Критика Курана, верског текста који ислам сматра светим, често се односи на чињеничну тачност текста, моралну оправданост и наводну непогрешивост коју тврди улема. Муслимани сматрају Куран савршеном и дословном речју Бога која је путем откровења пренета Мухамеду.

У критичким и историјским студијама, научници, као што су Џон Вансбро, Џозеф Шахт, Патриша Кроун и Мајкл Кук, настоје да истраже и провере порекло, текст, композицију и историју Курана, испитујући питања, загонетке, тешке текстове итд. као што би то чинили са не-светим древним текстовима.Bible in Mohammedian Literature., by Kaufmann Kohler Duncan B. McDonald, Jewish Encyclopedia. Приступљено 22. 4. 2006. Уобичајене критике односе се на кварење усменог и текстуалног преноса у почецима, несавршено очување, ослањање на различите већ постојеће изворе, унутрашњу недоследност, недостатак јасноће и упитна етичка учења. Усмено формирање и писани пренос Курана, пре и после Мухамеда, доведени су у питање на основу варијанти рукописа, постојања бројних раних контрадикторних наратива о томе како је Куран састављен, као и самих раних извора који расправљају о стварним варијантама чак и међу Мухамедовим следбеницима. Рани извори немуслимана указују на то да Куран није постојао у Мухамедово време, будући да рани хришћански и јеврејски извори о исламу не показују свест о постојању муслиманског светог писма током пророковог живота.

Сунитске и шиитске секте ислама имају конкурентне и контрадикторне наративе о пореклу Курана. Научници тврде да су најранији муслимани имали конфузно разумевање Мухамедове поруке и да појава вишеструких сукобљених традиција показује многе покушаје да се осмисли хаос око његовог настанка, укључујући примере ослањања на хришћанске и јеврејске текстове. Ниједан критички текст Курана, заснован на анализи рукописа, никада није направљен, што се сматра проблематичним с обзиром на то да је сва друга древна, па чак и света литература, проучавана ради тачности. Текстуални критичари наводе да, на основу разноликости пронађене у рукописним доказима, уређивања након Мухамедове смрти, раних чистки варијанти, раних покушаја стандардизације (нпр. 653–705. и 936. године), заједно са другим факторима, доводи до става да „никада није постојао један оригинални текст Курана.”

Историјска аутентичност

Традиционално гледиште Према исламској традицији, коју критика може довести у питање или јој противречити, Куран је следио пут са неба до анђела Гаврила (Џибрила) који га је открио у седмом веку нове ере током 23 године хиџаском арапском трговцу и пастиру, Мухамеду, који је постао један од пророка ислама. Мухамед је ова откровења — која су човечанству донела бескомпромисни монотеизам — поделио са својим сапутницима (асхабима), који су их записали и/или запамтили. Из ових сећања и записа, стандардно издање је пажљиво састављено и уређено под надзором халифе Османа недуго након Мухамедове смрти. Копије овог кодекса (или мусхафа) послате су у главне центре тада брзо растуће империје, а све остале непотпуне или „несавршене” варијанте куранске објаве Осман је наредио да се униште. У наредних неколико векова, религија и царство ислама су се учврстили, и развијено је огромно тело верске литературе и закона, укључујући коментаре/егзегезе (тафсир) за објашњење Курана.

Тако је, према исламском учењу, обезбеђено да формулација куранског текста који је данас доступан тачно одговара буквалној, непогрешивој, „савршеној”, „ванвременској”, „апсолутној”, неисквареној Божјој речи откривеној Мухамеду. То откровење је заузврат идентично вечној „мајци књиге”, архетипу Курана. У муслиманском верском и теолошком погледу, ово није створио/написао Бог, већ је то његов атрибут, савечан и чуван код њега, на небу.

Муслиманска гледишта о критици За муслимане, садржај Курана је „извор доктрине, закона, поетске и духовне инспирације, утехе, ревности, знања и мистичног искуства.” Према професору емеритусу исламске мисли на Универзитету у Паризу, Алжирцу Мухамеду Аркуну — „Милиони и милиони се свакодневно позивају на Куран како би објаснили своје поступке и оправдали своје тежње.” Последњих година многи га сматрају извором научног знања. Поштован од побожних муслимана као „светиња над светињама”, чији сам звук неке доводи до „суза и екстазе”, он је физички симбол вере.

