мини|Статуа Церере, римске богиње пољопривреде

Теалогија је проучавање божанског кроз феминистичке и друге женски оријентисане перспективе. Овај термин обухвата низ приступа који дају приоритет женским искуствима и симболима у теолошком дискурсу, укључујући, али не ограничавајући се на феминистичку теорију. Концепт су увели Валери Сејвинг, Ајзак Бонвиц (1976) и Наоми Голденберг (1979) као неологизам (нову реч).Сејвинг је развијала феминистичке погледе на теологију од 1950-их година. Бонвиц се осврнуо на термин „теалогичар” 1976. године. Голденберг је користила термин „теалогија” у значењу „говор о богињи” изражавајући наду да ће реч ући у употребу. За пуне референце о сво троје погледати одељак „Историја термина”. Његова употреба се затим проширила и сада означава све женске идеје о светом, што је Шарлот Карон корисно објаснила 1993. године: „размишљање о божанском у женским или феминистичким терминима”. До 1996. године, када је Мелиса Рафаел објавила дело Теалогија и отелотворење (Thealogy and Embodiment), овај термин је већ био добро установљен.

Као неологизам, термин потиче од две грчке речи: , , што значи „богиња”, што је женски еквивалент речи , „бог” (од ПИЕ корена ); и , , у множини , што се у српском језику често налази као суфикс -логија, а значи „реч, разум, план”; док у грчкој филозофији и теологији означава божански разум имплицитан у космосу.

Теалогија има заједничких области са феминистичком теологијом — проучавањем Бога из феминистичке перспективе, често наглашавајући монотеизам. Овај однос представља преклапање, јер теалогија није ограничена на једно божанство (упркос својој етимологији); ове две области су описане као повезане и међузависне.

Историја термина Порекло термина и његова почетна употреба предмет су сталне дебате. Патриша Јолана (Patricia 'Iolana) прати рану употребу овог неологизма до 1976. године, приписујући заслуге за његову прву употребу и Валери Сејвинг и Ајзаку Бонвицу. Истиче се да је Бонвиц сковао реч теалогичар 1976. године.

У књизи Мењање богова (Changing of the Gods) из 1979. године, Наоми Голденберг уводи овај термин као будућу могућност у вези са посебним дискурсом, истичући маскулинистичку природу теологије. Такође 1979. године, у првом ревидираном издању књиге Стварна магија (Real Magic), Бонвиц је у свом појмовнику дефинисао теалогију као „интелектуална нагађања о природи Богиње и Њеним односима према свету уопште и људима посебно; рационална објашњења верских доктрина, пракси и веровања, која могу, али не морају имати икакве везе са било којом религијом како је стварно замишља и практикује већина њених припадника”. У истом појмовнику, он је дефинисао „теологију” готово идентичним речима, само што је женске заменице заменио одговарајућим мушким заменицама.

Керол П. Крајст је употребила овај термин у делу Афродитин смех (Laughter of Aphrodite, 1987), тврдећи да они који стварају теалогију не могу избећи утицај категорија и питања која постављају хришћанске и јеврејске теологије. Она је даље дефинисала теалогију у свом есеју из 2002. године, „Феминистичка теологија као посттрадиционална теалогија” („Feminist theology as post-traditional thealogy”), као „размишљање о значењу Богиње”.

У свом есеју из 1989. године „О огледалима, маглама и жаморима: Ка азијско-америчкој теалогији” („On Mirrors, Mists and Murmurs: Toward an Asian American Thealogy”), Рита Накашима Брок дефинисала је теалогију као „рад жена које размишљају о својим искуствима и веровањима о божанској стварности”. Исте 1989. године, Урсула Кинг примећује све већу употребу термина теалогија као фундаментално одступање од традиционалне, мушки оријентисане теологије, које се одликује давањем предности симболима над рационалним објашњењем.

Године 1993, инклузивна и јасна дефиниција теалогије Шарлот Карон као „размишљања о божанском у женским и феминистичким терминима” појавила се у делу Створити и поново створити (To Make and Make Again). До тог времена, овај концепт је стекао значајан статус међу следбеницима Богиње.

Као академска дисциплина Позиционирана у односу на области теологије и религијских студија, теалогија је дискурс који се критички бави веровањима, мудрошћу, праксама, питањима и вредностима заједнице Богиње, како у прошлости тако и данас. Слично теологији, теалогија се бави питањима смисла, укључујући размишљање о природи божанског, односу човечанства према животној средини, односу између духовног и сексуалног сопства, и природи веровања. Међутим, за разлику од теологије, која се често фокусира на искључиво логички и емпиријски дискурс, теалогија прихвата постмодерни дискурс личног искуства и комплексности.

