Т6 је била торпиљарка намењена дејствима на отвореном мору, која се налазила у служби Краљевске југословенске ратне морнарице од 1921. до 1941. године. Првобитно означена као 93 F, припадала је класи 250t Аустроугарске ратне морнарице и изграђена је 1915—1916. Била је наоружана са два топа Шкода калибра 66 mm и четири торпедне цеви калибра 450 mm, а могла је да носи и 10—12 поморских мина. Током Првог светског рата обављала је задатке пратње конвоја, патролирања, чишћења мина и противподморничког ратовања.
Године 1917. уклоњени су словни суфикси из ознака свих аустроугарских торпиљарки, па је брод од тада носио само ознаку 93. После пораза Аустроугарске 1918. додељен је морнарици Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније постала Краљевска југословенска ратна морнарица, и преименован у Т6. У то време Т6 и још седам торпиљарки класе 250t били су једина савремена морска пловила новоформиране морнарице.
Током међуратног периода, Т6 и остали бродови морнарице учествовали су у вежбама и крстарењима до пријатељских лука, али су њихове активности биле ограничене због малог војнопоморског буџета. Италијани су заробили Т6 током напада Сила Осовине на Југославију у априлу 1941. После модернизације главног наоружања, брод је под својом југословенском ознаком служио у Краљевској италијанској морнарици, обављајући задатке обалске заштите и пратње другог реда на Јадранском мору. Непосредно после капитулације Италије у септембру 1943, посада је потопила брод јер није имао довољно горива да стигне до неке савезничке луке.
Позадина
Године 1910, Поморско-технички комитет Аустроугарске покренуо је пројектовање и развој обалне торпиљарке депласмана 275 тона, уз услов да буде способна да одржава брзину од 30 чворова током десет сати. Истовремено су утврђени пројектни захтеви за торпиљарку отвореног мора или флотну торпиљарку депласмана 500—550 тона, максималне брзине од 30 чворова и доплова од 480 наутичких миља.
Такво пловило било би веће и боље наоружано од постојећих аустроугарских разарача класе Хусар депласмана 400 тона. Захтеви за торпиљарку отвореног мора заснивали су се на очекивању да ће Отрантска врата, где се Јадранско море спаја са Јонским морем, у неком будућем сукобу блокирати непријатељске снаге.
У таквим околностима била би потребна торпиљарка која би током ноћи могла да исплови из базе Аустроугарске ратне морнарице у Боки которској, стигне до Отрантских врата, пронађе и нападне бродове који спроводе блокаду, а затим се пре јутра врати у луку. За погон су изабране парне турбине, пошто дизел-мотори потребне снаге нису били доступни, док Аустроугарска морнарица није имала довољно практичног искуства са турбоелектричним пловилима.
Упркос првобитним замислима, Аустроугарска морнарица је затим затражила од бродоградилишта понуде за торпиљарку депласмана 250 тона и максималне брзине од 28 чворова. Бродоградилиште Stabilimento Tecnico Triestino (СТТ) у Трсту добило је уговор за изградњу првих осам пловила, означених као Т-група.
Расписан је још један конкурс за изградњу четири торпиљарке, али је предузеће Ганц и Данубиус снизило своју цену за десет одсто, па му је поверена изградња укупно шеснаест пловила, означених као F-група. Ознака групе потицала је од италијанског назива Ријеке — Фјуме () — у којој се налазило главно бродоградилиште овог предузећа.
Опис и конструкција
Торпиљарке F-групе класе 250t имале су кратко повишено прамчано надграђе и отворени командни мост. Биле су брзе и окретне и добро прилагођене служби на Јадрану. Дужина на воденој линији износила је 58,76 m, ширина 5,84 m, а уобичајени газ 1,5 m. Пројектовани депласман износио је 243,9 тона, док је при пуном оптерећењу достизао 267 тона.
Пловила су покретале две парне турбине АЕГ—Кертис, повезане са два пропелера. Пару су производила два Јароу водоцевна котла, од којих је један користио мазут, а други угаљ. Котлови су били смештени у две котларнице, једну иза друге. Номинална снага турбина износила је 5.000 shp, а највећа 6.000 shp, односно око 4.500 kW. Пројектоване су за постизање највеће брзине од 28 до 29 чворова.
