Геноцидна намера је специфични ментални елемент, или , потребно да се дело класификује као геноцид према међународном праву, посебно према Конвенцији о геноциду из 1948.Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide алт=Wikisource link|class=noviewer|13x13п art. 2, 9 December 1948, 78 U.N.T.S. 1021 – via Wikisource. ("In the present Convention, genocide means any of the following acts committed with intent to destroy [emphasis added], in whole or in part, a national, ethnical, racial or religious group, as such...") [ алт=Wikisource link|class=noviewer|13x13п] Да би се утврдио геноцид, мора се показати да су починиоци имали dolus specialis, или специфичну намеру, да униште одређену националну, етничку, расну или верску групу, у целини или делимично. За разлику од ширих ратних злочина или злочина против човечности, геноцидна намера захтева намерни циљ елиминације циљане групе, а не само расељавања или наношења штете њеним члановима.

Концепт геноцидне намере је сложен и подстакао је значајну правну дебату, првенствено због изазова доказивања намере појединца да уништи групу без директних доказа. Међународни кривични суд, попут оних за Руанду и бившу Југославију, ослањали су се на посредне доказе како би закључили о намери, узимајући у обзир факторе као што су општи контекст, обим почињених злочина, систематско циљање жртава због припадности групи и понављање деструктивних или дискриминаторних дела. Правни стандарди за геноцидну намеру су се разликовали, при чему неке пресуде захтевају dolus directus (директна намера да се нанесе штета), а друге дозвољавају dolus indirectus (предвидиве последице које је починилац прихватио). Ова неслагања утицала су на судске исходе, као што се види у ослобађајућим пресудама одређених оптужених под строгим захтевима за намеру, што је навело неке научнике да се залажу за стандард заснован на знању како би се боље олакшале осуде за геноцид.

Дебата о геноцидној намери се такође пресеца са одговорношћу државе. Ригорозни доказни стандарди за геноцидну намеру остају спорна тачка, јер критичари тврде да ометају спречавање геноцида постављањем високог прага за интервенцију и кривично гоњење. Фундаменталнија критика је да захтев за геноцидном намером да убиства буду кривична дела привилегује намеру држава у односу на губитак који су претрпеле цивилне жртве, што би могло да омета напоре да се спречи убијање цивила тамо где геноцидна намера није присутна.

Дефиниција и правни стандарди Да би се неки чин класификовао као геноцид (према Конвенцији о геноциду), неопходно је показати да су починиоци имали намерни и конкретан циљ () да физички униште групу на основу њене стварне или перципиране националности, етничке припадности, расе или религије. Намера да се уништи култура групе или намера да се група распрши није довољна.

Године 2019, Канадска Национална истрага о несталим и убијеним аутохтоним женама тврдила је да када је у питању одговорност државе за геноцид, „конкретна намера државе да уништи заштићену групу може се доказати само постојањем геноцидне политике или очигледног обрасца понашања“. Истрага MMIWG-а користила је ширу дефиницију геноцида из Закона о злочинима против човечности и ратним злочинима која обухвата „чин или пропуст почињен са намером да се уништи, у целини или делимично, идентификована група лица“. Истрага је описала традиционалну правну дефиницију геноцида као „уску“ и засновану на Холокаусту.

Судска тумачења

Међународни кривични судови Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), Међународни кривични суд за Руанду (МКСР) и Међународни суд правде пресудили су да се, у одсуству признања, геноцидна намера може доказати посредним доказима, посебно „обимом почињених злочина, њиховом општом природом, у региону или земљи, или, штавише, чињеницом намерног и систематског циљања жртава због њихове припадности одређеној групи, док су чланови других група искључени.“

Стандарди намере Није контроверзно да доказивање би испунило услове Конвенције о геноциду у вези са намером; слабији стандард (индиректна умишљај, што значи да учинилац није желео штету, већ ју је предвидео као одређену последицу својих поступака и починио дело са тим сазнањем) је мање јасна.

Неки научници тврде да би стандард знања олакшао добијање осуђујућих пресуда. Неки од постојећих случајева међународних трибунала, попут случајева Акајесу и Јелисић, одбацили су стандард знања.

Ослобађајућа пресуда Јелисића по строжем стандарду била је контроверзна, а један научник је изразио мишљење да би нацистима било дозвољено да буду пуштени на слободу према пресуди МКСЈ. Када је Радислав Крстић постао први Србин кога је МКТЈ осудио по стандарду сврхе, суд у случају Крстић је објаснио да његова одлука није искључила стандард знања према обичајном међународном праву.

Недавни развој догађаја Године 2010, Суд Црвених Кмера позвао се на преседан МКСР-а у расправи о улози геноцидне намере.

Дебата У Комисији Уједињених нација за истрагу о рату у Дарфуру 2004. године, Клаус Крес је тврдио да су МКСЈ и МКСР погрешили у свом ставу о геноцидној намери појединаца. Ханс Вест је заступао међусобно повезане улоге намере појединца и очекивања појединца да допринесе колективној акцији. Кјел Андерсон је разматрао начине раздвајања улога колективних политика и њихове интеракције са индивидуалном намером. Олаф Јенсен се није сложио са недостатком осуде Горана Јелисића за геноцидну намеру, тврдећи да би правна доследност подразумевала да починиоци Холокауста не би били осуђени за геноцид.

Референце

Категорија:Геноцид