Традиционално муслиманско разумевање Курана није да је он једноставно божански надахнут, већ буквална реч Божја. Он је такође последња и потпуна порука од Бога, од његовог последњег гласника (Мухамеда), која замењује Хебрејску Библију; хришћански Стари завет и Нови завет; и прочишћава „наслаге јудаизма и хришћанства”.

Традиционални исламски научници су током векова развили Куранске студије или „Куранске науке” (), следећи куранско охрабрење: „Зар неће размишљати о Курану?”. Постоје две врсте егзегезе које се користе за објашњавање и тумачење Курана: Тафсир — буквално тумачење. Тавил — алегоријско тумачење.

Остале области проучавања укључују: — истраживање страног порекла неких куранских термина. Насх — проучавање контрадикторних стихова како би се утврдило који би требало да буде укинут у корист другог. Поводи откровења који повезују куранске стихове са епизодама из Мухамедове каријере на основу хадиса и његових биографија познатих као сира. Хронологија откровења. Подела куранских поглавља (сура) на Меканске суре. Оне за које се верује да су објављене у Меки пре хиџре. Мединске суре објављене након тога у граду Медини.

Према речима Сејида Хусеина Насра, ове традиционалне религијске науке:

Насупрот томе, многи од првобитних немуслиманских проучавалаца Курана радили су „у контексту отворено декларисаног непријатељства” између хришћанства и ислама, како би разоткрили ислам или прозелитизовали против њега. Оријенталиста из деветнаестог века и колонијални администратор Вилијам Мјур написао је да је Куран био један од „најтврдоглавијих непријатеља цивилизације, слободе и истине које је свет до сада упознао.” У двадесетом веку, научници раног Совјетског Савеза који су радили у контексту дијалектичког материјализма и борили се против „опијума за народ” су тврдили: Мухамед и прве халифе били су „митске личности”. Покретачка снага раног ислама била је трговачка буржоазија Меке и Медине и робовласничко арапско друштво.

Делимично као реакција, неки муслимани су се жестоко противили „оријенталистичком подухвату куранских студија”. Године 1987, муслимански критичар С. Парвез Манзур га је осудио као зачетог у „полемичким мочварама средњовековног хришћанства”.

Муслимански научници у 21. веку упозоравају на давање „легитимитета разумевању ислама немуслиманских научника” кроз интеракцију са њима. Они истичу да је чак и научно дело о исламу као што је Енциклопедија ислама издавача Брил (Brill) „...пуно увреда и омаловажавајућих примедби о Курану.”

Текстуалној критици Курана, посебно структури и стилу сура, противило се на основу тога што она доводи у питање божанско порекло Курана. Сејид Хусеин Наср је осудио „рационалистичке и агностичке методе више критике” као сличне сецирању и подвргавању Исуса „модерним медицинским техникама како би се утврдило да ли је рођен чудесно или је био син Јосифа.”

У свом утицајном делу Оријентализам, Едвард Саид је прогласио западно проучавање Блиског истока — укључујући религију ислам — нераскидиво повезаним са западним империјализмом, чинећи ту студију инхерентно политичком и ропском према моћи.

Ове притужбе су упоређене са притужбама других верских конзервативаца (хришћана) против текстуалне историјске критике њиховог сопственог светог текста (Библије). Библијски научник Џон Бургон је написао: „Библија није ништа друго до глас Онога који седи на Престолу! Свака њена Књига, свако њено Поглавље, сваки њен Стих, свака њена реч, сваки њен слог... свако њено слово, је директан исказ Свевишњег!” Немуслиманска научница Патриша Кроун признаје позив на понизност према светињама других култура — „ко сте ви да петљате по њиховом наслеђу?” — али брани оспоравање ортодоксних погледа на исламску историју, говорећи: „ми исламисти не покушавамо да уништимо ничију веру.”