Торпиљарке су носиле 20,2 тоне угља и 31 тону мазута, што им је омогућавало доплов од 1.200 наутичких миља при брзини од 16 чворова. За разлику од Т-групе, која је имала један димњак, пловила F-групе имала су два. Посаду су чинила три официра и тридесет осам морнара. Као помоћни бродски чамац носила су један јал дужине четири метра.
Аустроугарска морнарица класификовала је 93 F и остала пловила класе 250t као торпиљарке отвореног мора, иако су биле мање чак и од првобитно замишљене обалне торпиљарке. Поморски историчар Звонимир Фрајвогел наводи да су такви случајеви били уобичајени због штедљивости Аустроугарске морнарице. Пловила класе 250t била су прве мале торпиљарке Аустроугарске морнарице са турбинским погоном. То је довело до бројних техничких проблема, који су постепено отклањани тек након њиховог увођења у службу.
Основно наоружање чинила су два топа Шкода калибра 66 mm L/30, од којих је предњи био постављен на прамчаној, а задњи на крменој палуби. Изнад командног моста налазио се рефлектор пречника 40 cm.
Пловила су имала и четири торпедне цеви калибра 450 mm, постављене у два пара. Један пар налазио се између прамчаног надграђа и командног моста, а други иза главног јарбола. За противваздушну одбрану коришћен је један митраљез Шварцлозе М.7/12 калибра 8 mm. На броду су постојала четири места за његово постављање, како би се могао преместити у положај који је најбоље одговарао очекиваном правцу напада. Торпиљарке су могле да носе и 10—12 поморских мина.
Т6 је била пета завршена торпиљарка F-групе изграђена у главном бродоградилишту предузећа Ганц и Данубиус у Ријеци. Кобилица брода 93 F положена је 9. јануара 1915, поринут је 25. новембра исте године, а у службу је уведен 4. априла 1916.
Оперативна историја
Први светски рат
Првобитни концепт употребе торпиљарки класе 250t предвиђао је да плове у флотили на зачељу борбене формације и да се укључе у борбу само ако бојни бродови око којих је формација образована буду онеспособљени или ако се укаже прилика за напад на оштећене непријатељске бојне бродове. Торпедни напад требало је да предводи извиђачка крстарица, уз подршку два разарача чији је задатак био да одбију непријатељске торпиљарке. Напад би затим извела група од четири до шест торпиљарки под руководством команданта флотиле.
Дана 3. маја 1916, 93 F и још пет торпиљарки класе 250t пратиле су четири разарача када су се код Порто Корсинија нашле у површинском окршају са италијанским снагама које су предводили вођи флотиле Cesare Rossarol и Guglielmo Pepe. Аустроугарска група повукла се иза минског поља без губитака и оштећења.
Дана 12. јуна, 93 F и сестринске торпиљарке М-групе 98 M и 99 M добиле су задатак да пронађу италијански разарач Zeffiro и две мање торпиљарке, након што су напали Пореч на западној обали Истре. Италијански бродови успели су да се повуку, мада је Zeffiro оштећен у нападу хидроавиона. Т6 је 12. и 13. јула испитивала нове димогенераторе, а 29. октобра упућена је на поправку у главну аустроугарску поморску базу у Пули.
Један од топова калибра 66 mm можда је током 1917. постављен на противавионско постоље. Фрајвогел наводи да се извори разилазе око тога да ли су таква постоља уграђена на сва пловила класе и да ли је преправљен предњи или задњи топ.
У марту 1917. бродом је командовао познати проналазач Дагоберт Милер фон Томамил у чину Linienschiffsleutnant. Брод је тада припадао 7. групи торпиљарки 5. торпедне дивизије.
Британска подморница ХМС H1 покушала је 11. маја 1917. да нападне торпиљарку 78 T код Пуле, али су је промашила оба испаљена торпеда. Потом су 93 F, 96 F и 78 T, уз подршку разарача класе Хусар Csikós, безуспешно покушале да пронађу британску подморницу.
Дана 21. маја уклоњени су словни суфикси из ознака свих аустроугарских торпиљарки, па су се од тада означавале само бројевима. Током маја, сада већ означена као 93, торпиљарка је учествовала у више мисија чишћења мина.
