Предраг Враницки (21. јануар 1922 — 31. јануар 2002) био је југословенски и хрватски марксистички академик, филозоф и аутор. Радио је на Филозофском факултету Универзитета у Загребу од 1947. до пензионисања, обављајући функцију декана од 1964. до 1966. године, а ректора Универзитета у Загребу од 1972. до 1976. године. Био је повезан са школом Праксис 1960-их. Рођен у Бенковцу, Враницки се школовао широм Југославије, дипломирао је на Универзитету у Загребу 1947. године и докторирао на Универзитету у Београду 1951. године. У почетку као асистент и доцент на Филозофском факултету, постао је професор 1959. године. Постао је члан Југословенске академије наука и уметности (ЈАЗУ), касније Хрватске академије наука и уметности, 1976. године.

Под утицајем Карла Маркса, Враницкијева најважнија дела укључују Историју марксизма (1961) и Филозофију историје (1988), при чему је прво познато широм света и преведено на многе језике. Враницки је најпревођенији хрватски филозоф и добио је похвале од филозофа и академика, који га описују као важног хрватског марксистичког филозофа. Идеолошки, Враницки је био комуниста и југословениста, а истовремено је подржавао самоуправни социјализам.

Рани живот и образовање Предраг Враницки рођен је 21. јануара 1922. Његова породица је пољског порекла, што је било релативно непознато јавности. Његов отац, Густав, био је ветеринар, док је Антоанета (рођена Готовац) била професорка историје. Његова мајка је потомак композитора Јакова Готовца. Враницки је био једно од двоје деце, а његов брат је био Срђан, југословенски партизан који је погинуо током Другог светског рата.

Враницки је рођен у Бенковцу, али се његова породица много селила у младости, вероватно због очеве професије, па је његово основно образовање обухватало Војводину, Србију и Босну и Херцеговину, јер је основну школу похађао у Сенти, Зајечару и Јајцу. Средњошколско образовање је започео у гимназији у Високом, у Босни и Херцеговини, затим се преселио у Петрињу, у Хрватској, и завршио га у Загребу. Након средње школе, уписао се на Медицински факултет Универзитета у Загребу 1939. године, међутим, две године касније, прешао је на Филозофски факултет. Враницкијево образовање је прекинуо Други светски рат, а он се потом придружио југословенским партизанима. Године 1939. придружио се Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). После рата, наставио је студије на Филозофском факултету и дипломирао 1947. године. Докторирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1951. године, са дисертацијом на тему „Проблем општег, партикуларног и појединачног у класичном марксизму“. Хабилитирао се на Филозофском факултету Универзитета у Загребу 1952. године.

У младости, Враницки се бавио бацањем диска и кугле, а био је и планинар.

Каријера Због његових способности критичког мишљења, професори Филозофског факултета су га подржали за асистента и он је успешно постављен на ту позицију у јесен 1947. године. Две године касније, постао је предавач историјског материјализма. Године 1953. постао је доцент на Филозофском факултету. Унапређен је у звање ванредног професора 1959. године, а у звање редовног професора 1962. године. Заједно са Гајом Петровићем, Миланом Кангргом, Бранком Бошњаком, Вањом Сутлићем и Данилом Пејовићем, преводио је разне књиге на српскохрватски језик. 1956. године покренули су Филозофска хрестоматија од 12 књига. Вранички је одиграо кључну улогу у обликовању хрватске филозофије.

Током свог боравка на Филозофском факултету, усавршавао се, прво у Француској 1957. године, а касније у Немачкој 1967. године. У Француској је радио на својој књизи „Историја марксизма“, коју је подржала Хумболтова фондација. Враницки је касније био шеф Катедре за филозофију марксизма, Катедре за теоријску филозофију и Катедре за филозофију. Именован је за декана Филозофског факултета 1964. године и на тој позицији је остао две академске године, до 1966. Године 1972. постао је ректор Универзитета у Загребу и ту функцију је обављао два мандата до 1976. године. У међувремену, суоснивао је Југословенски институт за филозофију 1967. године и био је његов први директор до 1968. године. Пензионисао се као професор 1976. године, у 54. години живота Поново је посетио Немачку 1976. године и крајем 1980-их, када је почео да ради на Филозофији историје.

Поред академске каријере, Враницки је био и члан уредништва часописа Коло и Праксис, при чему је овај други основан 1964. године. Такође је био учесник Корчуланске летње школе, али се касније дистанцирао од тог покрета. Током 1960-их и 1970-их, одбио је да се прогласи дисидентом, упркос личним нападима Совјетског Савеза и Источног блока.

Пензионисање Током пензионисања, понуђено му је да служи у јавним функцијама, али је то одбио. Био је члан Југословенске академије наука и уметности (ЈАЗУ) од 1976. године и члан Међународног института за филозофију у Паризу. Године 1979. унапређен је у редовног члана ЈАЗУ. Као члан ЈАЗУ, обављао је функцију председника неколико одбора и одржао је неколико предавања. Био је и члан уредништва часописа Анали, који је издавао ЈАЗУ, и дописни члан Војвођанске академије. Био је против њеног спајања са Српском академијом наука и уметности због њиховог промовисања политике Велике Србије. Враницки је остао члан ЈАЗУ, трансформисане 1990. године у Хрватску академију наука и уметности (ХАЗУ), након распада Југославије.

