роми, како они који су припадници православне вере, тако и они који су по вери муслимани. Традицију овог празника Роми су са собом понели и у друге крајеве, па се данас Василица празнује у ромским заједницама широм Европе и света.