Гушавост (, ) је оток на врату настао услед увећане штитасте жлезде. Гушавост може бити повезана са неправилним радом штитасте жлезде.
Широм света, преко 90% случајева гушавости узроковано је недостатком јода. Израз потиче од латинске речи -{gutturia}-, што значи грло. Већина гуша није канцерозна (бенигна), иако могу бити потенцијално штетне.
Знаци и симптоми Гушавост се може јавити као опипљиво или видљиво увећање штитасте жлезде у доњем делу врата. Ако је гушавост повезана са хипотиреозом или хипертиреозом, могу бити присутни симптоми основног поремећаја. Код хипертиреозе, најчешћи симптоми повезани су са адренергичком стимулацијом: тахикардија, палпитације, нервозност, тремор, повишен крвни притисак и нетолеранција топлоте. Клиничке манифестације често су повезане са хиперметаболизмом, прекомерним хормонима штитасте жлезде, повећаном потрошњом кисеоника, метаболичким променама у метаболизму протеина, имунолошком стимулацијом дифузне гушавости и очним променама (егзофталмус). Особе са хипотиреозом обично имају слаб апетит, нетолеранцију хладноће, затвор, летаргију и могу добити на тежини. Међутим, ови симптоми су често неспецифични и отежавају дијагнозу.
Према класификацији гушавости Светске здравствене организације палпацијом, тежина гушавости се данас оцењује као степен 0, степен 1, степен 2.
Узроци Широм света, најчешћи узрок гушавости је недостатак јода, који се обично виђа у земљама које ретко користе јодирану со. Недостатак селена се такође сматра доприносећим фактором. У земљама које користе јодирану со, Хашимотов тиреоидитис је најчешћи узрок. Гушавост може настати и услед тровања цијанидом, што је посебно често у тропским земљама где људи једу корен маниоке богат цијанидом као основну храну.
Узрок Патофизиологија Резултујућа активност штитасте жлезде Образац раста Лечење Инциденција и преваленција Прогноза Недостатак јода Хиперплазија штитасте жлезде ради компензације смањене ефикасности Може изазвати хипотиреозу Дифузна Јод Чини преко 90% случајева гушавости у свету Повећана величина штитасте жлезде може бити трајна ако се не лечи око пет година Конгенитални хипотиреоидизам Урођене грешке у синтези хормона штитасте жлезде Хипотиреоза Унос гушавих материја Нежељене реакције на лекове Хашимотов тиреоидитис Аутоимуна болест у којој се штитаста жлезда постепено уништава. Инфилтрација лимфоцита. Хипотиреоза Дифузна и лобулирана Надокнада хормона штитасте жлезде Преваленција: 1 до 1,5 на 1000 Ремисија са лечењем Болест хипофизе Хиперсекреција тиреостимулишућег хормона, готово увек услед аденома хипофизеThyrotropin (TSH)-secreting pituitary adenomas. Аутори: Roy E Weiss и Samuel Refetoff. Последњи преглед литературе верзија 19.1: јануар 2011. Ова тема последњи пут ажурирана: 2. јул 2009. Дифузна Хирургија хипофизе Веома ретко Грејвсова болест — позната и као Баседовљева болест Аутоантитела (TSHR-Ab) која активирају TSH рецептор (TSHR) Хипертиреоза Дифузна Антитиреоидни лекови, радиоактивни јод, хирургија Развиће се код око 0,5% мушкараца и 3% жена Ремисија са лечењем, али је квалитет живота нижи 14 до 21 годину након лечења, са слабијим расположењем и виталношћу, без обзира на избор лечења Тиреоидитис Акутна или хронична упала У почетку може бити хипертиреоза, али напредује у хипотиреозу Рак штитасте жлезде Обично унинодуларан Укупна релативна петогодишња стопа преживљавања 85% код жена и 74% код мушкарацаПодаци из EUROCARE, са стране 10 у: Бенигни тумори штитасте жлезде Обично хипертиреоза Обично унинодуларан Углавном безопасни Неосетљивост на хормоне штитасте жлезде Секреторна хипертиреоза, симптоматска хипотиреоза Дифузна Саркоидоза Амилоидоза Хидатиформна мола Цисте Акромегалија Пендредов синдром
Дијагноза мини|Гушавост са токсичним аденомом Гушавост се може дијагностиковати тестом функције штитасте жлезде.
