Волумен крви (волемија) је запремина крви (крвних зрнаца и плазме) у циркулаторном систему било које особе. Запремина крви се односи на укупну количину течности која циркулише у артеријама, капиларима, венама, венулама и коморама срца у било ком тренутку. Компоненте које додају запремину крви укључују црвена крвна зрнца (еритроците), бела крвна зрнца (леукоците), тромбоците и плазму. Плазма чини око 60% укупне запремине крви, док еритроцити чине отприлике 40%, заједно са леукоцитима и тромбоцитима. Количина крви која циркулише унутар појединца зависи од висине и тежине, али просечна одрасла особа има скоро 5 литара циркулишуће крви. Жене имају тенденцију да имају мању запремину крви од мушкараца. Међутим, запремина крви жене се повећава за отприлике 50% током трудноће.

Регулација Запремина крви је строго регулисана и повезана са вишеструким органским системима. Штавише, уско је повезана са садржајем натријума и статусом хидратације. Одржавање запремине крви је кључно за нормално функционисање јер је неопходно за константну перфузију телесних ткива. Запремина крви може бити повећана или смањена системском дисфункцијом. Промене у запремини крви могу довести до различитих клиничких сценарија, као што су хиповолемијски шок или едем.

Да би се одржала константна запремина крви која циркулише у васкуларном кориту (васкуларна крв), неопходни су „депои или резервоари“ и регулаторни механизми. У људском телу то су депои крви (слезина , јетра и кожа ). Делимични депо течног дела крви (плазме) је међућелијска течност. Ови депои су способни да апсорбују део васкуларне крви и да ослоободе до 90% своје запремине.

Сам рад депоа крви има сложен механизам контроле.

Људско тело трпи минималне ефекте од губитака до око 15% укупне запремине крви, што значи да већина одраслих може лако добровољно дати или изгубити пола литре крви, односно око 500 милилитара. Такав губитак се брзо регенерише: потребно је само неколико дана да се надокнади изгубљена плазма, а црвена крвна зрнца се регенеришу у року од неколико недеља. Међутим, велики падови запремине крви су значајни, а губици преко 40% су обично опасни по живот.

Опште информације Одрасле особе, у просеку имају 65 до 70 милилитара крви по килограму телесне тежине, или око 7 до 8% укупне телесне тежине, што значи да просечна особа има око 4,5 до 5,5 литара крви у свом телу. Међутим, ова процена се разликује од особе до особе, јер укупна количина крви у нечијем телу зависи од неколико других фактора. Запремина крви има тенденцију да се смањује како људи старе, а мушкарци имају нешто већу запремину крви од жена.

Запремину крви (BV) може се израчунати на основу хематокрита (HC; фракција крви која се састоји од црвених крвних зрнаца) и запремине плазме (PV), при чему се хематокрит регулише регулатором садржаја кисеоника у крви:

Мерење запремине крви може се користити код људи са конгестивном срчаном инсуфицијенцијом, хроничном хипертензијом, инсуфицијенцијом бубрега и код болесника на интензивној нези.

Постоје и две једначине за процену запремине крви на основу пола, висине (В) и тежине (Ш) пацијента.

Надлерова једначина је заснована на раду др Алена из 1962. године, док је Леменс-Бернштајн-Бродскијева једначина тачнија за веће распоне телесне тежине и индекса телесне масе код пацијената без критичних болести.

Надлерова једначинаNadler SB, Hidalgo JH, Bloch T. Prediction of blood volume in normal human adults. Surgery. 1962 Feb;51(2):224-32

Мушкарци: Запремина крви = (0,3669 × H³ ) + (0,03219 × W) + 0,6041 Жене: Запремина крви = (0,3561 × H³ ) + (0,03308 × W) +0,1833

Леменс-Бернштајн-Бродскијева једначина

Запремина крви = 70W/[√(индекс телесне масе/22)]

Мерење волумена крви Укупна запремина крви може се мерити ручно помоћу технике двоструког изотопа или двоструког трасера, класичне технике, доступне још од 1950-их. Ова техника захтева двоструко обележавање крви; то јест, 2 ињекције и 2 стандарда (51Cr-RBC за обележавање црвених крвних зрнаца и I-HAS за обележавање запремине плазме), као и извлачење и поновно убризгавање пацијенату његове сопствене крви ради анализе запремине крви. Ова метода може потрајати и до 6 сати да би се добили тачни резултати. Запремина крви је 70 мл/кг телесне тежине код одраслих мушкараца, 65 мл/кг код одраслих жена и 70-75 мл/кг код деце (1 године и више).

Укупна запремина крви се мери ручно употребом угљен-моноксида (CO) као трасера више од 100 година, а први пут су је предложили француски научници Греан и Квинко 1882. године. Убрзо након тога, научници из Оксфорда, Џон Халдејн и Лорејн Смит, развили су употребљив систем за хуману употребу и представили га у часопису Journal of Physiology 1900. године.

Полуаутоматски систем

Запремине крви се такође могу мерити код људи коришћењем нерадиоактивне технике поновног удисања угљен-моноксида (CO). Овом техником се мала запремина чистог CO гаса удише и поново удише неколико минута. Током поновног удисања, CO се везује за хемоглобин присутан у црвеним крвним зрнцима. На основу повећања CO у крви након периода поновног удисања, запремина крви се може одредити принципом разблаживања.

Како волумен крви утиче на крвни притисак? У факторе који утичу на крвни притисак, и који су међусобно повезани, спадају:

Периферни отпор – сужење артерија подиже крвни притисак. Периферни отпор такође укључује: дужину крвног суда, вискозност крви и артеријску стенозу; Укупна запремина крви Минутни волумен - волумен крви који срћана комора упумпава у једној минити.

Динамичку равнотежу између волумена крви и крвног притиска регулише сложени систем ренин-ангиотензин-алдостерон (РААС) који контролишу бубрези. У нормалним условима, он одржава крвни притисак у распону од 90-140 mmHg (систолни крвни притисак) и 60-90 mmHg (дијастолни крвни притисак).

Референце

Категорија:Крв Категорија:Кардиоваскуларна физиологија