мини|Панелна хрушчовка у Томску
Хрушчовке () су тип јефтиних троспратних до петоспратних стамбених зграда од бетонских панела или цигле, као и станови у тим зградама, које су пројектоване и грађене у Совјетском Савезу од почетка 1960-их година надаље, у време када је њихов имењак, Никита Хрушчов, био лидер Совјетског Савеза.
Са почетком изградње „хрушчовки”, совјетска стамбена изградња постала је претежно индустријска. У поређењу са „стаљинкама”, које су обично грађене од цигле, хрушчовке су имале мање станове, а њихова архитектура у стилу функционализма била је изузетно једноставна. Међутим, зграде прве генерације умногоме су надмашиле типичне двоспратне дрвене стамбене зграде из Стаљиновог доба и значајно ублажиле акутни недостатак стамбеног простора. Ове зграде су грађене од 1956. до средине 1970-их година.
Ажурирана верзија високе градње, „брежњевка”, почела је да замењује хрушчовке, али обе остају међу најраспрострањенијим типовима становања у бившем Совјетском Савезу и симбол ере „Хрушчовљевог отапања”. Брежњевке су грађене током 1970-их и 1980-их година и укључивале су многа побољшања, међу којима су већи станови (посебно веће кухиње), лифтови и одводи за смеће.
Историја
Порекло мини|лево|Типична зидана „комуналка” мини|лево|Стамбене радничке бараке
Традиционално зидање је радно интензивно; индивидуални пројекти су били спори и нису могли да се прилагоде потребама пренасељених градова. Совјетска делегација је 1920-их година проучавала немачку изградњу јавног становања под вођством Ернста Маја, користећи панеле. Совјетској градњи у то време недостајале су стандардизоване величине, јасна организација рада и ефикасна расподела задатака, ослањајући се на полузанатске методе које су смањивале економичност.
Године 1936. декрет Савета народних комесара и Централног комитета Комунистичке партије „О побољшању изградње и смањењу трошкова”, покренуо је индустријализацију и стандардизацију у совјетској градњи. Пре рата, степенице и подне плоче од армираног бетона појављивале су се спорадично, куће од великих блокова грађене су у већим градовима, а методе брзе монтаже на покретној траци тестиране су у московској улици Бољшаја Калужскаја. Међутим, стварање читавих стамбених серија није било приоритет. Индустријализација и стандардизација још увек нису значиле поједностављење дизајна фасада. „Ажурна кућа” из 1940. године коју су пројектовали Андреј Буров и Борис Блохин показала је да индустријска градња може постојати заједно са висококвалитетном и разноврсном архитектуром.
Послератни западни градови су за реконструкцију масовно усвајали изградњу станова од великих панела. У Совјетском Савезу, стандардизовани приступ пројектовању — развој типичних пројектних серија са јединственим архитектонским стиловима — проширио се широм земље крајем 1940-их, обнављајући предратни ниво становања кроз ниске зграде од цигле и локалне материјале.Шпаков И. В. История советской серии типовых проектов малоэтажных жилых домов 1940-1950 гг. архитектора С. А. Маслиха // Известия Юго-Западного государственного университета. Серия: История и право. — 2016. — (21).
Све до 1950-их, совјетска изградња се одликовала малим становима са комбинованим купатилима, приступом кухињи кроз дневне собе, секундарним осветљењем кухиње и нижим плафонима. Међутим, пракса становања соба по соба (једна соба за једну породицу) спречила је ширу примену ових пројеката.Костанди М. К. Новые типы квартир для массового жилищного строительства. — М. : Госстройиздат, 1959. — 107 с. мини|Напуштена великопанелна кућа са недовршеним оквиром. Прве куће од великих панела у Совјетском Савезу грађене су по сличним пројектима. Јекатеринбург. Изграђена 1949. године
Прве совјетске великопанелне зграде Године 1931, под вођством инжењера А. С. Ваценка, Харков је почео са изградњом прототипа панелне куће са танким армиранобетонским љускама повезаним обимним ребрима и испуњеним шљаком. Уралмашзавод је 1937. произвео узорке зидних панела за експерименталну кућу, али су сложени дизајни зауставили изградњу. Истраживање о индустријализацији становања водио је Григориј Кузњецов.