Врсте Гушавост се може класификовати или као нодуларна или као дифузна. Нодуларне гуше су или са једним чвором (унинодуларне) или са више чворова (мултинодуларне). Мултинодуларна гуша је најчешћи поремећај штитасте жлезде.
Образац раста Унинодуларна гуша: један чвор штитасте жлезде; може бити неактиван или активан (токсичан) — самостално производи хормон штитасте жлезде. Мултинодуларна гуша: више чворова; такође може бити неактивна или токсична; ово последње се назива токсична мултинодуларна гуша и повезано је са хипертиреозом. Ови чворови расту различитим брзинама и самостално луче хормон штитасте жлезде, чиме сузбијају раст и функцију остатка жлезде зависне од TSH. Неактивни чворови у истој гуши могу бити малигни. Рак штитасте жлезде се идентификује код 13,7% пацијената оперисаних због мултинодуларне гуше. Дифузна гуша: цела штитаста жлезда изгледа увећано због хиперплазије.
Величина Класа I: гуша се у нормалном положају главе не види; открива се само палпацијом. Класа II: гуша је опипљива и лако се види. Класа III: гуша је веома велика и ретростернална (делимично или потпуно лежи испод грудне кости), притисак доводи до трагова компресије.
Лечење Гушавост се лечи према узроку. Ако штитаста жлезда производи вишак хормона штитасте жлезде (Т3 и Т4), пацијенту се даје радиоактивни јод како би се жлезда смањила. Ако је гушавост узрокована недостатком јода, дају се мале дозе јодида у облику Луголовог раствора или раствора калијум јодида. Ако је гушавост повезана са неактивном штитастом жлездом, користе се суплементи штитасте жлезде. Понекад је потребна делимична или потпуна тиреоидектомија.
Медицински и научни развој Откриће значаја јода за функцију штитасте жлезде и његове улоге у превенцији гушавости представљало је велики медицински напредак. Увођење јодиране соли почетком 20. века постало је кључна јавноздравствена мера, која је ефикасно смањила распрострањеност гушавости у претходно погођеним регионима. Ова мера била је један од најранијих и најуспешнијих примера масовних превентивних здравствених кампања.
Епидемиологија мини|усправно=1.15|Године живота прилагођене за инвалидност због недостатка јода на 100.000 становника 2002: Гушавост је чешћа код жена, али то укључује многе врсте гушавости узроковане аутоимуним проблемима, а не само оне узроковане једноставним недостатком јода.
Јод се углавном накупља у мору и површинском слоју земљишта. Пре програма обогаћивања јодом, гушавост је била честа у подручјима са учесталим поплавама или глацијалним активностима, које еродирају површински слој земљишта. Ендемска је у популацијама где је унос јода мањи од 10 μg дневно.
Примери таквих региона укључују алпске пределе јужне Европе (као што је Швајцарска), Хималаје, басен Великих језера итд. Како је забележено 1923. године, све домаће животиње имале су гушу у неким глацијалним долинама јужне Аљаске. У Пембертон Медоузу било је толико тешко да је било тешко узгајати младе животиње.
Историја мини|лево|Гушавост и конгенитални јодни дефицит синдром у Штајерској, бакарна гравура, 1815. мини|Жена у мијесбахерској народној ношњи са огрлицом за прикривање гуше Кинески лекари династије Танг (618–907) били су први који су успешно лечили пацијенте са гушавошћу користећи штитасту жлезду животиња богату јодом, као што су овце и свиње — у сировом облику, у облику пилуле или праха. То је описано у књизи Џен Ћуена (умро 643. н. е.), као и у неколико других. Једна кинеска књига, „Фармакопеја небеског земљорадника”, наводи да је саргасум богат јодом коришћен за лечење гушавости у 1. веку пре н. е., али је та књига написана знатно касније.
