мини|Слика Хораса Вернеа из 1850. под називом Социјализам и колера (), која приказује оно што је Верне сматрао за две пошасти које су мучиле Француску средином 19. века.
Критика социјализма представља сваку критику социјалистичке економије и социјалистичких модела организације и њихове изводљивости, као и политичких и социјалних импликација усвајања таквог система. Неке критике нису нужно усмерене према социјализму као систему, већ према социјалистичком покрету, партијама или постојећим социјалистичким државама. Неки критичари сматрају социјализам искључиво теоријским концептом који би требало критиковати на теоријским основама, као што су проблем економске калкулације и дебата о социјалистичкој калкулацији, док други сматрају да постоје одређени историјски примери и да се они могу критиковати на практичним основама. Пошто постоје многе врсте социјализма, већина критика фокусирана је на специфичну врсту социјализма, ону која подразумева командну економију и искуство економија совјетског типа, што се можда не односи на све облике социјализма. Различити модели социјализма сукобљавају се међу собом око питања власништва над имовином, економске координације и начина на који се социјализам може остварити. Критичари специфичних модела социјализма могу бити заговорници другачије врсте социјализма.
Према економисти Аустријске школе Лудвигу фон Мизесу, економски систем (специфично централизовано економско планирање) који не користи новац, финансијску калкулацију и тржишно одређивање цена, не би био у стању да ефикасно процени вредност капиталних добара и координише производњу, те је стога по његовом мишљењу социјализам немогућ јер му недостају потребне информације да би се уопште извршила економска калкулација. Још један централни аргумент усмерен против социјалистичких система заснованих на економском планирању базиран је на употреби дисперзованог знања. Социјализам је према овом схватању неизводљив јер централно тело не може да прикупи информације и ефикасно их употреби за формулисање плана за целу економију, јер би то резултирало искривљеним или одсутним сигналима цена; ово је познато као проблем економске калкулације.F. A. Hayek, (1935), "The Nature and History of the Problem" and "The Present State of the Debate," in F.A. Hayek, ed. , Други економисти критикују моделе социјализма засноване на неокласичној економији због њиховог ослањања на погрешне и нереалне претпоставке о економској равнотежи и Паретовој ефикасности.
Критичари социјализма тврде да су социјалистички експерименти смањили економски раст и генерисали хроничне несташице роба и услуга због недостатка ценовних механизама, меких буџетских ограничења и широко распрострањене корупције међу бирократама.
Неки филозофи су критиковали циљеве социјализма, тврдећи да једнакост нарушава индивидуалне различитости и да би успостављање равноправног друштва морало да подразумева снажну принуду.Self, Peter. Socialism. A Companion to Contemporary Political Philosophy, editors Goodin, Robert E. and Pettit, Philip. Blackwell Publishing, 1995, p. 339 "Extreme equality overlooks the diversity of individual talents, tastes and needs, and save in a utopian society of unselfish individuals would entail strong coercion; but even short of this goal, there is the problem of giving reasonable recognition to different individual needs, tastes (for work or leisure) and talents. It is true therefore that beyond some point the pursuit of equality runs into controversial or contradictory criteria of need or merit". Многи критичари указују на масовна убиства под комунистичким режимима као на оптужницу против социјализма; неки социјалисти одговарају да су то биле аберације, указујући на масовна страдања за која тврде да су изазвана капитализмом и империјализмом, док неки тврде да то није социјалистички модел који они подржавају. Економски либерали и десни либертаријанци виде приватно власништво над средствима за производњу и тржишну размену као природне ентитете или морална права која су централна за њихове концепције слободе и сматрају економску динамику капитализма непроменљивом и апсолутном. Као резултат тога, они перципирају јавно власништво над средствима за производњу и економско планирање као кршење слободе.
Критика централизованог планирања Искривљени или одсутни сигнали цена лево|мини|Графикон понуде и потражње: политичка интервенција у формирању цена на слободном тржишту кроз понуду и потражњу доводи до одступања од равнотежне цене, што према критичарима социјализма изазива мноштво нежељених нуспојава. Проблем економске калкулације представља критику централног економског планирања које постоји у неким облицима социјализма. Први га је предложио 1854. године пруски економиста Херман Хајнрих Госен. "... nur durch Feststellung des Privateigenthums ... deren Lösung die Kräfte einzelner Menschen weit übersteigt." ("... only through the establishment of private property is to be found the measure for determining the quantity of each commodity which it would be best to produce under given conditions. Therefore, the central authority [that is] proposed by the communists for the distribution of the various tasks and their reward, would very soon find that it had undertaken a task the solution of which far exceeds the abilities of individual men.") Касније су га разрадили холандски економиста Николас Пирсон 1902. године, Лудвиг фон Мизес 1920. године, и касније Фридрих Хајек.F.A. Hayek, , "The Nature and History of the Problem" and "The Present State of the Debate," in F.A. Hayek, ed. , Проблем на који се мисли односи се на то како ресурсе рационално расподелити у економији. Слободно тржиште се ослања на ценовни механизам, при чему људи појединачно имају могућност да одлучују како ресурсе треба расподелити на основу њихове спремности да дају новац за одређена добра или услуге. Цена преноси уграђене информације о обиљу ресурса као и њиховој пожељности (понуда и потражња), што заузврат омогућава — на основу индивидуалних консензусних одлука — корекције које спречавају несташице и вишкове. Мизес и Хајек су тврдили да је ово једино могуће решење и да без информација које пружају тржишне цене социјализму недостаје метод за рационалну алокацију ресурса. Они који се слажу са овом критиком тврде да она представља побијање социјализма и да показује да социјалистичка планска економија никада не би могла да функционише. Дебата је беснела током 1920-их и 1930-их година, а тај специфични период дебате су економски историчари назвали „дебатом о социјалистичкој калкулацији”.