Фабрика у близини Свердловска (данашњи Јекатеринбург) изградила је 1945. једну од првих кућа од великих панела у Совјетском Савезу, смештену у граду Берјозовски, користећи панеле димензија 3×3 метра. Ови једноспратни и двоспратни домови реплицирани су широм региона све до 1951. године.
мини|Кућа од панела са оквиром у Москви, Проспект Буђоног 43. Изграђена 1948. године
Москва је 1948. године увела експерименталне куће са панелима и оквирима. Прво је завршена четвороспратна зграда коридорског типа на Проспекту Буђоног, са металним оквиром и монтажним армиранобетонским панелима и подним плочама. Касније је изграђен цео блок четвороспратних и петоспратних зграда са металним и бетонским оквирима у Првом хорошевском пролазу, украшен гирландама испод прозора и елементима који су скривали спојеве панела. По први пут су коришћена монтажна степеништа. Архитекта Михаил Посохин је тврдио да нове методе треба да обогате, а не да осиромаше архитектуру — упркос ливењу панела на лицу места и заптивању спојева са скела, ови домови су подизани брже од оних од цигле.
У мају 1949. године, на иницијативу Хрушчова као првог секретара Комунистичке партије Украјине, започела је градња кућа од великих панела у Украјини. Куће у Макејевки и Кијеву користиле су монтажне армиранобетонске оквире и керамичке зидне панеле, показујући разноврсну употребу материјала.
мини|Прва кућа од великих панела без оквира у Совјетском Савезу у Магнитогорску, Авенија Карла Маркса 32. Изграђена 1950. године
Године 1950, тим са Института за грађевинску технологију Архитектонске академије Совјетског Савеза и Магнитостроја изградио је прву великопанелну кућу без оквира у 20А четврти у Магнитогорску. Ова троспратна зграда имала је спољне панеле дебљине 300 мм — два слоја од 40 мм са ребрима и испуном од пенастог бетона — са спојевима скривеним испустима, и равне, чврсте подне плоче.
Припрема реформе мини|Хрушчов и Ричард Никсон на „кухињским дебатама” посвећеним свакодневном животу грађана Совјетског Савеза и Американаца
Стамбена криза произашла је из текуће урбанизације, старења урбаног стамбеног фонда, заостајања стамбене изградње за индустријским растом услед брзе индустријализације и ратних разарања. Према статистичком извештају, урбано становање је 1952. износило укупно 208,2 милиона м², што је повећање са предратних 167 милиона м², али је раст заостајао за повећањем становништва. До 1. јануара 1953. године, просечан животни простор по становнику града у јавном становању био је 5,6 м² — 6,0 м² у становима локалних одбора и 5,3 м² у домовима у власништву министарстава. Укључујући привремене и нерегистроване становнике, простор је био још оскуднији. Године 1952. животни простор по особи једва да је премашио нивое из 1940. године и поклопио се са онима из 1950. године. У градовима попут Кујбишева, Молотова, Чељабинска и Новосибирска, пао је испод 5 м². Хмељницки сматра да је извештај преувеличао простор по особи. Неадекватне бараке такође су чиниле велики удео у урбаном становању — 18 милиона м² 1952. године, што је пораст од 144% у односу на 1940. — док је већина сталне градње фаворизовала привилеговане групе.
Говор Хрушчова на Свесавезној конференцији градитеља Дана 7. децембра 1954, последњег дана „Друге свесавезне конференције градитеља, архитеката и радника у грађевинским материјалима, машинама, пројектовању и истраживању”, Никита Хрушчов, први секретар Централног комитета КПСС-а, изашао је на бину и одржао изненађујући говор. Оштро је критиковао стаљинистичку архитектуру, прекорио њене архитекте због екстраваганције и „ексцеса” и позвао на свеобухватну индустријализацију грађевинарства. Хрушчов је говорио са стручношћу, наводећи специфичности: стаљинистички солитери губили су значајан простор због сложених структура и имали су високе трошкове грејања, док је почетком 1930-их само 1% пројектантских ресурса ишло на стандардизоване нацрте. Говор, вероватно обликован уз допринос архитекте Георгија Градова, суочио се са кашњењем објављивања у „Правди”, наговештавајући унутарпартијски отпор реформи.Мойзер Ф. Жилищное строительство в СССР. 1955-1985: архитектура хрущевского и брежневского времени. — Берлин : DOM, 2021. — 311 с.