Током 1980-их и 1990-их, одбијао је да се сврста уз национализам. Упркос томе, бранио је писца Добрицу Ћосића од националистичких оптужби, чак је написао и чланак о њему у београдском часопису „Књижевност“. Касније у животу, био је повезан са часописом НИН и новинама Политика.

Наслеђе и пријем Враницки је био под утицајем Карла Маркса. Враницки је био марксистички и социјалистички академик, научник и филозоф, који се бавио историјом филозофије, онтологијом и антропологијом. Такође се бавио економијом, социологијом и историјом уопште. У својој докторској дисертацији, разматрао је филозофске проблеме Маркса, Фридриха Енгелса и Владимира Лењина. Његово друго дело, „Развој мисли Карла Маркса“, разматрало је Марксову филозофску мисао и његову критику Хегелове филозофије државе. У свом трећем делу, Историја марксизма, разматрао је марксизам уопште, али из критичке перспективе. Политиколог Милорад М. Драшковић је похвалио књигу због њених детаља, марксистичке мисли, критике стаљинизма, док ју је критиковао због титоцентричности, апологетике Лењина и нетолерантности према реформистима попут Карла Кауцког и Едуарда Бернштајна. Према писању НИН-а, „Историја марксизма“ била је позната широм света и преведена је на многе језике. Објављено је 10 издања књиге. Враницки је такође радио на збирци есеја „Човек и историја“ и „Речнику марксизма“ у Сплиту.

Историчар Златко Чепо је 1979. године рецензирао књигу „Марксизам и социјализам“, хвалећи је због амбициозности и читљивости, као и због анализе стаљинизма, док је критиковао због тога што понекад не одговара на кључна питања, због идеализације Лењина, као и због превеликог оправдања Лењинових потеза док је био на власти. Чепо је наставио да пише рецензију књиге „Самоуправљање као перманентна револуција“ 1985. године, написавши да она добро надокнађује марксизам и социјализам, док је истовремено хвалио њену анализу покрета самоуправљања, као што су раднички покрети и совјети, написавши да је корисна за учење радничке демократије. Такође је написао да књига критикује државни социјализам, идеализује Лењина и оправдава његове централистичке тенденције. Поред Историје марксизма, Филозофија историје је такође познато дело Враницког. Књижевни критичар Тончи Валентић, рецензирајући треће издање које је фокусирано на историју после Другог светског рата, позитивно је оценио опсежност књиге, анализу, историју школе Праксис, хуманизам и објективност, док је критиковао њену марксистичку пристрасност и нечитљивост, додајући да ће књига имати слаб пријем због претераних захтева.

Враницки је најпревођенији хрватски филозоф. Филозоф Лино Вељак је описао Враницког као једног од најважнијих хрватских филозофа свих времена. Академици Кристијан Кркач и Иван Давид Доган сматрају Враницког једним од најважнијих хрватских марксистичких филозофа. Враницкијев рад је похвалио и Владимир Премец, директор Центра за филозофска истраживања у Сарајеву, уз напомену да је био популаран међу студентима у иностранству.

Лични живот Враницки је био ожењен Милицом (рођеном Полић), која је рођена у Хрељину и по занимању је била учитељица. Дала је отказ да би се посветила породици и на крају је пратила мужа на разним путовањима. Често је спремала оброке за госте у њиховој кући. Имали су двоје деце, Ненада, професора историје и филозофије, и Сенку, архитекткињу са седиштем у Лондону. Имали су двоје унучади, Ивана и Срђана. Враницки је био пријатељ са Џемилом Шарцем, генералом Југословенске народне армије, Војмиром Вињом, лингвистом, Јиргеном Хабермасом, и Ханс-Георгом Гадамером, немачким филозофима, и Предрагом Матвејевићем, публицистом.

Помагао је другима у одбрани од поплаве у Загребу 1964. Добитник је Награде Матице хрватске (1953), Награде Божидар Аџија (1963) и Награде за животно дело Социјалистичке Републике Хрватске (1987).

Враницкијев главни хоби била је музика. Често ју је слушао и свирао клавир. Живео је у Загребу, где је и преминуо 31. јануара 2002. године. Ивица Рачан, премијер Хрватске, упутио је саучешће.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1922. Категорија:Умрли 2002. Категорија:Загрепчани Категорија:Хрватски филозофи Категорија:Југословенски филозофи Категорија:Марксистички теоретичари Категорија:Студенти Филозофског факултета Универзитета у Београду Категорија:Академици ХАЗУ Категорија:Ректори Свеучилишта у Загребу Категорија:Студенти Свеучилишта у Загребу