Мизес је у познатом чланку из 1920. године „Економска калкулација у социјалистичком комонвелту” тврдио да су системи формирања цена у социјалистичким економијама нужно мањкави јер ако влада поседује средства за производњу, онда се не могу добити цене за капитална добра, јер су она само интерни трансфери добара у социјалистичком систему, а не „објекти размене” попут финалних производа, те су стога остала без цене, па би систем нужно био неефикасан пошто централни планери не би знали како да ефикасно алоцирају расположиве ресурсе. То га је навело да изјави „да је рационална економска активност немогућа у социјалистичкој заједници”. Мизес је своју критику социјализма потпуније развио у својој књизи из 1922. године Социјализам: економска и социолошка анализа. (English ed.). London: Jonathan Cape. .
Мизес је тврдио да социјалистички систем заснован на планској економији не би био у стању да ефикасно алоцира ресурсе због недостатка сигнала цена. Будући да би средства за производњу била под контролом једног ентитета, приближно одређивање цена за капитална добра у планској економији било би немогуће. Његов аргумент је био да социјализам мора економски пропасти због проблема економске калкулације — немогућности социјалистичке владе да изврши економске прорачуне неопходне за организовање комплексне економије. Мизес је пројектовао да без тржишне економије не би било функционалног система цена, што је сматрао суштинским за постизање рационалне и ефикасне алокације капиталних добара за њихове најпродуктивније намене. Према Мизесу, социјализам би пропао јер се потражња не може знати без цена. Ове аргументе су даље разрадили каснији аустријски економисти попут Хајека и његови студенти попут Ханса Зенхолца. Године 1977. Хајек је тврдио да су „цене инструмент комуникације и усмеравања који садржи више информација него што их ми директно имамо” и „цела идеја да можете остварити исти поредак заснован на подели рада једноставним усмеравањем пада у воду. [...] Ако су вам потребне цене, укључујући и цене рада, да бисте усмерили људе тамо где су потребни, не можете имати другу расподелу осим оне која проистиче из тржишног принципа”.The Road to Serfdom, Foreseeing the Fall. Фридрих Хајек у интервјуу за Томаса В. Хазлета за магазин Reason.
Мађарски економиста Јанош Корнај писао је да „покушај реализације тржишног социјализма... производи некохерентан систем, у којем постоје елементи који се међусобно одбијају: доминација јавног власништва и функционисање тржишта нису компатибилни”.
Заговорници лесе фер капитализма тврде да иако приватни монополи немају стварну конкуренцију, постоје многи потенцијални конкуренти који их посматрају, те уколико би пружали неадекватну услугу или наплаћивали превисоку цену за добро или услугу, инвеститори би покренули конкурентско предузеће."The Myth of Natural Monopoly" аутора Томаса Дилоренца"The Development Of The Theory Of Monopoly Price" аутора Џозефа Салерна. Анархокапиталистички економиста Ханс-Херман Хопе тврди да у недостатку цена за средства за производњу не постоји обрачун трошкова који би усмерио рад и ресурсе на највредније намене.Hans-Hermann Hoppe. A Theory of Socialism and Capitalism . Kluwer Academic Publishers. p. 46 in PDF. Према речима Тибора Махана, „без тржишта на којем се алокације могу вршити у складу са законом понуде и потражње, тешко је или немогуће усмеравати ресурсе у складу са стварним људским преференцијама и циљевима”.Machan, R. Tibor, Some Skeptical Reflections on Research and Development, Hoover Press.
Према економисти Милтону Фридману: „Део са губитком једнако је важан као и део са профитом. Оно што разликује приватни систем од владиног социјалистичког система јесте део о губицима. Ако предузетнички пројекат не функционише, он га затвара. Да је то био државни пројекат, био би проширен, јер не постоји дисциплина елемента профита и губитка”.Interview with Milton Friedman. 31. 7. 1991. Stanford, CA
Заговорници теорије хаоса тврде да је немогуће правити тачна дугорочна предвиђања за високо комплексне системе као што је економија.