Трећег и четвртог јуна, 93 и 96 враћале су се из мисије подршке хидроавионима заједно са разарачима Csikós, Wildfang и Velebit. Разарач Wildfang налетео је на мину и потонуо, а посада брода 93 учествовала је у спасавању преживелих. Торпиљарка је 11. јула премештена из Пуле у Боку которску.
Док је 23. септембра патролирала у близини ушћа Бојане, на граници Црне Горе и Албаније, неидентификована савезничка подморница испалила је торпедо на брод. Торпедо је прошао испод трупа и није експлодирао. Током 1917. године 93 је обављала и друге задатке чишћења мина и учествовала у пратњи 36 конвоја.
Дана 1. фебруара 1918. међу посадама појединих аустроугарских бродова на сидришту у Ђеновићима избила је побуна морнара у Боки которској. Незадовољство су изазвали лоша храна, недостатак нових униформи и залиха и недовољно одсуства, али и тешко стање аустроугарске привреде и његов утицај на породице морнара.
Аустроугарска команда је наредног дана упутила из Пуле у Боку три преддреднота класе Erzherzog Karl из састава 3. дивизије како би угушила побуну, а 93 је била део њихове пратње. Побуна је, међутим, угушена пре њиховог доласка, па се 93 убрзо вратила у Пулу са бојним бродовима.
Дана 22. априла, 93 је пратила дредноте СМС Viribus Unitis и СМС Szent István до Фажанског канала, између Брионских острва и Истарског полуострва, где је одржана артиљеријска вежба. Брод је 22. јула пратио минополагач Camäleon током постављања минског поља.
Дана 11. августа, 93 је заједно са сестринским торпиљаркама 78 и 80, разарачем Warasdiner и гоничима подморница Arsa и Slavija упућена у потеру за италијанском подморницом F7, која је код острва Паг потопила пароброд Euterpe. Потера је прекинута због лошег времена. Два дана касније придружила се противподморничкој флотили у новој потрази. Иако је пријављен могући успех, ниједна непријатељска подморница није потопљена.
Торпиљарка је 20. августа поново пребачена у Боку которску и распоређена у 1. торпедну флотилу. Дана 29. септембра, 93, 82, 87 и 96, заједно са разарачима класе Ersatz Triglav — Lika, Dukla и Uzsok — постављале су мине у Дримском заливу код северне Албаније. Током 1918. године 93 је учествовала у пратњи још 55 конвоја.
Како се рат ближио крају, Аустроугарска је почела да се распада. Т6 је 1. новембра 1918. предата Држави Словенаца, Хрвата и Срба. Ова краткотрајна држава, настала на делу територије распале Аустроугарске, ујединила се 1. децембра са Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором, чиме је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је 1929. преименована у Краљевину Југославију.
Међуратни период
Аустроугарска је у новембру 1918. затражила примирје, а 93 је рат завршила без озбиљнијих оштећења. Непосредно после аустроугарске капитулације, француске трупе заузеле су Боку которску, коју су савезници и даље сматрали аустроугарском територијом. Током француске окупације заплењени аустроугарски бродови усидрени у Боки били су занемарени, а француски војници уништили су или оштетили првобитне торпедне цеви брода 93.
Према одредбама Сенжерменског мировног уговора из 1919, којим је нова Република Аустрија формално окончала учешће у Првом светском рату, брод 93 је 1920. додељен Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Заједно са торпиљаркама 87, 96 и 97 и четири пловила Т-групе класе 250t, ушао је у састав Краљевске морнарице (КМ), познате и као Краљевска југословенска ратна морнарица.
Брод је преузет у марту 1921. и у служби Краљевске морнарице преименован у Т6. У то време Т6 и осталих седам торпиљарки класе 250t били су једини савремени морски ратни бродови нове морнарице.
Нове торпедне цеви истог калибра као првобитне наручене су од фабрике „Стројне товарне” у Љубљани. У југословенској служби Т6 је преоружана једним топом Бофорс калибра 40 mm L/60 и са два митраљеза Збројовка калибра 15 mm. Број чланова посаде повећан је на 52, а брод је формално уведен у службу 1923. године.