Националанархизам

мини|upright=1.0|Националанархистичка звезда

Националанархизам је радикална десничарска.... националистичка идеологија која заговара расни сепаратизам, расни национализам, етнички национализам и расну чистоту... Националанархисти синкретизују етнички национализам са анархизмом, углавном кроз своју подршку стварању бездржавног друштва, одбацујући притом анархистичку социјалну филозофију. Главна идеолошка иновација националанархизма је његов антидржавни палингенетички ултранационализам. Националанархисти се залажу за хомогене заједнице уместо националних држава. Они тврде да би различите етничке или расне групе биле слободне да се развијају одвојено у сопственим племенским комунама, тежећи притом да буду политички хоризонталне, економски антикапиталистичке, еколошки одрживе и социјално и културно традиционалне.

Иако термин националанархизам датира још из двадесетих година 20. века, савремени националанархистички покрет развија се од касних деведесетих година када га је промовисао британски штрасериста Трој Саутгејт, који га позиционира као идеологију која је „изван левице и деснице”. Научници који су проучавали националанархизам закључују да он представља даљу еволуцију у размишљању радикалне деснице, а не потпуно нову димензију на политичком спектру.

Националанархизам је изазвао скептицизам и отворено непријатељство критичара како са левице, тако и са екстремне деснице. Критичари оптужују националанархисте да су етнонационалисти који промовишу комунитарни и расијалистички облик етничког и расног сепаратизма, док „желе” милитантни шик називајући себе анархистима без историјског и филозофског пртљага који би морао да прати такву тврдњу, укључујући антирасистичку егалитарну анархистичку филозофију и доприносе јеврејских анархиста. Већина научника се слаже да примена националанархизма не би резултирала проширењем слободе и описују га као ауторитарни антиетатизам који би довео до ауторитаризма и угњетавања, само у мањем обиму..

Историја Порекло Термин националанархизам датира још из двадесетих година 20. века. Међутим, списи других чланова конзервативног револуционарног покрета, попут Ернста Јингера, касније ће пружити филозофску основу савременом националанархистичком покрету. Кит Престон, који је имао утицај на амерички националанархистички покрет, „спаја утицаје базиране у САД” као што су „либертаријански, хришћански десничарски, неонацистички и патриотски покрети” са идејама преузетим из европске традиције Нове деснице, „десничарског децентралистичког” огранка „класичног фашизма” и из немачког конзервативног револуционарног покрета 1920-их и 1930-их, чије су личности „утицале на нацистички покрет, али су углавном остале изван њега”.

мини|Застава Националанархистичког покрета

Трој Саутгејт Средином деведесетих година 20. века, Трој Саутгејт, бивши члан британског екстремно десничарског Националног фронта и оснивач Међународне треће позиције, почео је да се удаљава од штрасеризма и католичког дистрибутизма ка постлевичарској анархији и примитивистичком зеленом анархизму, како је то артикулисано у књизи Ричарда Ханта из 1997. године To End Poverty: The Starvation of the Periphery by the Core. Међутим, Саутгејт је своју идеологију спојио са радикалним традиционалистичким конзервативизмом италијанског езотеричара Јулијуса Еволе и етноплурализмом и паневропским национализмом француског филозофа правца Nouvelle Droite Алена де Беноа, како би створио новији облик револуционарног национализма назван „националанархизам”.

Грејам Д. Маклин пише да, иако „на први поглед 'потпуно лудило' овог нескладног идеолошког синкретизма може бити одбачено као тек нешто више од донкихотовског покушаја да се квадратни клин забије у округлу рупу или несташног чина фашистичког дадаизма”, националанархизам се „појављује као један од многих групускуларних одговора на глобализацију, популарну антипатију коју је Саутгејт покушао да искористи усклађујући НРФ са поновним успоном анархизма чије је хероје и слогане присвојио, чије је софистициране критике глобалних капиталистичких институција и државне моћи апсорбовао и, у случају анархистичког уметника Клифорда Харпера, чију је евокативну визуелну уметност злоупотребио”.

Саутгејт је тврдио да његова жеља за „монорасном Енглеском” није „расистичка” и да је тражио „етноплурализам” (тј. расни апартхејд) како би одбранио „аутохтону” белу културу од „смрти мултирасног друштва”. Тврдећи да брани „људску разноликост”, Саутгејт је „заговарао 'хуману' репатријацију и преуређење глобуса према расно сегрегираним колор блоковима” и „радикалну политику економске и политичке децентрализације” у којој би региони Уједињеног Краљевства „били управљани у складу са економским принципима католичког дистрибутизма и шемом прерасподеле богатства по узору на средњовековни еснафски систем. Резултирајући раст приватног предузетништва и заједничког власништва над средствима за производњу окончао би 'класни рат' и самим тим raison d'être за марксизам, те би такође подстакао органску националну економију изоловану од 'стране' интервенције”. Политички, „регионима би се управљало концептом 'народне владавине' коју је величао Гадафи. Резултирајућа обнова економске и политичке слободе поново би успоставила везу између 'крви и тла', омогућавајући народу да превазиђе 'плимни талас зла и либералне прљавштине који сада преплављује читав наш континент'. 'Природно право' би се поштовало, а абортус, мешање раса и хомосексуалност би били забрањени”.