мини|Једна стаљинка
Хрушчовљево обраћање 1954. године било је истовремено унутрашњи политички потез усмерен ка дестаљинизацији и консолидацији моћи, као и спољнополитички изазов капиталистичким земљама. Модерне архитектонске студије га сматрају кључним манифестом архитектонског модернизма.
Реформа стамбене изградње Средином 1950-их, у друштву је расло незадовољство због кашњења у изградњи. Поруке упућене II Свесавезном конгресу совјетских архитеката биле су пуне жалби на оронуло становање у контрасту са изградњом луксузних хотела вредних милионе, попут Седам сестара.
Дана 4. новембра 1955. године, Централни комитет КПСС-а и Савет министара Совјетског Савеза усвојили су резолуцију „О отклањању екстраваганције у пројектовању и изградњи”,Коммунистическая партия Советского Союза в резолюциях и решениях съездов, конференций и пленумов ЦК (1898—1986). Т. 8. 1946—1955.—9-е изд., доп. и испр.— М.: Политиздат, 1985. — 542 с. С. 532—536 која је коначно ставила тачку на период стаљинистичке архитектуре. Прешавши на модернистички језик, совјетска архитектура се вратила у главни ток светске архитектуре. Стамбена изградња почела је да се одвија готово у потпуности према стандардним пројектима, са постепено растућим уделом индустријски произведених елемената.История русского и советского искусства. Под ред. Д. В. Сарабьянова. Высшая школа, 1979. Резолуција коју су годину дана раније донели Централни комитет КПСС-а и Савет министара Совјетског Савеза, под називом „О развоју производње префабрикованих бетонских конструкција и компоненти за грађевинарство”, планирала је изградњу 400 фабрика за монтажни бетон.
Зграде из доба Хрушчова разликују се од монументалне и тешке стаљинистичке архитектуре по одсуству финих декорација и тањим, лакшим структурама. Ове „хрушчовке” биле су супериорније у квалитету градње од вишестамбених дрвених двоспратница типичних серија које су масовно грађене у претходном периоду. У теорији и пракси преовладао је утилитарни приступ архитектури. Проблем уметничког изгледа пао је у други план и решаван је једноставним композиционим техникама. Најважнији елемент просторне композиције била је група зграда.Архитектура жилых и массовых общественных зданий. 1955—1970 // Тарасова Е. А. Всеобщая история архитектуры. Том 12. Книга первая. Архитектура СССР. — М.: Стройиздат, 1975 Историчар совјетске архитектуре Селим Омарович Хан-Магомедов присећао се да је архитектонска заједница признала потребу да куће буду јефтиније и да се развија великопанелна градња, али је интервенција генералног секретара у питањима стила изазвала незадовољство.
И чинило се да уметнички израз потпуно напушта архитектуру. Теоретичар Георгиј Минервин притекао је упомоћ архитектима. Сматрао је да појединачне стандардне стамбене зграде („кутије”) тешко могу имати уметнички изглед, али када се уједине у комплексе (блокове), могу створити заједнички, да тако кажем, колективни уметнички израз. Многи су у то време били задовољни овим објашњењем.
Постојала је идеја да свака појединачна фабрика треба да производи један тип панела, али да тај тип буде јединствен. Ипак, ова метода је напуштена, па су све куће прве генерације биле сличне једна другој. На питање зашто се то догодило, архитекта Н. П. Крајњаја је одговорила:
Били смо занесени самом новином задатка, веровали смо да је одраз у архитектури те једнаке удобности становања за све заправо нова естетика.