Не противе се сви муслимани критици. Рослан Абдул-Рахим пише: „...критичко проучавање Курана неће повредити муслимане... оно ће им само помоћи јер никаква количина критике не може променити чињеницу да је Куран заиста божанско дело како муслиманска теологија прописује и како су га муслимани тако снажно бранили”.

Међутим, неки научници су страдали због покушаја да примене књижевне или филолошке технике на Куран: Египатски „декан арапске књижевности” Таха Хусеин, који је изгубио положај на Универзитету у Каиру 1931. Хусеин је објавио књигу (Fi'ish-Shi-r al-Jahili) која доводи у питање историјску истинитост Курана. Оптужен је за богохуљење, приморан да повуче своју књигу и изгубио је универзитетски положај. Египатски професор Мухамед Ахмед Халафалах, чија је дисертација одбијена. Немуслимански немачки професор Гинтер Лилинг (отпуштен). Египатски професор Наср Абу Зајд, који је био приморан да потражи егзил у Европи након што је проглашен отпадником и суочен са претњама смрћу због кршења „Божјег права”. Јеврејски професор и арапски научник Сулиман Башир тврдио је да се ислам развијао као религија постепено, уместо да је изашао потпуно формиран из уста Пророка. Повређен је након што су га његови студенти избацили кроз прозор на другом спрату на Универзитету Ан-Наџах на Западној обали.

Немуслиманска гледишта

Нису сви немуслимански проучаваоци ислама заинтересовани за критичко испитивање и анализу. Патриша Кроун и Ибн ал Раванди тврде да је западна наука изгубила свој критички став према изворима о пореклу ислама отприлике у време Првог светског рата. Ендру Рипин је изразио изненађење што:

Неки научници попут Карла Бинсвангера жалили су се на „догматску исламофилију већине арабиста”. Француски филозоф Жак Елил истиче да у једној западној земљи (Француска од 1983) „више није прихватљиво критиковати ислам или арапске земље.” Француски историчар Максим Родинсон наводи да је међу неким историчарима, попут историчара средњег века Нормана Данијела, њихово разумевање ислама „уступило место чистој апологетици.”

У 1970-им, оно што је описано као „талас скептичних научника” оспорило је велики део мудрости у исламским студијама. Њихов аргумент је био да је исламска историјска традиција претрпела значајно кварење у свом преношењу. Такође, постојао је недостатак поткрепљујућих доказа конзистентних са традиционалним наративом, укључујући археолошке доказе. Коначно, немуслимански књижевни извори показивали су недоследности. Уложени су напори да се ревидира или реконструише почетни наратив о исламу користећи алтернативне, вероватно поузданије, изворе као што су новчићи, натписи и неисламски записи.

Стварање јединственог Курана

Научници се не слажу око времена првог сакупљања стихова за састављање писаног Курана. Неки су сугерисали да је почело под халифом Абу Бакром.

Други, попут Зајда ибн Сабита, известили су: „...први од оних који су сакупили Куран у мусхаф (кодекс) био је Салим, ослобођени роб Абу Худајфе.” Такође, доприносећи расправи, Али је наводно рекао: „Нека Алахова милост буде на Абу Бакру, првом међу људима који ће бити награђен за сакупљање рукописа, јер је он био први који је сакупио (текст) између (две) корице.”

Халифа Осман (644–656) надгледао је завршне напоре да се Куран стандардизује у званични, јединствени текст користећи један дијалект. Пројекат је започео 12 година након Мухамедове смрти и завршио се 24 године након његовог почетка. По завршетку пројекта, наређено је да се све остале постојеће личне, појединачне копије и дијалекти Курана униште:

Традиционално се сматра да су први списи имали користи од тога што су их прегледали појединци који су их запамтили. Ови рани писци су стекли знање током откровења и касније су га континуирано рецитовали. Пошто је званична компилација завршена две деценије након Мухамедове смрти, Османов текст је скрупулозно очуван. Доктор Морис Букај је сматрао да ово не представља проблем за валидност Курана.

Кирает и ахруф