У 12. веку, Зајн ел Дин ел Џурџани, персијски лекар, дао је први опис Грејвсове болести након што је приметио повезаност гушавости и померања ока познатог као егзофталмус у свом делу „Тезаурус шаха Хорезма”, главном медицинском речнику тог времена. – историја и именовање болести Болест је касније названа по ирском лекару Роберту Џејмсу Грејвсу, који је 1835. описао случај гушавости са егзофталмусом. Немац Карл Адолф фон Базедов је 1840. независно објавио исту комбинацију симптома, док су раније извештаје о болести објавили и Италијани Ђузепе Флајани и Антонио Ђузепе Теста, 1802. односно 1810. године, и енглески лекар Кејлеб Хилијер Пери (пријатељ Едварда Џенера) крајем 18. века.
Парацелзус (1493–1541) био је прва особа која је предложила везу између гушавости и минерала (нарочито олова) у води за пиће.„Парацелзус” Britannica Јод је касније открио Бернар Куртоа 1811. из пепела морских алги.
Гушавост је раније била честа у многим областима са недостатком јода у земљишту. На пример, у енглеском Мидландсу стање је било познато као **дербиширски врат**. У САД, гушавост је била присутна у Апалачима, Великим језерима, Средњем западу и Међугорским областима. Стање је данас практично одсутно у богатим земљама, где је кухињска со обогаћена јодом. Међутим, и даље је распрострањена у Индији, Кини, Централној Азији и Централној Африци.
Гушавост је дуго била присутна у алпским земљама. Швајцарска је смањила обољење увођењем јодиране соли 1922. Баварска народна ношња у областима Мијесбах и Салцбург, која се појавила у 19. веку, укључује чокер, назван -{Kropfband}- (трака за гушу), који је служио за прикривање или гуше или остатака након операције гуше.
У различитим регионима света, посебно у планинским областима, распрострањеност гушавости била је повезана са недостатком јода у исхрани. На пример, Алпи, Хималаји и Анди имали су високе стопе гушавости због земљишта сиромашног јодом. У тим регионима недостатак јода довео је до широко распрострањених хормоналних поремећаја, посебно утичући на функцију штитасте жлезде.
Друштво и култура Двадесетих година 20. века веровало се да ношење бочица јода око врата спречава гушавост.
Познати случајеви Бивши председник САД Џорџ Х. В. Буш и његова супруга Барбара Буш обоје су имали дијагнозу Грејвсове болести и гушавости, у размаку од две године. Болест је изазвала хипертиреозу и срчану аритмију. Научници су рекли да би, без неког фактора средине, шанса да обоје, муж и жена, оболе од Грејвсове болести могла бити 1 према 100.000 или чак 1 према 3.000.000.
Хералдика Грб и челенка породице -{Die Kröpfner}- из Тирола приказивали су човека „оболелог од велике гуше”, што је очигледна игра речи на немачкој речи за гушу („-{Kropf}-”).
Друштвени утицаји У неким историјским контекстима гушавост је била толико распрострањена да је постала нормализована у култури. На пример, у одређеним алпским регионима велике гуше су понекад сматране знаком лепоте. Насупрот томе, у другим подручјима особе са гушавошћу суочавале су се са друштвеном стигмом, што је могло довести до маргинализације и дискриминације.
Уметност Гушавост је у уметничко-историјској и медицинско-историјској литератури разматрана као мотив који се понавља у сликарству и религиозном портретисању. Преглед Ацороне и сарадника описао је оток штитасте жлезде као феномен заступљен у различитим уметничким периодима, док су други аутори посебно истраживали његову појаву у ренесансној уметности. Преглед Јоселва Албана и Жанеле Ларе Мирхан посебно се фокусирао на приказ гушавости у представама „Сузане и стараца”.
Види још Дејвид Марин — спровео је значајна истраживања о лечењу гушавости јодом. Ендемска гушавост Струма оваријума — врста тератома Рецептор хормона штитасте жлезде
Референце
Спољашње везе
Категорија:Ендокрине болести Категорија:Штитна жлезда Категорија:Тироидна обољења