Ебеш () је село у Мађарској, у источном делу државе. Село се налази у региону велике јужне равнице, Хајду-бихарске жупаније у Хајдусобосло јарашу.Основни подаци и поштански број селаНасеље са геоподацима]
Географија мини|лево|200п|Мапа територије насеља из 1782. (Josephinische Landesaufnahme) мини|лево|130п|Мапа из 1892. Налази се у централном делу жупаније, отприлике 13 километара југозападно од седишта жупаније Дебрецена и 8 километара североисточно од Хајдусобослоа.Magyarország kistájainak katasztere. Dövényi Zoltán. Друго, ревидирано и проширено издање. Budapest: MTA Földrajztudományi Kutatóintézet. 2010. 266. o.
Остала суседна насеља и делови насеља су: Ондод, који припада Дебрецену, на северу, Микеперч на југоистоку и Нађхеђеш на северозападу.Таксативни подаци о насељу
Историја Варадски регеструм први пут помиње име насеља 1271. године као Ебеј. Чини се вероватним да су Печери, краљевски, краљичин или војводски двор, кнежевски и војводски ловци, овде узгајали ловачке псе и хртове.Кратка историја насеља
Године 1440, Ебешфалва је дошла у посед породице Сепеш, заједно са још десет насеља. У 15. и 16. веку, Ебеш је био цветајуће село, али је током турске владавине због сталних ратова опустео и његово подручје је постало власништво града Дебрецена. Преци фарми, конаци, почели су да се развијају у 18. веку.
Након уништења средњовековног села, Ебеш је у 17. веку био опустошена пустош и обрадиво земљиште. Двадесетих година 18. века почели су да се формирају преци фарми, конаци. Током пописа фарми 1833. године, на фарми у Ебешу је живело 181 особа, а у Сепешу 239.
Године 1854. грађани Дебрецена су платили вечну откупну накнаду бечкој луци и тако постали власници Ебеша. Године 1856, гувернер Орадеје је развио предлог за административну и културну организацију фарми: почела је производња заснована на фарми и јавно образовање на фарми. Почетком и средином 20. века у Ебешу су изграђене сеоске школе. Први камени пут изграђен је почетком века, али су насипи већ били ископани и насипани пре 1864. године. На тај начин, инфраструктура је већ почела да се развија у подручју центра фарме; Од краја 19. века, возови су се заустављали и на станици Ебеш. Према попису из 1930. године, у Ебешу је живело 1.131 становника.
Други светски рат није поштедео ни Ебеш; 9. октобра 1944. године, механизоване трупе совјетског генерал-потпуковника Пиљева прошле су кроз подручје данашњег села, са циљем да заузму Дебрецен. На крају Другог светског рата, добровољци из Ебеша су се такође пријавили за оружану службу, разминирање и изградњу железнице у новој мађарској војсци. 17. октобра 1945. године почели су да предају у школама. Једна од занимљивости историје Ебеша било је дечје село „Фиукфалва“ које је деловало на његовом подручју између 1943. и 1947. године. Током Другог светског рата, запослени у Омладинском удружењу Керештиен: Ђула Патаки и Михаљ Секереш, сакупљали су у Дебрецену децу без родитеља, луталице и бескућнике који су остали током Другог светског рата, а затим су основали дом за децу на фарми у Ебешу. Основа њихове педагогије била је љубав: позитивно искуство рада враћа децу у друштво, а љубав је била највећа мотивација за рад. У дом се било могуће пријавити само добровољно, прихватањем правила. Дечаци су сами организовали рад, орали, сејали и жали. Дом је изгорео 22. јуна 1944. године, а Михаљ Секереш је изгубио живот. Након тога, упркос узалудним покушајима деце да обнове свој дом, новоосновани дечји град Хајдухадхаза брзо је апсорбовао малу институцију.
После рата, основна организација МКП је формирана заједно са Сељачком странком 1946. године. Затим је, 1949. године, донета одлука да се локално пољопривредно становништво насели у селу које се гради у Ебешу.
Железничка пруга Будимпешта-Дебрецен, изграђена средином 19. века, повезала је подручје са осталим деловима Мађарске. Године 1949, почела је велика реорганизација пољопривреде, што је довело до постепене ликвидације великих приватних фарми.
Ебеш се одвојио од Дебрецена 1952. године, поставши независно село. Тада је изграђено 116 кућа, зграда сеоског дома, прва школа, медицинска амбуланта, тротоари, путеви и електрична мрежа.
Демографија Године 2001, скоро 87% становништва насеља се изјаснило као мађарске националности.Скуп података о националности пописа из 2001. године
На попису из 2011. године, 90,7% становништва се изјаснило као Мађари, 0,6% као Немци и 0,2% као Румуни (9,2% се није изјаснило; укупан број може бити већи од 100% због двоструких идентитета). Верска расподела је била следећа: римокатолици 6,9%, калвинисти 27,1%, гркокатолици 3,2%, неконфесионални 42,7% (18,3% није одговорило).
У 2022. години, 92,3% становништва се изјаснило као Мађари, 0,6% као Немци, 0,3% као Украјинци, 0,2% као Роми, 0,1% као Грци, 0,1% као Румуни, 3,2% као друге, недомаће националности (7,5% се није изјаснило; због двоструких идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према вероисповести, 20,8% су били реформати, 5,4% римокатолици, 3% гркокатолици, 1,2% остали хришћани, 0,1% остали католици, 0,1% лутерани, 0,1% православци, 31,6% неконфесионални (37,6% није одговорило).
Литература
Ebes – Településképi Arculati Kézikönyve. Hrsg. von der Gemeindeverwaltung, Ebes 2017.
Референце
Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Жупаније и градови Мађарске Dr. Borovszky Samu Ebes közigazgatási portálja
Категорија:Насељена места у жупанији Хајду-Бихар