О Саутгејтовој визији западне културе, Грејам Д. Маклин пише да је „прожета дубоким песимизмом ублаженим оптимистичким веровањем да се само 'потпуним и крајњим поразом' млаки материјализам може избрисати и заменити 'златним добом' еволијанске Традиције: повратком гибелина из средњег века или 'средњовековним империјумом' Светог римског царства пре него што се урушило у 'међусобну борбу' и 'империјалистичке смицалице' националне државе”. Саутгејтова жеља „да створи децентрализовани фелкиш идентитет вуче корене из идеолошког врења које је захватило часописе National Front News и Nationalism Today осамдесетих година 20. века”.

Године 1998, инспирисан концептима политичког војника и отпора без вође, Саутгејт је формирао Националну револуционарну фракцију (НРФ) као систем тајних ћелија састављен од професионалних револуционара који коју кују заверу за рушење британске државе. НРФ је нагласио да је ово „веома милитантна стратегија” и саветовао да неки чланови могу само финансирати организацију.Цитат преузет са веб-сајта НРФ-а. Погледајте за дискусију о структури чланства НРФ-а. Саутгејт тврди да је НРФ учествовао у антививисекцијским протестима у августу 2000. године заједно са саботерима лова и организацијом Front oslobođenja životinja следећи стратегију ентризма, али њихова једина позната јавна акција под националанархистичким именом била је одржавање анархистичког сајма јеретика у октобру 2000. године на ком је учествовао одређени број маргиналних група. Након што је коалиција антифашиста и зелених анархиста блокирала одржавање три наредна догађаја у 2001. години, Саутгејт и НРФ су напустили ову стратегију и повукли се искључиво на ширење својих идеја на интернет форумима. НРФ је дуго био свестан повезујуће моћи интернета која му је пружила досег и утицај до тада недоступан групускуларној десници.. Иако је Саутгејт распустио групу 2003. године, НРФ је постао део евроамеричке радикалне деснице, виртуелне заједнице европских и америчких десничарских екстремиста који желе да успоставе нови паннационални и етнорелигијски идентитет за све људе за које верују да припадају „аријској раси”.

Убрзо након тога, Саутгејт и други сарадници НРФ-а укључили су се у Synthesis, онлајн часопис форума под називом Cercle de la Rose Noire који је тежио фузији антиетатизма, метаполитике и окултизма са савременим бригама еколошког и покрета за глобалну правду. Кроз медијум музичких субкултура (блек метал и неофолк музичке сцене) и стварање сталних аутономних зона за неофелкиш комуне, националанархисти се надају да ће проширити своје субверзивне идеје кроз друштво како би постигли културну хегемонију. Националанархистичка идеја се проширила широм света путем интернета, уз помоћ група попут Туле-семинара који су постављали веб-сајтове током деведесетих.. У Сједињеним Америчким Државама је основано само неколико сајтова, али постоји тренд стабилног пораста.

У Немачкој Иако постоји одређено мање преклапање, Аутономни националисти у Немачкој углавном нису националанархисти, већ само усвајају анархистичку и Антифа естетику и/или методе, док типично прихватају штрасеристичку или другу неанархистичку идеологију.

Петер Тепфер Заговорник Кверфронт стратегије и истакнути самопрокламовани националанархиста () у Немачкој је Петер Тепфер, који је од касних деведесетих укључен у дистрибуцију националанархистичких текстова, првенствено преко свог сајта nationalanarchismus.de, а издавао је и познати фанзин Sleipnir. Тепфер је познат по преписци са неонацистом Кристијаном Ворхом, коме се жалио на претње које је добијао од Аутономних националиста када се 1998. појавио на демонстрацијама НПД-а са црвено-црном анархистичком заставом. Тепфер је такође сарађивао са националбољшевиком Михаелом Котом, у време Борбене лиге немачких социјалиста, и повезивао се са осуђеним негатором холокауста Хорстом Малером, на чијим су догађајима он и његови следбеници наводно делили летке. Леци под насловом „Торнадо доле” (Tornado Runter) дељени су и на Остермаршу у Хамбургу 1999. године у знак протеста због Рата на Косову и Метохији, од стране групе под називом „Националанархисти у народноослободилачкој борби” (), која је очигледно била повезана са Тепфером. Тепфер је 2004. објавио књигу која се састојала од колекције његових националанархистичких текстова од 1997. до 2000. године под називом nationale Anarchie.

Тепферова идеологија се очигледно развијала одвојено од идеологије Троја Саутгејта, иако се Тепфер касније донекле повезао са Националанархистичким покретом. Он истиче да је његова идеологија израз радикалног антимодернизма који комбинује радикални индивидуализам, инспирисан Максом Штирнером, са радикалним колективизмом, инспирисаним личностима попут Михаила Бакуњина, спојеним у вољи за коначним самоопредељењем. Тепфер је супротставио свој „немачки националанархизам” националанархизму других савременика изјавивши да су његови корени пацифистички, „постмладохегелијански” () и „радикално-просветитељски” (); као и напомињући да је његов покрет по природи антиполитички. Тепфер је такође супротставио своју идеологију идеологији у то време настајуће групе „Анархонациста” у Шпанији и Португалији изјавивши да се противи хитлеризму. У свом националанархистичком манифесту из 2004. године, Тепфер, између осталог, пише о спонтаној акцији и веровању да анархизам не мора нужно значити бездржавност, већ само слободу од ауторитета, што је идеја која је критикована као бесмислена.

У Тепферовом смислу очигледно су постојале две групе у Немачкој, једна у Берлину, где је Тепфер боравио, и једна у Хамбургу, иако ова друга очигледно није дуго опстала. Међу присталицама Тепферовог националанархизма био је биорегионалиста Лајф-Торстен Крампс, који се, између осталог, залагао за етноплурализам у чланку на Тепферовом веб-сајту.

Тило Кабус