Овај термин сугерише феминистички приступ теизму и контекст Бога и рода у оквиру паганизма, неопаганизма, духовности Богиње и различитих религија заснованих на природи. Међутим, теалогија се може описати као религијски плуралистичка, будући да теалогичари долазе из различитих верских позадина које су често хибридне природе. Поред пагана, неопагана и верских традиција усредсређених на Богињу, они су такође и хришћани, Јевреји, будисти, муслимани, квекери, итд., или себе дефинишу као духовне феминисткиње. Као такав, термин теалогија користе и феминисткиње унутар главних монотеистичких религија да би детаљније описале женски аспект монотеистичког божанства или тројства, као што је Сама Бог/иња или Небеска мајка у покрету Светаца последњих дана.

Године 2000, Мелиса Рафаел је написала текст Увод у теалогију: Дискурс о Богињи (Introducing Thealogy: Discourse on the Goddess) за серију Уводи у феминистичку теологију. Написан за академску публику, он има за циљ да представи главне елементе теалогије у контексту феминизма Богиње. Она позиционира теалогију као дискурс у који се могу укључити феминисткиње Богиње — оне које су феминистичке следбенице Богиње и које су можда напустиле своју цркву, синагогу или џамију — или оне које још увек припадају својој првобитно установљеној религији. У књизи, Рафаелова упоређује и супротставља теалогију са покретом Богиње. Године 2007, Пол Рид-Боуен написао је текст „Богиња као природа: Ка филозофској теалогији” (Goddess as Nature: Towards a Philosophical Thealogy), који се може сматрати још једним систематским приступом теалогији, али који интегрише филозофски дискурс.

У протеклих неколико деценија, други теалогичари попут Патрише Јолане и Дворе Грен генерисали су дискурсе који премошћују теалогију са другим академским дисциплинама. Јоланина јунговска теалогија повезује аналитичку психологију са теалогијом, а Гренина метаформична теалогија представља мост између матријархалних студија и теалогије.

Савремени теалогичари укључују Керол П. Крајст, Мелису Рафаел, Асфодел Лонг, Беверли Клак, Шарлот Карон, Наоми Голденберг, Пола Рид-Боуена, Риту Накашиму Брок и Патришу Јолану.

Критике Најмање један хришћански теолог одбацује теалогију као стварање новог божанства које су измислиле радикалне феминисткиње. Пол Рид-Боуен и Чејон Мелори истичу да је есенцијализам проблематична клизава падина када феминисткиње Богиње тврде да су жене инхерентно боље од мушкараца или инхерентно ближе Богињи. У својој књизи Разоткривена Богиња: Успон неопаганске феминистичке духовности (Goddess Unmasked: The Rise of Neopagan Feminist Spirituality), Филип Г. Дејвис износи низ критика на рачун покрета Богиње, укључујући логичке грешке, лицемерја и есенцијализам.

Теалогија је такође критикована због свог противљења емпиризму и разуму. У овој критици, сматра се да теалогија има ману јер одбацује чисто емпиријски поглед на свет у корист чисто релативистичког. У међувремену, научнице попут Сандре Хардинг и Доне Харавеј траже средњи пут феминистичког емпиризма.

Уметност и култура Бронзана статуа тешка око 113 килограма која приказује женско распеће голих груди, под називом Христа (Christa), коју је израдила уметница Едвина Сендис, уклоњена је из Катедрале Светог Јована Богослова по налогу суфраганског бискупа Епископалне бискупије Њујорка током Свете недеље 1984. године. Бискуп је оптужио декана катедрале за „скрнављење наших симбола”, иако је реакција посматрача била „огромном већином позитивна”. Године 2016, Сендисина Христа је поново постављена у катедрали, на олтар, као средишњи део „револуционарног” пројекта Пројекат Христа: Манифестовање божанских тела (The Christa Project: Manifesting Divine Bodies). Бискуп Епископалне бискупије Њујорка написао је чланак за брошуру катедрале у којем је навео: „У цркви која се развија, расте и учи, можда смо спремни да видимо 'Христу' не само као уметничко дело већ као објекат побожности, изнад нашег олтара, са свим изазовима које то може донети многим посетиоцима катедрале, или заправо, можда свима нама.” Ова изложба више од 50 савремених дела која „тумаче — или реинтерпретирају — симболику повезану са Исусовим ликом”, како би пружила „одлично средство за размишљање о светом оваплоћењу, и то оно које допире до људи свих родова, раса, религија и сексуалних оријентација”, укључивала је дела аутора као што су Фредерика Фостер, Кики Смит, Џенесис Брајер П-Ориџ и Еико Отаке.

Види још Деви (хиндуистичка богиња) Бог и род Покрет Богиње Обожавање Богиње Матријархална религија Матријархат Богиња мајка

Референце

Литература

Категорија:Феминистичка теологија Категорија:Феминистичка духовност Категорија:Постмодернистичка теорија Категорија:Постструктурализам